Maraton nepristajanja

Piše: Dimitrije Boarov

Pošto je Dragoljub Žarković spadao u onu vrstu ljudi koji u filmovima “nikad ne ginu”, ni u najžešćim bitkama, vest o njegovoj smrti u 69. godini, posle kraće i teške bolesti (4. februara, u Beogradu) sve nas je dočekala nekako nespremnim i svi smo odmah znali da sada i inače sumorna budućnost srpskog novinarstva deluje još sumornije.

Jer, Žare je doista bio legenda među beogradskim novinarima, među koje je unosio ne samo veru u relevantnost njihove profesionalne borbe nego i vedar duh. Jednom prilikom, kada sam ja izneo ocenu da je i srpsko novinarstvo propalo, ne samo zbog siromaštva nego i zbog “izdajnika iz naših redova”, te da je ono na putu da postane društveno nebitno, Žare mi se energično suprotstavio. Važni smo mi i dalje, rekao je, da nismo važni, ne bi nas toliko ganjali. Zato uvek i današnji brojni saradnici vlasti u “sistemu informisanja” lažu da su juče bili progonjeni, ne bi li izgledali kao novinari.

Žarković je pri tome bio jedan od retkih istaknutih ljudi naše profesije koji je verovao da i “štampano novinarstvo” može preživati globalnu krizu izazvanu digitalnom elektronskom revolucijom i domaću opresiju državnih inženjera manipulacije i monopolizacije: ukoliko zadrži snažan autorski pečat i bodar duh; ukoliko očuva svetinje objektivnosti, nepristrasnosti i blagovremenosti; ukoliko uspostavi kritičku distancu prema vlasti i centrima političke moći; ukoliko pokaže snagu nepristajanja na laži i obmane i sačuva dostojanstvo u siromašnom društvu, toliko sklonom da se povede za mesijama svake vrste. Žare ta svoja opredeljenja nije iznosio na akademski način, on je živeo u novinarskoj profesiji od jutra do sutra i dirigujući uređivačkom politikom Vremena belodano, iz nedelje u nedelju tokom svih tih teških godina, pokazivao kako on razume misiju našeg zanata.

Dragoljuba Žarkovića upoznao sam uoči pokretanja Vremena, pre 30 godina, kada se grupa od sedam novinara NIN-a, plus nekoliko novinara iz drugih redakcija (i on i ja), potpisala pod zahtev za pokretanje prvog privatnog lista u Srbiji (zakon je tražio potpise najmanje deset profesionalnih novinara), a na inicijativu advokata Srđe Popovića, Stojana Cerovića i Vesne Pešić. U prvoj redakciji Vremena glavni urednik bio je Zoran Jeličić, a Žarković je bio urednik unutrašnje rubrike. Već od prvog broja ovog lista, kada sam pisao okosnicu prve “cover story” pod naslovom “Srpska ruka u srpskom džepu”, osetio sam da će mi urednik biti majstor našeg posla – a taj osećaj nije me napuštao ni naredna četvrt veka. Nijednom u te gotovo tri decenije Žare mi ni u jednom tekstu nije promenio ni jednu jedinu reč niti je ijedan tekst skratio za jedan jedini red (što je ponekad nužno iz tehničkih razloga). Na moje zadovoljstvo, često mi je menjao naslove tekstova, čineći ih po pravilu atraktivnijim.

Žarković je, inače, bio velemajstor za koncipiranje naslovnih strana Vremena i, ne slučajno, svojevremeno je bila priređena izložba tih naslovnica. Taj posao glavnog urednika, da već omotnicom svoga lista pošalje prodornu poruku i privuče čitaoce i kupce lista, on je radio besprekorno. Ovi vodeći naslovi koriste se i danas na žurnalističkim fakultetima kao primeri dobre prakse (setite se onog naslova “Jezda odjezdio dafinitivno”).

Bilo mi je simpatično što je Žare pri ulasku u redakciju Vremena postavio uslov da se ne drže sastanci kolegijuma urednika sa famoznim “analizama broja”, uobičajeni u svim redakcijama. Tek mnogo kasnije, kako sam čuo, praksa tih sastanaka uvedena je i u Vremenu. Uopšte uzev, mrzeo je praznoslovlje i mudrijašenje (naročito esnafsko) i imao je veru u autorsku zrelost ljudi koji su pisali za Vreme. Ta odbojnost prema “kolektivnom razmišljanju” kod Žarkovića bila se u početku raširila i prema “nevladinom sektoru”, koji je krajem prošlog veka tek počeo da se razvija u Srbiji. Kada sam se jednom založio kod njega za naše veće otvaranje prema nevladinim institucijama, on me je pitao da li ja čitam njihova saopštenja. Kada sam priznao da ne čitam, završili smo razgovor. Žare je, inače, i u najgorim Miloševićevim vremenima apsolutno nedvosmisleno držao list na antiratnoj poziciji i pokazivao hladnokrvnost pred javnim i anonimnim provokacijama i pretnjama koje su zasipale redakciju Vremena.

Žarković je postao glavni urednik i direktor Vremena krajem 1991, kada je list već počeo da grca u finansijskim teškoćama i kada je postalo jasno da se u jednom “nepismenom društvu” neće moći živeti od bilo kakvog tiražnog rezultata, a sa državom kojoj bi odgovaralo da svisneš. On je tada preuzeo i tu veliku brigu da održi list i njegove zaposlenike u životu, pa makar na rubu egzistencije. Kako je on sa svojim “hercegovačkim talentom” za poslove to uspeo, a naročito kako je uspeo da se očuva izvorna koncepcija lista, to je gotovo neobjašnjivo.

Svi novinari Vremena, uključujući Žareta, morali su pored svog posla i tezgariti da se prehrane. To “nezasluženo siromaštvo” jedne grupe ponajboljih srpskih novinara, koje je trajalo decenijama (a verovatno i dalje traje) ide na dušu i srpskom društvu, i državnim “medijskim strategijama”, i evropskim institucijama, itd. Jedino se Žare nikad nije javno žalio zbog toga. A uprkos toj hroničnoj oskudici, uspevao je da u redakciju privuče i nove izvrsne novinare i da podmladi redakciju veoma talentovanim ljudima.

Žare je široku popularnost stekao preko televizije, gde je njegova brza i jasna rečitost posebno dolazila do izražaja. Mnogi se još sećaju njegovih dijaloga s pokojnim Nikolom Miloševićem na Studiju B (emisija “Da ili ne”), koju je posle Arežina preneo u TV Avala pod nazivom “U nedostatku dokaza”, gde je Žare jednom nedeljno ukrštao koplja sa Gorčinom Stojanovićem i Đorđem Vukadinovićem. Jednom kada je išao na odmor zamolio me je da ga zamenim u nekoliko emisija. Pošto sam se malo nećkao, on mi je rekao – možeš ti to, ali nemoj da mi satireš Đoku. Sa Vukadinovićem mi je bilo lakše nego sa Gorčinom.

Znao je svojim prijateljima i saradnicima da uđe pod kožu. Čak je i meni, koji sam bio pet godina stariji od njega, ponekad govorio: Mito, lutko moja, samo ti to možeš dobro napisati! Pa na to ne možeš odgovoriti, ne mogu ti ja iz Novog Sada pisati o jurodivim ruskim spasiocima koji se motaju po državnim kabinetima u Beogradu. Bio je beskrajno duhovit, sa ciničnim akcentom, uvek spreman na piće, kafanu i karte, ali i da ti obezbedi vezu kod nekog lekara i da ti pomogne što može u svemu ostalom. Kako je sve to nosio svojim krhkim rastom, nemoguće je objasniti.

Trebalo bi posebno govoriti i o tom čudu da je Dragoljub Žarković tri decenije vodio jedan list koji je praktično bio eksplicitno protiv vlasti, a kad nije, nije bio miljenik vlasti. Mnogi ljudi ne znaju da je takozvana “lakoća osporavanja”, koja naizgled karakteriše narativ Žarkovićevog novinarskog i uredničkog opusa, proizvod ubistvenog, svakodnevnog “upijanja stvarnosti”, traganja za skrivenim značenjima i iscrpljujuće borbe s jačima. U društvu u kojem se plivanje niz vodu ocenjuje kao znak priznate poslovne sposobnosti i unosne pameti, otpornost prema nasilju, manipulaciji i kratkovidosti doživljava se ili kao “tajno plaćena lukrativa” ili kao ludačka ekskluziva.

Ovo prvo Žarkoviću je zalepljeno pre svega zbog njegovog ličnog prijateljstva s Miškovićem, bogatim vlasnikom Delte, i zbog toga što je ovaj podržao jednom garancijom kredit s kojim je grupa novinara iz Vremena od sina Srđe Popovića otkupila većinski udeo u Vremenu. No, Žare je potonjom uređivačkom politikom dokazao da uticaj na vlasništvo ne znači automatski i uticaj na sadržaj lista. To mnogobrojni mediji u direktnom ili skrivenom vlasništvu države i vladajuće partije u Srbiji nikada nisu ni pokušali da pokažu.

Kao novinar, Žarković se posebno istakao svojim komentarima (u Politici i Blicu) i uvodnicima u Vremenu. Kasnije je (2016) u “Naprednu knjigu” sakupio svoje napise o usponu Aleksandra Vučića na vrh vlasti. Govoreći na promociji knjige u Novom Sadu, rekao sam da daje izoštrenu sliku njegove “snage nepristajanja” da našim sudbinama upravlja takozvana “radikalna demokratija” (koju stručnjaci nazivaju “ohlokratijom”), a koja, sve težeći jednakosti, zakonito vodi ka vladavini jednoga. Taj spor Žarkovića sa Vučićem, prema mom sudu, rasplamsao se prvenstveno oko dva pitanja: prvo je u vezi sa opasnom Vučićevom namerom da zajaši ceo javni prostor lavinom narcisoidne samopropagande, drugo, još opasnije, otvorilo se oko poigravanja mehanizmom kontinuirane klasne borbe – što je, uzgred budi rečeno, Vučić pozajmio od Vladimira Ilića, a ne od Ivice Dačića. Problem je što je klasna borba mač sa dve oštrice. Zato se Žarković još 2012. u jednom uvodniku upitao “kad nastaje onaj lom u ljudskim glavama kad ideju o boljoj budućnosti i boljem životu ljudi zamene za bilo koju ideju preko koje mogu da ispolje nezadovoljstvo, očajanje, gnev?”

Slagali se sa Žarkovićem ili ne oko pojedinih drugih ocena, dijagnoza i prognoza, moramo primetiti da je on javno i blagovremeno bio protiv infantilizacije političkog života u Srbiji, koja je neizbežno brutalna kada se, posle bankrotstva simulirane demokratije i nesimulirane kleptomanije, pod jednu političku volju ponovo želi okupiti razočarana i obeznađena većina. To što je Žarković imao duha, što je on bio izvanredno duhovit poenter, ne znači da njegove napise možemo razumeti kao zabavno štivo puno smehotresnih doskočica. A čini mi se da je bilo i takvog salonskog razumevanja njegovog spisateljskog šarma.

Naime, nije se tu radilo o takozvanoj “duhovitoj novinarskoj hrabrosti” ili takozvanom “smehu kao jedinom leku protiv despotije” nego o rasporedu moći, kontroli novca i kulturi vlasti i vladanja. Žarković je zapravo stalno govorio o tim ozbiljnim stvarima i upozoravao, najviše poslednjih godina, ne samo nas nego i samog Aleksandra Vučića da je lična uzurpacija “reformisane budućnosti” opasnija od same despotije.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.