Mila Turajlić: Prvi put u 60 godina „ozvučen“ Samit Nesvrstanih u Beogradu

Razgovarala: Marina Lučić, Novi magazin

Dokumentarni diptih autorke Mila Turajlić – Nesvrstani i Filmske gerile (Non-Aligned & Ciné-guerrillas) prikazuje se od 13. do 22. marta u Dvorani Kulturnog centra Beograda (od 18 i 20.30 sati). U prvoj nedelji prikazivanja (do 17. marta u 19.30) između projekcija biće održani i razgovori sa autorkom. Projekcije u DKCB pratiće izložba Jugoslovenska svedočanstva o Alžirskoj revoluciji – arhivski omnibus, otvorena 18. marta u Muzeju afričke umetnosti. Kustosi izložbe su Mila Turajlić, Maja Medić, Ana Knežević i Emilia Epštajn. Postavka se zasniva na arhivskom materijalu i usmenim svedočanstvima Jugoslovena koji su počev od 1958. aktivno pružali pomoć alžirskom narodu tokom njihove borbe za nezavisnost od francuske kolonijalne vlasti, sve do zvaničnog oslobođenja, 1962. godine. Postavka u MAU otvorena je na dan kada je 1962. potpisan istorijski Sporazum u Evijanu kojim je okončan Alžirski rat za nezavisnost (1954-1962) i koji označava kraj francuskog kolonijalizma u ovom delu Afrike.

Film Non-Aligned & Ciné-guerrillas: Scenes from the Labudović Reels je dokumentarni diptih koji se sastoji od dva dugometražna ostvarenja koji publiku vode na arhivsko putovanje kroz proces stvaranja projekta Trećeg sveta. Filmovi su bazirani na dosad nikada ranije prikazanim 35mm filmskim materijalima, koje je snimio Stevan Labudović, snimatelj Filmskih novosti, koji je pratio predsednika Tita trideset godina.

Prethodni dokumentarni film Mile Turajlić – Druga strana svega, premijerno je prikazan na festivalu u Torontu 2017, a osvojio je 32 priznanja, uključujući prestižnu nagradu IDFA festivala za Najbolji dokumentarni film. Časopis Njujorker je ovo ostvarenje uvrstio u najbolje tokom 2018. godine. Njen debitantski dokumentarni film – Cinema Komunisto (2010), premijerno je prikazan na festivalima IDFA i Trajbeka, a potom osvojio 16 nagrada. Mila Turajlić 2020. godine pozvana je u članstvo Američke filmske akademije.

O svoja dva dokumentarna ostvarenja, ali i o tome kako su Nesvrstani postali za nju jedan pravi filmsko-istraživački poduhvat, autorka govori za Novi magazin.

U sklopu programa projekcije vašeg diptiha u DKCB otvorena je izložba Jugoslovenska svedočanstva o Alžirskoj revoluciji – arhivski omnibus, u Muzeju afričke umetnosti. Vi ste jedna od kustoskinja te izložbe? Kako je došlo do saradnje sa MAU?

Saradnike iz Muzeja afričke umetnosti poznajem od početka rada na mom projektu, s obzirom da je Stevan Labudović sa njima imao tesnu saradnju i često je prisustvovao njihovim događajima. Tako da Muzej prati film od njegovog nastanka. Početkom godine stigao je poziv od Marije Aleksić, direktorke MAU, sa predlogom za saradnju na jednoj izložbi koja bi se ticala jugoslovenske uloge u Alžirskom ratu. Meni je taj poziv došao kao prilika da priredim neke od materijala koje sam snimila tokom rada na filmu (i koji su zapravo rađeni na neki drugi način u odnosu na snimanja koja sam radila sa Stevanom). Ovaj materijal sam sakupljala kao oralna, usmena svedočanstva drugih aktera koji su učestvovali u Alžirskom ratu i ovo je bila prilika da ih predstavim publici. U saradnji sa Majom Medić, sa kojom nekoliko godina radim na umetničkom istraživačkom projektu, nastala je i ova izložba.

Kad ste upoznali Stevana Labudovića i kako ste odlučili da snimite film o njemu?

Stevana Labudovića sam upoznala u Alžiru u decembru 2014. godine, na Festivalu angažovanog filma na kome je on bio počasni gost, a ja sam bila gost pobednik prethodnog izdanja festivala sa svojim filmom Cinema Komunisto. I već tada sam znala da želim da snimim film o njemu jer sam prethodne godine kao gost festivala imala priliku da čujem način na koji ljudi u Alžiru pričaju o njemu i njegovom radu. Bilo mi je neverovatno da o njemu niko nije napravio film.

Koristili ste zvaničan arhivski materijal Filmskih novosti, ali i lični materijal, zapise i fotografije Stevana Labudovića. Kako je izgledao rad sa njim, da li je odmah bio otvoren za vašu ideju snimanja filma o njemu?

Rad sa Stevanom je protekao u jako lepoj atmosferi, u nekoj vrsti saradnje i prijateljstva. On se radovao da učestvuje u radu na jednom filmu. Nije imao ništa protiv toga što ja njega snimam, a mislim da on na to nije gledao kao na film o njemu, već da mu je bilo mnogo važnije da će se priča o Alžirskom ratu i o Filmskim novostima konačno ispričati.

Vaš odnos sa Labudovićem predstavljao je i neku vrstu profesionalno-filmske saradnje. U filmovima vidimo i njegova uputstva na vaš način snimanja i rada (što ste šarmantno prikazali). Šta ste u profesionalnom smislu naučili od njega?

Stevan je bio apsolutni profesionalac, perfekcionista i da kažem opsesivac, na način koji je zapravo i u meni prepoznao tu vrstu zaluđenosti za snimanjem. Mislim da je u svim savetima i kritikama koje mi je davao najdragocenija bila činjenica da je on zapravo jako promišljao svoja snimanja. U periodu kada je on radio filmska traka je bila dragocena stvar i svaki metar je prvo bio promišljen pre nego što je bio snimljen, bez obzira što se radilo o događajima koje je on „hvatao u letu“. I meni je bilo jako korisno da o tome sa njim diskutujem tokom snimanja.

Prvi put arhivski snimci su dobili i ton, koji je spajan sa tonskom arhivom Radio Beograda. Kako je to teklo?

Nakon što smo u Filmskim novostima skenirali 26 rolni neupotrebljenih materijala, odnosno ostataka sa beogradskog Samita, ustanovila sam da su na većini snimci govora različitih državnika. Javila mi se želja da čujem šta su oni tamo izgovorili, i krenula sam u potragu za tonskom arhivom. U arhivu Radio Beograda našli smo tonske rolne sa Samita i počeo je složen proces spajanja slike sa zvukom. Imala sam fragmente govora i transkripte govora i svaki put kada smo uspeli da spojimo delić bio je uzbudljiv trenutak, jer smo po prvi put u 60 godina ozvučili taj događaj. Otuda i odluka da se u filmu prikaže scena tog procesa, od nalaženja arhive do njenog spajanja.

U filmu o Nesvrstanima sa Titovim snimateljem putujete u Rijeku, na čuveni brod Galeb. Kako je protekao taj put i kako je izgledao susret Labudovića i Galeba pre nego što ste uključili kameru?

Poslednjih 30 godina Galeb je, od raspada Jugoslavije, imao burnu sudbinu i dosta je propao. Ja sam to znala jer sam prvi put otišla sama da obiđem brod i dogovorim snimanje sa ljudima u Rijeci u čijoj je brod sada nadležnosti. Stevan je odmah prihvatio ideju da idemo tamo, ali mislim da nije očekivao stanje u kome će zateći brod. Mislim da mu je trebalo vremena da se orijentiše, brod nije ličio na onaj veličanstveni brod na kome je on proveo tolike godine.

U filmu ste prikazali zanimljivu scenu kada Labudović snima svoja stopala na Galebu koja vise na palubi iznad Indijskog okeana. Zašto vam je bilo važno da i ta scena bude deo vašeg filma i šta bi ona, po vama, mogla da simbolizuje?

To je jedan arhivski snimak koji sam našla u nemontiranim materijalima Filmskih novosti u kome se zapravo vide noge Stevana Labudovića dok plovi Galebom. Ovo mi je bilo jako važno da prikažem jer su oni kao snimatelji u tom periodu jako poštovali filmsku traku i nisu je tek tako trošili, a snimajući ovu scenu imala sam osećaj da on sebi daje oduška i da upisuje sebe, u fizičkom smislu, u tu veliku avanturu u kojoj se našao. I bilo mi je bitno da ga tim jednim malim trenutkom koji je on sebi dozvolio približimo publici. Po meni to simbolizuje mesto snimatelja u istorijskom snimku.

U Filmskim gerilama vidimo susret Alžirske publike sa Labudovićem. Dočekan je veoma emotivno i uz ovacije. Koje godine se taj susret dogodio? Tada ste ga upoznali?

Stevan Labudović je 2014. godine bio gost na Festivalu angažovanog filma u Alžiru. Tada sam ga upoznala i svedočila emocijama sa kojima ga je publika dočekala i velikom interesovanju koje su pokazali za gledanje njegovih filmskih materijala. U razgovorima koji su usledili na festivalskoj večeri ljudi su dolazili da ga ispituju oko toga u kojim bataljonima je snimao, da li je slučajno upoznao njihove roditelje koji su učestvovali u ratu, i da mu se zahvale na toj filmskoj slici, koja je zaista bila nešto neverovatno.

Nakon premijere na 28. beogradskom FAF film je prikazan i u Alžiru. Gospodin Labudović nažalost nije dočekao ove premijere. Kako je publika u Alžiru reagovala na diptih? I kakav svet vam je otkrila ta zemlja i razgovori sa ljudima koji danas žive u njoj?

Premijera ovih filmova u Alžiru je bila jako emotivna jer se desila na tom istom Festivalu angažovanog filma na kome smo se Stevan i ja, šest godina ranije i upoznali. I ovo je bilo u simboličkom smislu na neki način zatvaranje kruga koji je na ovom mestu i načet. Meni je bilo izuzetno da vidim emociju sa kojom alžirska publika reaguje na Stevana, neko je znao njegovu priču, bilo je i onih mlađih koji nisu znali tu priču. Ali sam zaista imala osećaj da sam tim činom prikazivanja filma u Alžiru zapravo ispunila dug prema njemu.

Koliko je izazovno u današnjem trenutku prikazati ovu priču, 40 godina posle Titove smrti, a 60 godina posle nastanka Nesvrstanih? Da li je po vama moguće danas ponovo napraviti neku vrstu političkog pokreta koji bi mogao da ima sličnu ili istu misiju?

Izazov prikazivanja ove priče u današnjem političkom trenutku nalazi se i u činjenici da malo ko zna o tom konkretnom istorijskom trenutku, o rađanju Nesvrstanih i Jugoslaviji kao zemlji koja je bila domaćin prvom Samitu 1961. godine. Meni je bilo jako važno da ovaj film napravim tako da i publika koja ništa ne zna o tom periodu može iz filma da razume značaj tog trenutka i značaj tog političkog gesta. Nisam sigurna da je danas moguće napraviti neku vrstu političkog pokreta tih ambicija, ali mislim da je neophodno da današnja generacija zna nešto o postojanju tog pokreta i te ideje, tim pre što mislim da je ta neophodnost trećeg puta, i mogućnosti da male zemlje naprave svoje korake danas vrlo dragocena.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.