Mentalno zdravlje mladih: Kad život stane

Piše: Jelena Aleksić, Novi magazin

Šta je sramota – opijati se ili ići na lečenje od alkohola? Kada se postaje alkoholičar, a kada je ispijanje pokoje čašice sa društvom tek opuštanje posle napornog rada? Gde su granice tuge, depresije, anksioznosti i kako su građani Srbije savladavali ova potmula osećanja tokom pandemije, ali i inače u vremenima koja nemaju predznak „vanrednog stanja“? Jer, jedno je sigurno – svaki šesti građanin Srbije (700.000 odraslih stanovnika) ima neki iliti ispunjava kriterijume za neki od 12 najčešćih mentalnih poremećaja. I ne samo to. Broj osoba sa simptomima depresije u 2021. godini gotovo je udvostručen u odnosu na 2013.

NIHILIZAM I DEPRESIJA: Preciznije, tokom pandemije bilo je 80.000 ljudi više nego ranije sa umerenim depresivnim smetnjama, dok se najmanje 30.000 ljudi više našlo u kategoriji onih sa umereno teškim distresom. A to nisu vesti koje treba da nas zabrinu najviše jer je Krovna organizacija mladih u Srbiji u svom istraživanju utvrdila da je više od dve trećine ispitanika (68,5 odsto) osećalo anksioznost tokom pandemije, a više od polovine mladih od 16 do 29 godina imalo je simptome umerene ili teške depresije, što je desetostruko više nego kod odrasle populacije.

Prilikom predstavljanja istraživanja o uticaju pandemije na mentalno zdravlje odraslih, ministar zdravlja Zlatibor Lončar je kazao da se „ne možemo praviti kao da se ništa ne dešava“ jer na mentalno zdravlje građana svakako utiču pandemija kovida-19, rat u Ukrajini i briga oko toga da li će biti dovoljno hrane i energenata.

I zaista, s njim će se složiti i stručnjaci, uz dodatak da građane Srbije posebno osetljivim čini naša prošlost, uključujući hiperinflaciju, nemaštinu i sankcije, kao i činjenica da se već dvadeset godina suočavaju s konstatacijom da im „život stoji u mestu“.

„Nažalost, sve češće nailazim na kliničke slike depresivnosti u čijoj je pozadini beznadežnost. Ljudi sve češće imaju osećaj da je mnogo toga već viđeno, da teško da će išta biti bolje i da se stvari ne mogu poboljšati. To je, naravno, iracionalna, precenjena ideja nihilističkog tipa jer promena uvek počinje od nas samih. Čini mi se da ovakvim idejama, a samim tim i raspoloženjima i mentalnim stanjima doprinosi opšti društveni kontekst u kojem je mnogo toga blokirano. Danas je teško naći posao kojim ćete biti ispunjeni, a da niste potlačeni ili potcenjeni, opšta pravna sigurnost je labava, nepotizam prilično rasprostranjen, a kad je tako čak i u mirnodopskim vremenima, to provocira ideju da je život besmislen i da nikada neće biti bolje“, objašnjava u razgovoru za Novi magazin psihijatar i psihoterapeut sa dugogodišnjim iskustvom Igor Radosavljević.

ALKOHOL KAO LEK: U brojkama stanje je sledeće – 15 odsto stanovništva je tokom pandemije ispunjavalo kriterijume nekog kliničkog poremećaja, a prema rečima doktorke Milice Pejović Milovančević, više od dva odsto stanovništva ima depresiju i skoro isto toliko ih boluje od anksioznosti. „Najčešći mentalni poremećaji u našoj sredini jesu oni nastali zloupotrebom alkohola, i to je nešto više od sedam odsto stanovništva“, rekla je ona na predstavljanju pomenute studije.

Za Igora Radosavljevića ovo je posebno važno jer je alkohol, kako će naglasiti, samo posledica i dokaz postojećeg problema, a nikako uzrok. Ispostaviće se da je alkohol zapravo nešto slično bensedinu, a oba su sigurni pokazatelji anksioznosti ili depresije.

„Uvek se treba pitati čega je alkohol posledica jer zbog iskrivljenih uputstava iz generacije u generaciju, na alkohol se ne gleda kao na patološku dimenziju nego kao na nešto tradicionalno. Tu nastaje ključna greška jer se zahvaljujući svojevrsnom odobravanju, lako potone u alkoholizam kojim zapravo lečimo simptome poremećaja koje imamo, kao što je anksioznost. Poseban je problem što se kod nas i sa anksioznošću živi, što se ne tretira kao poremećaj ili kao stanje iz kojeg je čoveku potrebno da izađe kako bi se osećao zdravije i efikasnije. Mi trpimo anksioznost pokušavajući da je utopimo alkoholom ili zloupotrebom anksiolitika“, kaže Radosavljević.

Naš sagovornik govori o maničnom konzumiranju bensedina u Srbiji, koji uzgred budi rečeno nisu namenjeni lečenju ni anksioznosti ni depresije.

„Umesto što konzumiraju alkohol, ljudi treba da se obrate lekarima jer za kliničke poremećaje postoje sasvim dobri lekovi, a pre svega antidepresivi koji ne razaraju organizam kao alkohol niti izazivaju zavisnost kao anksiolitici. Problem je što je i jedno i drugo deo lečenja na brzinu i kod kuće, a sve zbog stigme koju bi mogao izazvati odlazak kod psihijatra ili terapeuta. Istina, primetna je razlika u pristupu i izvesno je da sve više ljudi traži pomoć i shvata da je lečenje duše isto kao i odlazak kod kardiologa ili pulmologa. Svakako, ključno je javiti se lekaru bio to psiholog u Domu zdravlja, terapeut ili psihijatar jer se najveći deo mentalnih poremećaja uspešno leči ili bar drži pod kontrolom naročito uz kombinaciju farmakologije i terapije“, mišljenja je Radosavljević, koji insistira na važnosti negovanja mentalnog zdravlja.

KO ĆE DA NAS LEČI: Ovde se nekako nameće i pitanje dostupnosti lekara i adekvatne zdravstvene podrške. Naime, prema aktuelnim podacima CoV2Soul.rs, Srbija ima iste stope učestalosti psihijatrijskih poremećaja kao Norveška, u kojoj se za zaštitu mentalnog zdravlja odvaja sedam odsto ukupnog zdravstvenog budžeta. O mentalnom zdravlju odraslih tamo se brine oko 1.000 psihijatara, uz 500 lekara na specijalizaciji i oko 1.500 kliničkih psihologa. Uz to, pomoć mladima pruža 120 psihijatara i 450 kliničkih psihologa specijalizovanih za decu i omladinu. U Srbiji nije poznato koliko se iz zdravstvenog budžeta izdvaja za mentalno zdravlje, a što se tiče lekara specijalista i kliničkih psihologa, u našoj zemlji je taj broj značajno manji – prema nekim pokazateljima i 10 puta.

„U Srbiji je svega sedam do osam psihijatara na 100.000 stanovnika, što zaista nije dovoljno, i to nas nažalost razlikuje od ostalih zemalja. Zato su tu psiholozi, socijalni radnici, defektolozi. Sve te struke mogu na svaki mogući način da pomognu i pruže podršku ljudima s problemima mentalnog zdravlja i njihov značaj mora da se ojača“, smatra profesorka Pejović Milovančević, a istog su mišljenja i njene kolege iz regiona, kao i sami pacijenti.

U Bratislavi je početkom meseca na Globsec forumu 2022 predstavljeno istraživanje o mentalnom zdravlju u 10 zemalja (uključujući i Srbiju), a jedan od zaključaka stručnjaka se debate je sledeći: „Uprkos očiglednoj potrebi da se unapredi briga o mentalnom zdravlju, većina zemalja centralne i istočne Evrope i Baltika zaostaje za EU prosekom po pitanju ukupnih ulaganja. Profesionalne kapacitete, kao i brigu zajednice o ljudima koji su u najvećem riziku od depresije, takođe treba unaprediti“, reči su Ane Mihalkove, regionalne koordinatorke Istraživanja o depresiji.

Najbolja ilustracija o efikasnosti sistema koji bi trebalo da se bavi zdravljem nacije jedan je od zaključaka iz istraživanja o duševnom zdravlju mladih: više od trećine mladih u istraživanju Krovne organizacije mladih u Srbiji izjavilo je da su im tokom pandemije bile potrebne usluge psihologa ili psihoterapeuta tokom poslednjih šest meseci, ali da ipak nisu razgovarali s njima. Na pitanje zašto mladi ne koriste usluge profesionalaca za mentalno zdravlje, najveći broj njih saglasan je da je glavni razlog za to u njihovoj nedostupnosti. Jedan od učesnika fokus grupa rekao je da bi se mladi verovatno više obraćali psiholozima ili psihoterapeutima „ako ne bi bilo novčane i birokratske prepreke, da ne moraš da se javiš, da tražiš pet uputa, ako odeš u centar gde znaš da ćeš dobiti pomoć, naravno, ako bi to barem u početku bilo oslobođeno od plaćanja, ako bi ljudi znali za to – to je ključno“.

Jedna od preporuka s pomenutog Globsec foruma je da „integracija usluga mentalnog zdravlja i usluga socijalne pomoći može povećati stopu lečenja i smanjiti teret bolesti“. Ono što se takođe moglo čuti na forumu jeste da je depresija nedovoljno prepoznata na pomenutim prostorima „s obzirom na to da veliki deo populacije i dalje ima predrasude u vezi s problemima mentalnog zdravlja, a prema lokalnim podacima, većina slučajeva depresije i dalje se ne leči“. Konkretnije, u zemljama u kojima je rađeno istraživanje (Srbija, Češka, Slovačka, Mađarska, Hrvatska, Slovenija, Bugarska, Litvanija, Letonija i Estonija) od depresije boluje više od dva miliona ljudi.

„Od depresije boluje 3,8 odsto stanovništva širom sveta, uključujući pet odsto odraslih, a ovaj procenat je još viši kada je reč o osobama starijim od 60 godina. Baš kao što pokušavamo da se uhvatimo ukoštac s pandemijom kovid-19, moramo se fokusirati na borbu protiv ovog sve većeg problema koji pogađa celokupno društvo“, ukazao je Jozef Šuvada, član Izvršnog odbora Svetske zdravstvene organizacije.

Autori istraživanja su naglasili da je globalna rasprostranjenost anksioznosti i depresije porasla čak 25 odsto samo u prvoj godini pandemije, zaključujući da je „vrlo verovatno da je porast učestalosti ovih mentalnih stanja sada još veći“. Procena je da samo od depresije boluje pet odsto odrasle svetske populacije.

Tekst je prenet iz Novog magazina.