Minja Bogavac – Moramo izaći iz scene-kutije

Razgovarala: Jelka Jovanović

Protekli period, pre svega vanredno srtanje s rigidnim pravilima ograničenog kretanja i okupljanja, usmerio je kulturu na virtuelni prostor. To je bilo dobro za ljude sklone kulturnim sadržajima, makar i na nekom ekranu, pa i neka vrsta reklame za one kojima je estrada vrh kulture. Pitanje koje muči stvaraoce u kulturi i umetnike uopšte, a posebno one koji zavise od javne scene, jeste šta sada, kad je nemoguće kulturu naplatiti u etru, a još nema uslova za normalan rad? Na ovo i druga pitanja odgovara dramaturškinja i pozorišna rediteljka Minja Bogavac, direktorka Šabačkog pozorišta. Za početak, naša sagovornica se nada da će i država i društvo prepoznati značaj umetnosti i kulture u kriznim vremenima, ali i mimo njih, i da će biti “fer prema nama onoliko koliko su umetnici bili fer tokom epidemije i zahteva #ostani kod kuće, kad je ljudima trebalo olakšati dane u teškoj izolaciji”.

“Kad govorimo o predstavama i kulturnim sadržajima koji su deljeni besplatno onlajn, tu je mnogo rada koji se na neki način ne vidi. Vi nemate to gotovo na Jutjubu, pa smo imali i kritike u smislu ‘nisu vam dovoljno dobri snimci’. Ovo nije bila situacija za koju smo mogli da se spremimo, ali čini mi se da je reakcija umetnika nekako bila ujedinjena”, kaže Minja Bogavac za Novi magazin: “Bolje da je kultura bila dostupna i tako nego da je uopšte nema, ali za pozorišta to nije rešenje i, znajući pravila karantina, mislim da moramo da počnemo da razmišljamo o narednom periodu, novim formatima koji bi bili manje informacija o predstavi koja je nekada izvedena, a više pokušaj da se rekreira pozorišno iskustvo.”

*Možemo li kao plastičan primer da uzmemo multimedijalnu predstavu vašeg pozorišta “Šumadija”, koja može da pokaže kako se pozorište kombinuje s novim medijima i platformama?

Mi smo pred velikim izazovom, neke stvari koje su izgledale kao daleka budućnost, predstave koje ćemo prvo nekoliko godina gledati na Bitefu, pa onda videti možemo li nešto iskoristiti – zakucale su snažno na naša vrata. Treba pohvaliti sve što su radile sjajne ekipe pozorišta i nezavisne kulturne scene, ali još se nije došlo do jezika novih medija i načina na koji bi mogli da imaju izravnu komunikaciju pozorišta. Više smo ostali na reprodukciji predstava za koje je interesovanje prvih nedelja karantina bilo ogromno, a sada malo opada jer su ljudi umorni od gledanja u ekran.

*Krenuli su napolje i sami sebi prave pozorište…

Tako je. Čini mi se da kad radimo nove stvari moramo imati u vidu da su to intimni formati, stvari koje se više kombinuju sa instalacijom, sa više svetla, koje nam omogućavaju da se u nekom broju okupimo, a ipak ostanemo na distanci.

*Kad već pominjete “okupimo u nekom broju”; ja sam tradicionalna gledateljka pozorišta i ne mogu da zamislim probe i predstave sa glumcima pod maskama i razuđenom publikom pod maskama.

Mi u Šabačkom imamo tri scene, moguće su razne opcije kako da kombinujemo publiku, moguće je da ona bude vrlo razuđena, ali za ilustraciju svega dobar je moj nedavni razgovor s rediteljem Nikolom Zavišićem, koji treba da radi za nas. Pitala sam ga “možeš li ti kao za selekciju Bitefa koji se zvao ‘svet bez ljudi’”, nekako mi se čini da moramo da izađemo iz paradigmatičnog razmišljanja scene-kutije. To nije tako novo za pozorište, za izvođačke umetnosti, ali jeste za institucije u Srbiji; treba razmišljati o nekim prostorima i interaktivnoj publici, gde bi gledaoci sami odlučivali koliko su zaista blizu, koliko idu ka predstavi ili se udaljavaju.

Kad je publika u pitanju i kako će sedeti, vrlo je verovatno da će ostati ta neka mera maski, broj je moguće ograničiti i rasporediti drugačije. Kada su u pitanju izvođači, neko je na Tviteru nedavno napisao “smislite dramu koja se događa, sad i glumite s maskama”, a to je stvarno frustrirajuće. Glumcu je lice veoma važno sredstvo za rad i neprijatno je nešto izvoditi s maskom. Neke pozorišne forme, kao lutkarsko pozorište, mogu razmišljati o inkorporaciji.

*Samo disanje je bitno za izvođače bilo koje pozorišne vrste.

I govor i artikulacija. Pozorište je poslednje utočište nemedijalizovane komunikacije u savremenom svetu, verujem da tako treba i da ostane, ali dok se ne steknu uslovi za povratak na staro moguće je da ćemo, misleći van scene-kutije, neke stvari redefinisati i unaprediti, da će se naučiti nešto što za pozorište neće biti loše.

Konkretno, umetnicima je tehnika imperativ da ovladaju novim tehnologijama – ili ćemo to naučiti ili nas neće biti. Nisam pesimistična, pozorište je u istoriji svašta doživelo, i kuge i ratove, pa je izlazilo jače i pametnije, vanredna situacija nam je pokazala da stvari koje smo odlagali moramo baš sad da uradimo i nadam se da će pozitivna posledica ovoga biti neka vrsta informatički pismenijih kadrova i možda razbijanje konzervativnog pogleda na to šta su pozorište i drama.

*Mislite i na prostore van pozorišta. Šta Šabac nudi za izlazak iz scene-kutije?

Naša deviza u Šabačkom pozorištu je “Grad su ljudi, grad je pozorište”, i ovog leta imamo priliku da napravimo pravi pozorišni spektakl u gradu. Mimo festivala tokom leta, i to je sada najizvesnije. Čekamo mnogo preporuka kako će se raditi, ali moje kolege i ja najviše nade polažemo u leto, koje će biti relativno najbezbednije, posebno za igranje na otvorenim prostorima. Pripremamo neku vrsti malog festivala naših predstava koje mogu da se uklope u razne gradske prostore. Imaćemo na Tvrđavi komad Ivana Tomaševića “Igra bogova”, u TZV. muzičkom paviljonu Velikog parka igraćemo “Pisma iz Avganistana”, imaćemo manje forme, monodrame, kao i predstavu za decu “Hajduci” u šabačkom specijalnom dvorištu.

*Čini se da ste se brzo prilagodili?

Jesmo, ali ne bih htela da kao ansambl i kolektiv ovu sezonu završimo gubitnički. Iza nas stvarno stoje neki dobri rezultati, neke stvari smo uradili kako treba i treba na to da budemo ponosni. Ova situacija nas je malo obeshrabrila i vrlo je važno da pre odlaska na odmor kažemo da smo sezonu završili kad smo mi hteli, a ne kako je neka viša sila to odlučila. I za ljude je važno da nas vide i znaju da smo tu.

Nismo prestali da radimo ni u vanrednom stanju, smislili smo format Jutjub serijala “Pričoteka”; svako je kod svoje kuće mobilnim telefonom snimao pozorišne minijature za decu bajki i priča, i to je bio dobar način da nastavimo intenzivno da komuniciramo s publikom i da se bavimo svojim poslom u okvirima koji su nam u teškim danima katanaca vraćali samopouzdanje i osećaj normalnosti. “Pričoteka” je bila i dobar model za ono što je ključno pitanje u kulturi, a to je mogućnost da honorarci nešto zarade.

Šabačko pozorište se drži te neke lokalpatriotske politike da prednost u angažovanju gostujućih glumaca u ansamblu daje mladim šabačkim glumcima sa završenom akademijom, ljudima koji su porasli u pozorištu. Nismo u mogućnosti da ih zaposlimo zbog zabrane zapošljavanja, ali bilo je dobro reći im da računamo na njih i bila je dobra prilika da kroz “Pričoteku” zarade bar deo novca koji bi zaradili od igranja kod nas.

*Došli smo do nezaobilaznog pitanja. Rebalansom budžeta Srbije, a ne znamo da li bi bio isti bez koronavirusa, kultura je ostala sa “nula” dinara. Vi u Šapcu sa sedam odsto budžeta za kulturu niste u istoj poziciji, ali živite u Srbiji, Ministarstvo se pravdalo…

To ministarstvo stalno deluje nemoćno, a ne znam šta država hoće s tim. Prva vest o nula dinara unela je nespokoj među kolege, ali poslednjih dana vidimo da se nije na tome stalo, traže se neka rešenja preko lokalnih samouprava za status slobodnih umetnika. Ono na čemu treba raditi jeste pomoć ljudima koji su u statusu slobodnih umetnika, a mnogo doprinose kulturi Srbije i mislim da bi Ministarstvo trebalo da donese obavezujuću preporuku za osnivače o nekoj vrsti pomoći. Nisam najsrećnija takvim rešenjem jer niko ne traži milostinju i niko se ne oseća dobro ako prosi, mislim više na zakonski okvir koji bi omogućio da se novac već opredeljen za kulturu i neke projekte ne oduzima kulturi već da se dozvoli prepakivanje budžeta za nove vanredne projekte i akcije koje bi pomogle honorarnim saradnicima da nešto zarade. Ima mnogo mogućnosti, od snimanja minijatura preko veb-serija do nastupa.

Kad se konsultujem s kolegama vidim da nemaju svi podršku osnivača za to, mi u Šapcu imamo sreće da je osnivač iza nas, ali brine me da će naša profesija postati dve društvene klase i ne znam kako ćemo to sprečiti.

*Mislite na umetnike koji imaju stalni angažman i slobodne?

Tako je. Ako ste imali sreće da se u ovoj situaciji zadesite u instituciji, morate znati da uživate ozbiljnu privilegiju, ne zato što ste bolji i kvalitetniji kulturni radnik od kolega s nezavisne scene ili kolega slobodnjaka nego je o svemu možda odlučivala neka slučajnost i važno je u ovakvim situacijama razmisliti šta radite s tom privilegijom. Dirljivo je samoorganizovanje u nekim pozorištima za pomoć kolegama koji nisu na plati, fondovi za honorarce, ali to nije sistemsko rešenje; bilo bi poštenije da institucije dele resurse s nezavisnom scenom. O tome nešto ima u zakonu, ali se nikada nije sprovodilo do kraja i niko ne kontroliše kako se to sprovodi.

*U jednom trenutku u Beogradu nezavisnoj sceni je rečeno da su “njihove” pare otišle na doprinose slobodnim umetnicima.

Strašno je to poništavanje konkursa. Prvo, prijaviti se s nekim programom nije besplatno, uložili ste rad, štampali ste gomilu papira – žao mi je šuma! – platili takse i bilo bi u redu da se učesnicima na konkursima bar refundirao taj novac. Drugo, neki umetnici su već realizovali deo programa u prvom kvartalu godine, a treće je pitanje da li ti programi stvarno nisu bitni za kulturnu scenu i publiku.

Za mene je ilustrativna kosmička usamljenost Željka Joksimovića na koncertu pred Skupštinom Beograda, jedno tako isterivanje sile, a imate sve moguće studije za snimanje koncerta. Praktično otpuštate nekoliko hiljada kulturnih radnika, slobodnjaka, i to u trenutku kada ste sa konferencija za štampu poručivali privatnicima “ne otpuštajte radnike”, vredne, požrtvovane ljude ste ostavili u potpunoj neizvesnosti, bez ičega, dok komercijalne stvari gurate u danima žalosti. To baš nije adekvatno.

*Vratimo se još jednom na kulturnu scenu Šapca, baš u vreme premijere predstave “Šumadija”, Muzej Šapca je promovisao virtuelnu posetu Tvrđavi. Pre korone. Da li je taj način razmišljanja o kulturnoj sceni ono što je potrebno celoj Srbiji?

Šapčani vole inovacije i vole da budu prvi u svemu u kulturi…

*Od klavira i fijakera?

To je šabački duh, nisu autistični i iako su privrženi tradiciji, vole da probaju nešto novo i ta aplikacija šabačke tvrđave je među prvima u Srbiji. E sad, Srbija voli da se busa tradicijom, ali vrlo često u očuvanju tradicije ne shvata suštinu i činjenicu da sve što je savremeno jednom postane tradicija. Imamo progresivne umetnike na liniji sa svetom, ali mejnstrim ih što je moguće duž posmatra kao budale i govori da to nije umetnost, čak i kada ih ceo svet tako prepozna. Često će i posle 30 godina uspešne karijere tih ljudi neko reći “a sećaš se kakva je to budala iz osnovne škole!”.

Novonastale okolnosti nikako nisu dobre, ali jesu neka šansa da pronađemo nešto dobro, da razmišljamo o savremenijim okvirima i kako će i šira publika to moći da prihvati.

Aplikacija Voland i Nova normalnost

*Pomenuli ste u jednom trenutku u sklopu izlaska iz scene-kutije Kokana Mladenovića.

Tako je, sem akcije Grad-pozorište imaćemo i premijeru predstave “Aplikacija Voland” u režiji Kokana Mladenovića, koja na vrlo moderan način uključuje i nove tehnologije, na kojoj ne samo da nećete isključivati svoje mobilne telefone nego su vam potrebni za praćenje scene. I što je dobro za ove uslove, male je podela, četvoro glumaca, bez masovki. Predstava je bila na nekoliko dana od početka proba pre epidemije i već je imala nekoliko zakazanih gostovanja na festivalima na otvorenom i važno je da ostanemo deo tih prvobitnih dogovora.

I ekskluzivno za Novi magazin; realizovaćemo projekat “Nova normalnost”, pojam koji nas zasipa sa svih strana iako nismo još sigurni šta znači. Kroz nekoliko predstava i instalacija pokušaćemo da odgovorimo na pitanja koja nas muče, ta sezona počinje, sadržaće jedan broj naslova koji je naša sezona trebalo da sadrži, ali i nove koji objašnjavaju “Novu normalnost”.

*Mala digresija te normalnosti – termin socijalna distanca, kako umetnik prihvata tako neprirodnu sintagmu?

Neverovatno kako je taj totalno pogrešno preveden termin ušao u upotrebu – fizička je distanca, ne socijalna, i čini mi se da je, hteli to da priznamo ili ne, ovo bila dramatična situacija kada je socijalna bliskost bila nezamenljiva. Skloni smo pričama kao iz vremena bombardovanja da nikoga nije bilo strah, a sada se štrecamo na petarde. Ja cenim tu osobinu da se predstavljamo hrabrijim nego što jesmo, ali ne shvatam izjave “odmorio sam se u karantinu”. Kako neko može da se odmori u poplavi loših vesti, trenutku kada naši roditelji nemaju osnovnu slobodu kretanja, mi čekamo u redovima i čini mi se da će naplata tek doći. Socijalna distanca je poslednje što nam treba.

Verujem u Šapčane

*Poslednjih godina karijeru ste vezali za Šabac. Prvi razlog je, nema sumnje, sedam odsto budžeta za kulturu. Bez namere da vas uvlačim u izborna pitanja 21. juna, menjaju li se vaši planovi u skladu s rezultatima izbora?

U odnosu na ostajanje u Šapcu? Apsolutno da, ukoliko se prioriteti ne promene. Šabac je rasadnik dobrih vesti i mogao je biti rasadnik dobrih promena u Srbiji, ali ako građani Šapca odluče drugačije, biće mi žao zbog Šapca i Srbije, najmanje zbog mene same. Ja nisam direktorka pozorišta po zanimanju, upravnička avantura ne traje zauvek, vratiću se pisanju, drami i stvarima koje sam radila, ali jača; ovo iskustvo za mene je bilo krucijalno, imala sam priliku da se oprobam u stvarima vezanim za institucionalni život koji publika, a često i mnogi autori ne vide i savladala sam mnoge lekcije, ali takođe sam umetnica i slobodna ptičica i tako mi je najlakše.

No, živeću u Šapcu dve godine, imam optimizma i vere u svet koji sam tamo upoznala, koji zna da ceni prednosti koje ima, mada, sa druge strane, kad neke ljude čujem, volela bih da ih stipendiram da dođu u Beograd i spovedu neke projekte. Šabac planira i isplaćuje projekte, to u Beogradu ne može da se dogodi, ne samo u kulturi; u Šapcu se mnogo stvari radi, ali ne ugrožavaju život.

Ne pripadam većinskom mišljenju, često sam na gubitničkoj strani, ali verujem da građani Šapca imaju dobar izbor.

Film u prednosti

*Bili ste ne tako davno u protestu za povratak građanima bioskopa Zvezda u Beogradu, protiv privatizacije koja nema smisla. Bioskopi su već postali tada “shop delatnost”, a posle korone su zabranjena zona. Šta čeka bioskopsku publiku i hoće li se film svesti na monodramu i omnibus?

Nisam najstručnija sagovornica za film iako sam završila Akademiju, ali više se bavim pozorištem. I htela bih da vas ispravim – više sam bila podrška za bioskop Zvezda nego akter; ta se stvar desila kad sam već bila u fazi priličnog umora od sličnih umetničkih akcija i protesta koji se nisu završili na način na koji smo želeli.

Bioskop verovatno deli sudbinu pozorišta, mislim projekcije i publike – kako bude nama, tako će biti i bioskopu, ali bioskop ima prednosti. Za mene je prva što će maske onemogućiti ono krcanje kokica koje traje dve trećine filma i poništava uživanje u filmskoj umetnosti, ali van te šale kinematografija je u prednosti zbog potrebe ljudi za tim sadržajima, posebno u uslovima izolacije, manje ili veće. Film je bukvalno prva pomoć. E sad, pitanje je kako se snimaju i čini mi se da je na film moguće primeniti pravila kao za profesionalne sportiste; ekipa se kontroliše na početku na virus, tu su zajedno dok snimaju, raspuštaju se po snimanju. Filmovi imaju mnogo veće budžete, snimanja duže traju, a ako se bude moralo misliti o manje spektakularnim formama, to može biti dobro za film, posebno za scenariste. Ne mora biti 150 čudovišta koja se mačuju, treba razmisliti o međuljudskim odnosima, malim psihološkim sukobima i ako se te stvari rade ozbiljno, scenario dugo i dobro priprema, nije toliko rizično snimati.

Pozorište je poslednje utočište nemedijalizovane komunikacije u savremenom svetu, verujem da tako treba i da ostane, ali dok se ne steknu uslovi za povratak na staro, moguće je da ćemo, misleći van scene-kutije, neke stvari redefinisati i unaprediti, da će se naučiti nešto što za pozorište neće biti loše

Šabac je rasadnik dobrih vesti i mogao je biti rasadnik dobrih promena u Srbiji, ali ako građani Šapca odluče drugačije, biće mi žao zbog Šapca i Srbije, najmanje zbog mene same

Tekst je prenet iz Novog magazina.