Ljubomir Simović: Kosovski Srbi su najveće žrtve

Razgovarala: Anđelka Cvijić, Novi magazin

„Kažu nam ne bojte se, kažu nam smirite se,/ Kažu nam slobodno otvorite prozore, vrata,/ Uvucite konac u iglu, uključite motor,/ umočite četku u boju, naložite vatru,/ posolite meso, uzmite dete u krilo!

Kažu nam budite potpuno spokojni,/ Čude nam se zašto se zaboga plašite,

Kažu nam da ni po koju cenu,/Kažu da to neće, da ne sme, da ne može biti!

Kažu nama, / Koji znamo / Da je već bilo.“

Pomislili ste – evo novih stihova našeg najistaknutijeg pesnika Ljubomira Simovića, kojima sažima današnje sveopšte stanje u Srbiji, u srpskom društvu, politici i kulturi. Potresno i koncizno ispevanih, sa prizvukom beznadežno večnim.

Ipak, prevarili ste se. Ovo su stihovi Simovićeve pesme „Proroci na Kosovu polju“ iz zbirke Istočnice kojoj će, od objavljivanja 1983, iduće godine evo biti četiri decenije. Četiri decenije otkako je ta knjiga prošla kroz pakao politikantske difamacije da bi do dana današnjeg ostala i kao svedok i kao pobednica nad svim dnevnopolitičkim i demagoškim mešetarenjima. I ne samo to. Objedinjujući srpsku prošlost i tadašnje vreme, i ovi i većina stihova iz Istočnica anticipiraju srpsku budućnost koja je uobličena u našoj sadašnjosti. Danas su proročki možda čak i više nego onda kada su objavljeni.

Ljubomir Simović (Užice, 1935) naš je najbolji savremeni pisac jer se s podjednakim, vrhunskim darom uspešno ogledao u poeziji, u prozi, u drami, putopisima i u esejistici. Za vanserijska dela raznovrsnog žanra, koja su već postala klasika srpske literature i prevedena na sve važne svetske jezike, dobio je niz najznačajnijih priznanja, kako književnih tako i pozorišnih. Do skorašnjih  nagrada za životno delo, „Dositej Obradović“ (2016) i Bagdalin prsten „Despot Stefan Lazarević” (2020), nizale su se, nabrojmo samo neke: „Milan Rakić“, „Desanka Maksimović“, Žička hrisovulja, „Stefan Mitrov Ljubiša“, „Vasko Popa“, pa „Ljubomir P. Nenadović” za najbolju putopisnu knjigu… Iz Simovićevog pesničkog opusa valja navesti zbirke Subota, Vidik na dve vode,  Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj, pomenute Istočnice, Igla i konac, Ljuska od jajeta… Autor je drama Boj na Kosovu, Hasanaginica, Čudo u Šarganu i Putujuće pozorište Šopalović; poslednje tri donele su mu Sterijine nagrade, a i danas se izvode u domaćim i svetskim pozorištima. U decenijama sveprisutni književni opus Simovića, koji je i redovni član SANU, spadaju i roman Užice sa vranama: hronika, koja je povremeno roman, ili roman, koji je povremeno hronika, kao i knjige eseja i studija o srpskim pesnicima i slikarima.

Poslednjih meseci na delo ovog pisca čitaoce upućuju dva izdanja čačanske izdavačke kuće „Gradac“: u ediciji „Alef“ izašla je knjiga izabranih Simovićevih stihova pod nazivom Sreda u subotu, koju je priredio Branko Kukić, dok je nedavno objavljen dvobroj časopisa „Gradac“ 223–224, koji je priredila Jasmina Vrbavac, u celini posvećen Ljubomiru Simoviću.

Poznat po svojoj odmerenosti i odgovornosti prema izgovorenoj reči, mudrom raščlanjivanju onoga što su istorijski put kojim je išao srpski narod i prepreke na koje nije mogao da utiče, ali još više onoga što jeste mogao, i morao da menja, a nije jer je bivao, i sada biva zaveden obmanama i strahovima koje u njega političkim manipulacijama usađuje vlast, Ljubomir Simović je književnik koga treba s pažnjom slušati. I njegove reči shvatati kao spasonosni lek protiv bolesti kratkog pamćenja i dugog zaborava.

Kada smo razgovarali pre godinu dana za Novi magazin rekli ste kako se plašite degradacije kojoj smo izloženi. Kazali ste: „Dobijamo zemlju po meri znanja i ukusa diletanata koji njome upravljaju. I po meri njihove pohlepe. Oni ugrožavaju bukvalno sve: životni prostor, zemlju, reke i vazduh.“ Šta se od tada promenilo?

Ništa. Zar se i moglo očekivati da će se nešto promeniti ako se na vlasti nalaze isti oni ljudi koji su zaslužili takvu ocenu? To što sam rekao pre godinu dana potvrđuje se svakog dana i svakog dana je sve očiglednije. Oni su o svom znanju i o svojim sposobnostima rekli sve još onda kada su u Beogradu ukinuli Glavnu železničku stanicu.

O situaciji na Kosovu i Metohiji predsednik Srbije Aleksandar Vučić kreće se od „nikad“ (nikad neće priznati kosovsku državu) preko „ne znam“ („Ako me pitate šta je kompromisno rešenje, reći ću: ne znam“), do obećanja: „Pokušavamo da dobijemo više od ništa“. Sada pouzdano zna da Srbe na Kosovu u oktobru čeka „Oluja“. Koju, kako on kaže, „nećemo dozvoliti“. Nije rekao kako će je sprečiti…

Sprečiće je isto onako kako je sprečio u Hrvatskoj, kada je, 1995, krajiškim Srbima poručivao: „Nikada Srpska Krajina, nikada Glina neće biti Hrvatska, nikada Banija neće nazad u Hrvatsku!“ On se i sada služi istom retorikom. Koja će dati isti rezultat.

Zato je Milan Radoičić, potpredsednik Srpske liste, stigao nedavno na Kosovo, odakle je, u video-snimku poručio Srbima: „Ja sam se vratio, a vi znate šta to znači.“ Ne podseća li ovo, slična je kadenca, na poziv Miloša Obrenovića na Drugi srpski ustanak: „Evo mene, eto vas – a evo rata s Turcima!“?

I to je neka retorika bez pokrića. Ali meni u tom gestu i u toj izjavi pažnju privlači nešto drugo. Vučić je Radoičića već otvoreno uzimao u zaštitu. Sigurno je znao zašto ga štiti. I sad, kad kaže da ne zna šta Radoičić planira na Kosovu, ja to primam s nevericom. Znajući da se ništa u Srbiji ne događa bez Vučićevog znanja i odobrenja, ja sam se u svoje vreme pitao da li bi se iko usudio da bez njegovog znanja i odobrenja preduzme ono rušenje u Savamali! Pogotovu kad se zna da je to rušenje u tesnoj vezi sa izgradnjom Beograda na vodi, do kojeg je Vučiću iz nekih razloga stalo po svaku cenu.

Vučić mnogo štošta ne zna, ali mi je teško da poverujem da ne zna s kakvim je zadacima i namerama ovaj potpredsednik Srpske liste otišao na Kosovo.

Pored toga što Priština ne poštuje ono na šta se obavezala Briselskim sporazumom – mislim na osnivanje Zajednice srpskih opština – stručnjaci napominju da taj sporazum nije poštovao ni Beograd. Sada smo došli do toga da zemlje Kvinte staju uz Kosovo. Šta bi bilo rešenje ovog „Gordijevog čvora“?

Odnos aktuelne srpske vlasti prema tom problemu prilično je konfuzan. Vlast, kao i Vučić, izjavljuje da nikad neće priznati nezavisnost Kosova. A nekadašnji sudija Vrhovnog suda Zoran Ivošević nedavno je nabrojao šta je sve ova vlast prepustila nezavisnoj državi Kosovo. Bilo kako bilo, kosovski Srbi su najveće žrtve. „Gordijev čvor“, koji pominjete, njima je vezan oko vrata.

Srbiju već dugo potresaju afere, od kojih je svaka gora od gore: „Krušik“, „Rio Tinto“, Jovanjica. .. Da ne govorimo o aferi Belivuk, u koju su, sve je više dokaza, umešani i dugi prsti vlasti. Afere se ne rešavaju – stiče se utisak da se novom aferom prethodna šalje u zaborav?

Pokazuje se da su sve te afere pune senki i tragova ljudi iz vlasti. Zato nije čudo što je Aleksandar Obradović, koji je u svoje vreme otkrio aferu Krušik, završio u zatvoru. A sama afera ni do danas nije rasvetljena i dovedena do raspleta. Zato nije čudo što se inspektoru Slobodanu Milenkoviću, koji je u Jovanjici otkrio plantažu kanabisa – kažu, najveću u Evropi – preti smrću.

Taj utisak potvrđuje i najava „Oluje“ sa Kosova, kojom kao da se smišljeno prikriva još jedan vrlo važan zahtev Evropskog parlamenta u nedavnoj Rezoluciji o Srbiji. Srbija se tom rezolucijom proziva zbog „ograničenog napretka u borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala i zbog nekoliko korupcionaških skandala visokog profila koji ukazuju na verovatne veze između državnih zvaničnika i organizovanog kriminala“. Od vlasti se traži i da ispita „sve navodne veze vrha države s kriminalnom grupom Veljka Belivuka“…   

Zar vi verujete da će sve to o vezama organizovanog kriminala i državnih zvaničnika otkriti oni koji nas ubeđuju da kanabis nije kanabis nego bela rada, a da je marihuana u stvari majčina dušica?

Nije li upadljivo ćutanje medija pod kontrolom vlasti o ovim temama? Kako vidite medijsku sliku u Srbiji?

Ja, po prirodi svog posla, gledam, slušam i čitam sve. Ali od onog što političari i javne ličnosti govore po našim televizijama i listovima mnogo više pažnje poklanjam onom što čujem da građani govore na ulici, na pijaci ili na Dunavu. Ovih dana jedan Dorćolac priča o tome kako se, valjda u nekom leskovačkom hotelu, srušio plafon. A prijatelj mu kaže: „Srušio se pogrešan plafon na pogrešnom mestu!“

Upadljivo je i odsustvo jasne i glasne reči osude koju bi opozicija upućivala vlasti u Srbiji. Ili to možda i za nju nije oportuno? 

Opozicija više energije troši u međusobnim sporovima nego u borbi protiv Vučićevog režima. Imamo čak i dva Pokreta za obnovu kraljevine Srbije! Neočekivanih nesuglasica ima čak i u samoj kraljevskoj porodici. Ne bih se iznenadio ako bi se, živ ili mrtav, pojavio i neki pretendent iz dinastije Obrenovića. Pored živog Vučića, koji samo što se nije krunisao za predsednika Republike!

Ministar policije u nedavnom intervjuu jednom dnevnom listu ponovo tvrdi da afera prisluškivanja nije samo pritisak na Aleksandra Vučića već da je takva vrsta prisluškivanja „uvek i priprema za političko, pa i fizičko ugrožavanje“. Ovo nije prvi put da Aleksandar Vulin ukazuje na mogući atentat na predsednika Srbije. Čemu služe ovakve priče?

Vulin za to, formalno, ima pokriće: on je ministar policije, i briga o bezbednosti predsednika Republike u njegovim je kompetencijama.

U istom intervjuu Vulin zaključuje da „jedini način da Balkan ostane stabilan jeste da Srbi žive u jednoj državi“. Da li nas ta ideja o „srpskom svetu“ ponovo vodi u ratove?

Ne znam da li je Vulin smetnuo s uma da su svi Srbi već živeli u jednoj državi i da se ta država dvaput raspala. I da smo tom raspadanju i mi dali svoj doprinos. I sada, kao da ništa oko sebe ne vidi i kao da ništa ne zna i ne shvata, lansira tu ideju o srpskom svetu, kao da niko drugi ne postoji i kao da će taj srpski svet biti treća sreća. To nije jedina neočekivana izjava koja je došla iz  njegovih usta. Setite se njegove poruke Evropskoj uniji: „Ako vi nećete da nas primite, ima ko hoće!“ U čijem ime on to govori? I s kojim pravom? Ne zaboravite da je Vulin jedna od ključnih ličnosti Vučićevog sistema vlasti.

Postavljajući ga za ministra odbrane, a potom i za ministra policije, Vučić je pokazao kakve mu krupne uloge namenjuje. (Po cenu da pokaže i koliko ceni vojsku i policiju. Iz glave mi ne izlazi slika onih generala koji, u stavu mirno, salutiraju… Aleksandru Vulinu.) I kada čovek koji ima takvu poziciju u vlasti kakvu ima Vulin izjavi tako nešto, ne možete to oceniti kao slučajnost.

Ali tema Vulin je previše karakteristična i ima previše posledica da bismo je brzo napustili.

Kad je preminuo patrijarh Irinej, u jednom razgovoru sam rekao da me ne bi iznenadilo ako bi Vulina poslali u neki od fruškogorskih ili ovčarsko-kablarskih manastira da se zamonaši i ako bi ga posle petnaestak dana monaškog života doveli u Patrijaršiju i proglasili za patrijarha.

Vi se to šalite?

Mislite da se šalim? Da preterujem?

Sam Vulin je jednom izjavio: „Ako se Vučić ne kandiduje za predsednika države, ja ću se kandidovati!“ Ništa manje?

Ali kad se setim ko je sve bio predsednik Srbije, ne vidim zašto se na njenom  čelu ne bi našao i Vulin. Predsednik Srbije je bio i Toma Nikolić, u narodu upamćen kao Toma Diploma. To je onaj koji je izjavio da je tri sata proveo sa Obamom. To je onaj koji je, odlazeći na inauguraciju pape Franje, izjavio da ide na  njegovu beatifikaciju. Toma je osnovao Srpsku naprednu stranku, pa je tu stranku trampio s Vučićem za useljenje u rezidenciju predsednika Republike. Sad kad je Vučić osvojio i drugi predsednički mandat, Toma može računati da će u predsedničkoj rezidenciji, o državnom trošku, letovati još pet godina.

To je danas naša Srbija, i to su njeni predsednici i njeni ministri.

U poslednjoj strofi Vaše pesme „Seoba Srbije“ su stihovi: „Ni onaj ko nas vodi ne zna/hoće li odatle da nam siđe zora ili požar u kome ćemo, /grad za gradom, žito za žitom, izgoreti.“ Gde „onaj ko nas vodi“ Srbiju uistinu vodi svojom politikom?

Vučić je proklamovao da je njegov cilj da Srbija uđe u Evropsku uniju. Međutim, kako koji dan, mi smo od Evropske unije sve dalje i bojim se da nema nade da ćemo taj ulazak ikada doživeti. Dok gledam šta Vučić radi, i šta sve ne radi, i slušajući šta sve govori, i kako govori, on mi na tom putu sve više liči na miša iz one narodne poslovice: „Ne mogao se miš provući kroz jamu, pa svezao tikvicu za rep“.

Od koga zavise odnosi između Srbije i Hrvatske

O najnovijim događajima vezanim za nameru Aleksandra Vučića da bez zvanične najave vlastima Hrvatske ode u privatnu posetu Jasenovcu, odbijanja Hrvatske da mu tu posetu dozvoli jer nije ispoštovan diplomatski protokol, čime bi u pitanje mogla biti dovedena bezbednost predsednika Srbije, i o razmenama vrlo oštrih nota između dve zemlje, Ljubomir Simović kaže:

„Više je nego očigledno da Vučić sve radi u cilju lične promocije. Kao što je onomad hteo da pali badnjak u Pljevljima, tako je sada nameračio da položi cveće u Jasenovcu. Je li bilo teško da pritom ispoštuje uobičajene diplomatske procedure? Da li se na nepoštovanje tih procedura moralo reagovati zabranom posete? Svi kao da su jedva čekali da jedni druge bombarduju diplomatskim notama. Ne propušta se nijedna prilika da se i inače loši odnosi između Srbije i Hrvatske i dalje pogoršavaju. Neki čak nalaze da se na pogoršanju odnosa može politički profitirati. Nije slučajno što Vučić baš Vulinu prepušta da daje ton tim odnosima.“

Tekst je prenet iz Novog magazina.