Milan Antonijević: Dan posle (referenduma)

Piše: Milan Antonijević, Novi magazin

Bio je to dan nakon “pravosudnog referenduma”, kada su svi svodili račune, tražili odgovor na svoje dileme, a neki i skupljali hrabrost da zauzmu stav prema izmenama Ustava, postfestum, što bi rekla braća Latini.

Posle bitke lako je biti general, ali o tome ću kasnije.

Prvo da se iz referenduma nauči jedna lekcija za sve – izborne kutije se moraju čuvati. CRTA je izašla sa jasnim podacima na mestima na kojima su njihovi posmatrači bili prisutni i ocenili su da “iako je glasanje uglavnom proteklo u skladu sa zakonom, teže povrede izbornih prava i procedura koje predstavljaju krivična dela zabeležene su na četiri odsto glasačkih mesta i bacaju senku na referendum. Ipak, po obimu i intenzitetu nepravilnosti nisu presudno uticale na ishod referenduma. Ozbiljnost i učestalost takvih neregularnosti i u prethodnim izbornim procesima, a posebno činjenica da posle njih nisu usledile reakcije nadležnih institucija, ilustracija su lošeg stanja izbornih uslova u Srbiji i razlog za zabrinutost pred predstojeće izbore”. Mnogo je upozorenja i preporuka u izveštaju CRTE za sve koji bi želeli da izborni proces bude bolji od referendumskog, i to moraju dobro proučiti svi koji žele ozbiljno da trče trku ka parlamentu, ka Andrićevom vencu ili ka Skupštini grada, a pre svega vlast, koja snosi najveću odgovornost.

Drugo je pitanje sudbine ovih nepravilnosti i da li će pravosuđe, najpre tužilaštvo, početi da češlja kršenja zakona i tako pošalje poruku svima pred izbore 3. aprila da će ovog puta, za promenu, biti aktivno, na strani građana i fer i poštenih izbora.

Ukoliko se sve nečasne radnje iza ovog referenduma svedu na još malo pa “tiktok incident” starijeg gospodina, odranije poznatog policiji i političkim strankama, koji je za svoje obožavaoce teatralno razbio glasačku kutiju, onda smo svi gubitnici jer naše pravo glasa niko u institucijama neće braniti ni ubuduće. Zato je za mene ovaj referendum test.

Pozivao sam Republičko javno tužilaštvo da na FPN-u 2019. sa svim političkim strankama razgovara o pritiscima na birače, krivičnim delima, postupcima koje je dužno da vodi. U zvaničnom dopisu odgovoreno je da je za javnost zatvoreni skup gde su pozvane sve političke stranke po njihovoj oceni “politički skup” i da na takvim skupovima RJT ne učestvuje. Dijalog je reč koja mora ući i u tužilaštvo, a nešto veće šanse za to stvorene su i izmenjenim Ustavom.

Vraćam se na generale nakon bitke. Primetno je da se sada oglašavaju neki koji uvek i rado s velikom samouverenošću komentarišu sva dešavanja na putu Srbije ka EU. Isti ti koji uzimaju slobodu i da smatraju gde susedna država Crna Gora treba da ide u ovo za njih izazovno vreme, nakon primetnog ćutanja pred referendum, sada izlaze s toplijim stavovima. Reći da je izmena Ustava prvi i dobar korak napred je bilo potrebno građanima pre referenduma, naravno uz objašnjavanje šta je konkretno bolje u tekstu za koji smo glasali.

Naknadna pamet se ne računa mnogo, tj. nema ama baš nikakav uticaj, osim da se možda uhvati poslednji voz da ih Brisel ne prozove kočničarima na putu Srbije ka EU. Ovi majstorski potezi delova civilnog društva, samo nedelju dana nakon jasnog stava Kvinte, najznačajnijih zemalja koje podržavaju Srbiju na putu ka EU, teško se mogu objasniti.

Zašto su o vrednosnom pitanju, kakvo nezavisno pravosuđe zasigurno jeste, nije zauzeo jasan stav, ostaje pitanje za veliku većinu mojih kolega koji su ne samo ćutali već i po kuloarima govorili da to radim za Vučića, da sam već odabrao ambasadu i slične gluposti, koje mogu izgovarati jedino oni koji zaista žele da svoju aktivnost u civilnom društvu jednog dana naplate nekim ambasadorskim mestom, u nekoj toploj zemlji, gde se ne radi mnogo i gde vas mnogo ne posećuju ministri i zvaničnici iz otadžbine.

Ono što me zabrinjava jeste tišina pred sam referendum. Mali broj pojedinaca imao je hrabrost da izađe i javno, u medijima brani svoj stav zašto vredi zaokružiti DA.

Ujedno, političke stranke su bile u hibernaciji, rekao bih. Bilo je stranaka i “neprikosnovenih autoriteta” koji su vodili agresivnu kampanju protiv, proglašavajući svakoga ko je pomenuo DA izdajnikom ideje i opozicije. Koja ideja se izdaje nismo jasno čuli, osim da ”nam neće ON donositi novi Ustav”. Opterećenost političke scene pogrešnim pitanjima postala je jasna u poslednjim danima pred referendum, no to se može izmeniti jer će svi koji danas zasigurno izlaze na izbore 3. aprila biti u Skupštini koja će donositi pravosudne zakone i time direktno uticati na odvajanje pravosuđa od pritisaka izvršne vlasti i političkih stranaka.

Vratimo se na referendum, trideset i kusur procenata od ukupnog broja birača koji su izašli te nedelje i rekli šta misle o nezavisnom pravosuđu i kako do njega da dođemo nije preveliki procenat, slažem se. No, kada uzmete u obzir da na izbore izlazi 18, 19 procenata više upisanih birača od onih koji su izašli na ustavni referendum, kovid, nejasne poruke svih stranaka, pa i podeljenog SNS-a, rekao bih da je uspeh što trideset procenata želi da se izjasni.

Ostaje jasna poruka da se svakodnevno vredi boriti za nezavisnost pravosuđa. Saveznici u pravosuđu su tu, svi oni koji su u ovoj izmeni Ustava videli mogućnost da se konačno otrgnu od političkog uticaja, tj. uticaja političkih stranaka, i upuste u nešto nepoznato, što sa sobom nosi veća prava, ali i poveću odgovornost svakog sudije, svakog tužioca, predsednika suda.

Na kraju, dok čitate ovaj tekst, da vas podsetim da je prošla tačno dvadeset jedna godina od prve nedelje Vlade Zorana Đinđića, od trenutka kada je s malo svojih bliskih saradnika ušao u Nemanjinu i iskreno govorio o podeli vlasti, reformama u svim delovima našeg društva, pa i u pravosuđu, kojim se i dalje bavimo.

Šta je dan posle spram dvadeset jedne godine?

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.