Malo veće tržište
Piše: Vladimir Gligorov, Novi magazin.
Prva jeste upravo postupak pridruživanja Evropskoj uniji. Koji je bilateralan, a ne regionalan. Zemlje napreduju ka članstvu različitim brzinama. One koje prednjače strahuju da ih regionalna integracija usporava, dok one koje zaostaju sumnjaju da im se nudi zamena za članstvo. U slučaju Višegradske grupe, koja se često navodi kao primer uspešne regionalne saradnje, bilo je jasno da će sve zemlje članice istovremeno pristupiti Evropskoj uniji. To nije slučaj sa Balkanom. Sada je, uz to, neizvesno da će do učlanjenja uopšte doći, tako da pozivi iz Brisela na regionalnu saradnju deluju razočaravajuće.
Druga prepreka regionalnoj saradnji jeste ta što jedinstveno tržište ne može da bude i carinska unija. Ovo zato što zemlje imaju različite trgovačke odnose s trećim zemljama. Tu Evropska unija nije prepreka jer sve zemlje imaju sporazume o slobodnoj trgovini sa EU, ali, recimo, Srbija ima trgovački odnos sa Rusijom koji druge balkanske zemlje nemaju. Tako da nije moguće ukloniti kontrolu protoka robe na granicama između zapadnobalkanskih zemalja. Kao i na granicama sa Evropskom unijom.
Treća prepreka jeste neuravnoteženost razmene unutar zemalja članica regionalne zone slobodne trgovine (CEFTA). Tu nije samo problem što Srbija ima suficit, a ostale zemlje deficit u regionalnoj trgovini već što nije sasvim jasno kako regionalna saradnja utiče na komparativne prednosti pojedinih zemalja članica. Uglavnom je reč o zemljama koje bi trebalo da imaju prednost u razvoju industrije (Crna Gora i, donekle, Albanija su izuzeci), a nije jasno da li regionalno jedinstveno tržište podstiče na isti način i u istoj meri industrijalizaciju u svim zemljama članicama. EU Berlinskim procesom podstiče ujedinjenje kako bi tržište bilo dovoljno veliko za ozbiljnija strana ulaganja, ali nije jasno da bi sve zemlje imale jednake ili slične koristi od njih.
To su razlozi – nezavisno od političkih sporova – koji svakako stoje na putu normalizaciji odnosa i bilateralnoj i regionalnoj saradnji – koji stoje na putu jedinstvenom tržištu. I ranije kao i sada ka integraciji se išlo kroz bilateralne ili sada trilateralne sporazume ka eventualnom regionalnom sporazumu. No, kako CEFTA, dakle regionalni okvir saradnje, već postoji, trebalo bi očekivati da će se i ostale zemlje pridružiti trilateralnom sporazumu. Pitanje je koje se dodatne koristi mogu očekivati?
One su, zapravo, male. Reč je uglavnom o eventualnom olakšanju prelaska granice za ljude i robu. Kod robe, tu nije moguće značajno poboljšanje jer nedostaje carinska unija. Stvarno poboljšanje bi bilo jedinstveno tržište rada jer su stope nezaposlenosti različite. Svejedno, dodatne koristi su ograničene jer su demografska kretanja negativna i zato što su tradicionalni migrantski tokovi da se napušta region, a ne da se posao traži unutar njega – osim, naravno, kroz prinudna raseljavanja.
Kada je reč o trgovini, već duže vreme trgovina unutar regije stagnira ili svakako ne raste brže od one sa Evropskom unijom. Ovo zato što je unutarregionalna trgovina već značajno veća nego što bi trebalo očekivati, a i zato što zavisi od tražnje, koja opet zavisi od privrednog rasta, koji je bio relativno spor. Nasuprot tome, izvoz na tržište Evropske unije zavisi od ponude, od toga šta se u balkanskim zemljama proizvodi, a mnogo manje ili nimalo od tražnje na evropskom tržištu, čak i ako najvažnije zemlje uvoznice, Italija i Nemačka, imaju relativno spor privredni rast. Tako da su mogućnosti širenja trgovine unutar regije ograničene.
Sve u svemu, za balkanske zemlje je evropeizacija nezamenljivo sredstvo razvoja i modernizacije, dok je regionalna liberalizacija svakako korisna za normalizaciju odnosa i za političku stabilnost, a dodatne koristi su, imajući u vidu da CEFTA već postoji, ograničene.
Članak je prenet sa portala Novi magazin.
