Ljubomir Simović: Kad je više od ništa stvarnost

Razgovarala: Anđelka Cvijić

Izvodi iz intervjua

Svaka knjiga pesnika, dramskog i proznog pisca, esejiste i prevodioca, akademika Ljubomira Simovića praznik je ne samo u srpskoj književnosti već i u celokupnoj kulturi. Misli kojima su prožeta Simovićeva dela pamte se, i citiraju, a filozofska potka na kojoj su izatkane svakom čitaocu predstavlja podstrek za razmišljanje o položaju čoveka u svetu, ali i o njegovom odnosu prema svetu, odgovornosti za svoj život, ali i za živote drugih oko sebe, uključujući i prirodu prema kojoj je sve bezobzirniji.

Drugim rečima, Ljubomir Simović svojim stihovima i dramama, prozom i esejima osvešćuje; ukazivanjem na nevolje koje čoveka trpi, ali koje i sam stvara, postajući istovremeno i uzrok i posledica, vraća ga na puteve zaboravljenih vrednosti humanosti i pruža mogućnost ozdravljenja. Onome ko hoće da razume. Jer svako razume onoliko koliko sam hoće, i želi.

Dugačak je spisak dela koje je Ljubomir Simović, autor veoma složenog književnog rukopisa ispisanog najlepšim srpskim jezikom kojim se otkriva sve njegovo blago, stvorio i još ga stvara. Priznanja koja su došla samo su, u meri u kojoj je to bogatstvo moguće sveobuhvatno nagraditi, dokaz veličine Simovićevog opusa. Stizala su ne samo za poeziju već i za drame, i putopis, a obuhvatale i celokupno, životno delo ovog pisca. Počev od Zmajeve nagrade (1973), preko Sterijine, dobijene četiri puta, nagrada Branko Miljković, Milan Rakić, Desanka Maksimović, Žička hrisovulja… do nagrada Stefan Mitrov Ljubiša, Vasko Popa, Povelje počasnog građanina Užica, Nagrade SKZ a nešto kasnije i Dositej Obradović za životno delo (2016)… Tu je i priznanje Ljubomir P. Nenadović za najbolju putopisnu knjigu na srpskom jeziku i, najnovije – Bagdalin prsten Despot Stefan Lazarević za 2020. za sveukupno književno delo.

Simović (1935) je pisac pozorišnih drama Hasanaginica, Putujuće pozorište Šopalović, Čudo u Šarganu i Boj na Kosovu koje se i dan-danas igraju na našim i svetskim pozornicama. Knjige su mu prevedene skoro na sve svetske jezike. Od zbirki stihova spomenimo Vidik na dve vode, Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj, Istočnice, Ljuska od jajeta, Planeta Dunav… Uz to, niz je antologijskih izbora Simovićeve poezije, knjiga intervjua koje je rado davao novinarima, ne bežeći da najotvorenije govori o najsudbonosnijim, aktuelnim kulturnim i društveno-političkim pitanjima.

U poznatoj biblioteci Alef čačanskog Gradca ovih je dana objavljena knjiga izabranih Simovićevih stihova. Priređivač je Branko Kukić, a zbirka nosi naziv Sreda u subotu. Tu je i Kukićeva napomena da se, u odnosu na izdanje pod istim naslovom koje je priredio i objavio u u ediciji Reč i misao izdavačke kuće Rad 2002, ova knjiga razlikuje jer su se u njoj sada našle i nove pesme. Sreda u subotu nas još jednom vraća najlepšim, i najboljim osnovnim obeležjima poezije Ljubomira Simovića. Od posebnog je značaja novo, originalno Kukićevo sagledavanje glavnog aspekta te poezije – a to je dualizam, koji se prema priređivačevom mišljenju nalazi u suštini Simovićeve pesničke misli. “Oslanjajući se na ove ideje, Simović se pridružuje slavnim pesnicima – da pomenem Miltona, Defoa, Njegoša, Disa (u pesmi Tamnica) – koji su principe dualizma shvatili kao poredak sveta, tražeći u njihovom suprotstavljanju odgovor na pitanje zašto je život, da se izrazim savremenim jezikom, postao negativna utopija, i zašto je čovek postao tamnica svoga puta. Odnosno, zašto čovek, kako Simović u jednoj pesmi kaže, kada se ne penje u Boga – silazi u Zver?” – piše Kukić u svom pogovoru koji je naslovio Dualistički pesnik Ljubomir Simović.

Za naslov ovog izbora, Sreda u subotu, Kukić je uzeo stih iz Simovićeve pesme Koscima. On pritom kaže da kad “padne sreda u subotu, Kad ostane više Sekuline krvi na Milunovim rukama no u Sekuli (kako stoji u pesmi), mora da je reč o velikom zlu, jer je nasrnuo čovek na čoveka, Kain na Avelja… Došao je strašni čas pometnje i pomora, buke i besa, čas kad se zatvaraju nebesa i otvaraju ponori. Zbog toga u ovom naslovu ima toliko strepnje i crne slutnje, koje bude užas i apokaliptični strah u ljudima”.

Za Ljubomira Simovića, kako nam kaže, ovo je pogled iz jednog neočekivanog ugla, i predstavlja njegovu poeziju za mnoge u novom svetlu. U intervjuu za Novi magazin prvo pitanje koje se nameće je upravo u vezi sa tim, a neizbežno nas spaja sa savremenim trenutkom u Srbiji, kojim sve više gospodari egzistencijalna zebnja.

Da li vas i danas more crne slutnje? Čega se danas plašite?

Plašim se degradacije kojoj smo izloženi. Dobijamo zemlju po meri znanja i ukusa diletanata koji njome upravljaju. I po meri njihove pohlepe. Oni ugrožavaju bukvalno sve: životni prostor, zemlju, reke i vazduh. Pogledajte Zrenjanin, Smederevo i Bor, pogledajte Frušku goru i Košutnjak, pogledajte reke Stare planine, pogledajte šta, u saradnji sa Rio Tintom, nameravaju da urade od Jadra i Rađevine. Oni su naumili da na Kalemegdanu podignu žičaru sa gondolom, po cenu da se time dovede u pitanje kulturnoistorijska vrednost Beogradske tvrđave. Pominjem kulturnoistorijsku vrednost. Šta to za njih znači, u Beogradu možete videti na svakom koraku. Masovno, čvrsto se držeći principa etničkog čišćenja, menjaju imena ulica. Nisam siguran da bi se Koča Popović i Dobrica Ćosić ponosili kad bi znali da su Zagrebačka i Zadarska ulica dobile njihova imena.

Kako ocenjujete obraćanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića prošle nedelje poslanicima Skupštine Srbije? (S obzirom na to da je izjavio da će “podrobno, detaljno i temeljno govoriti o svakom pitanju na Kosovu i Metohiji” koje je od ključnog značaja za situaciju na Kosovu i Metohiji?)

Vučić je, po svom običaju, govorio valjda sat i po, o mnogo čemu. On je “podrobno, detaljno i temeljno” govorio o svojoj superiornosti i mirnoći, nekoliko puta je istakao da je na sve provokacije ostajao miran, ispričao je kako je Kurtiju na pet puta ponovljeno pitanje “Kad?” – “Kad ćeš potpisati akt o priznanju nezavisnosti Kosova?” – mirno odgovorio: “Nikad!”, što je dočekano ustajanjem i aplauzima, kao da je tom jednom rečju nikad problem Kosova definitivno rešen i skinut sa dnevnog reda.

Kad se vratio briselskim pregovorima – što je trebalo da bude glavna tema njegovog izlaganja – izjavio je, ne “podrobno, detaljno i temeljno” nego kratko: “Moramo tražiti kompromisno rešenje. Ako me pitate šta je kompromisno rešenje, reći ću: Ne znam.”

To nije sprečilo narodne poslanike, polaznike Akademije mladih lidera, da ga, kad je konačno završio, isprate ovacijama.

Predsednik Demokratske stranke Zoran Lutovac nedavno je izjavio da je “Priština u faktičkom smislu od Srbije dobila sve što je tražila, a da je priznanje od Srbije ostalo formalnost”. Činjenica je da atributi vlasti Srbije ne postoje na Kosovu. Šta je potrebno da se mit vrati mitologiji, a stvarnost prihvati?

Pitanje je šta ko vidi i priznaje kao stvarnost. Predsednik Srbije je u mnogim prilikama izjavljivao da mi u pregovorima s kosovskim Albancima pokušavamo da dobijemo “više od ništa”. Iz toga se može zaključiti da se ništa priznaje kao stvarnost. Kao “više od ništa” on je u jednom trenutku video razgraničenje: da se između Srbije i njene otcepljene pokrajine uspostavi granica, ali tako da bar jedan deo Kosova ostane u Srbiji. (Bilo gde da se ta granica uspostavi, iza nje će ostati neka svetinja.)

Na stolu se našao i predlog o razmeni teritorija. Bolje da ga ne komentarišem. Nijedan od tih predloga nije prihvaćen – Albance zanima samo potpis na papiru o priznanju nezavisnosti. Srpska vlast tu nezavisnost ne priznaje, ali samom ponudom razgraničenja i razmena teritorija, u pokušaju da dobije “više od ništa”, ona Kosovo praktično tretira kao nezavisno.

Ne smemo da izgubimo iz vida činjenicu da su vlasti – sve vlasti – decenijama izbegavale da se suoče s problemom Kosova. Svi su nas lagali. A najviše su lagali Srbe koji na Kosovu žive. Godine 1983, u knjizi Istočnice, objavio sam i pesmu Proroci na Kosovu polju. Ta pesma me je tada skupo koštala, ali bar znam da sam je napisao na vreme. Ako i tada nije bilo kasno. Ono što se događalo kasnije, tokom devedesetih, moglo se videti još te 1983, a verovatno i mnogo ranije ko je hteo – a niko nije hteo – da vidi.

Sada pred našim pregovaračima, ma ko oni bili, nema drugog papira do onog o priznanju kosovske nezavisnosti. Ne znam kako da se odbranim od stiha kasno Marko stiže na Kosovo, koji me u poslednje vreme bukvalno proganja.

***

Predsednik Srbije je sam sebi dodelio status svemoćnog i svemogućeg. Iza sebe ima armadu medija koji ga čine takvim. Ipak, da bude sveznajući nekako mu baš ne ide?

Vučić je od samog početka preuzeo ovlašćenja svih institucija, od Vlade do Narodne banke. On se pita za sve, sudi o svemu, odlučuje o svemu i na položaju predsednika Republike se toliko raskomotio, da sebi prilagođava i programe televizijskih stanica, na kojima govori kad hoće i koliko hoće. Govori samouvereno, govori s najvećim ubeđenjem, praveći pritom i najneverovatnije omaške. Podsetiću vas na jednu od njih.

Tokom prošlogodišnjih protesta demonstranti su u Novom Sadu razbili vrata ili prozore Gradske kuće, što je Vučića, kako sam kaže, šokiralo: “Šokirani smo jer u Novom Sadu 1941, kada su hortijevske fašističke jedinice ušle, one nisu oštetile fasadu Gradske kuće. Neki ljudi sinoć jesu”.

Hortijevske jedinice nisu oštetile fasadu Gradske kuće, ali su sprovele Novosadsku raciju, tokom koje su streljali i bacili u Dunav više od 2.000 Novosađana. A u četrnaest mesta južne Bačke pobili su, i takođe bacili u reke, više od 4.500 Srba, Jevreja i Roma.

A sve što Vučić o akciji hortijevskih fašističkih jedinica zna, to je da “nisu oštetile fasadu Gradske kuće!”

Od Beograda na vodi preko zagađenosti, jedne od najvećih u svetu, mini-hidrocentrala, do najnovijeg pitanja nad pitanjima – kompanije Rio Tinto i najavljenog projekta Jadar… Izgleda da je ovoj vlasti važniji novac od pretećeg ekocida?

Sudeći po dokumentu u kojem se sumiraju rezultati dvodnevnog naučnog skupa koji je povodom otvaranja rudnika jadarita održan u SANU, “još uvek se ne zna dovoljno da bi se doneo valjan sud o isplativosti ovog projekta”. Ali se zna “da je devastacija predela na kojem će biti kompleks rudnika i odlagališta jalovine neminovna”.

Vučić predlaže da se odluka o otvaranju rudnika donese na referendumu – “glas naroda je glas boga”, kaže on. Odluka o tako rizičnom problemu ne može se prepustiti – bolje da kažem: podmetnuti – neupućenim i neobrazovanim ljudima. Pre nego što se odluče za referendum, neka pročitaju i ovo: “Ruda jadarit spada u rudne stene litijuma, čija eksploatacija prouzrokuje ozbiljna zagađenja životne sredine, s trajnim i dalekosežnim posledicama… Zbog toga se eksploatacija litijuma iz rudnih stena uglavnom vrši u pustinjskim oblastima (Nevada, Kalifornija, pustinje zapadne i severne Australije i sl); Portugalija i Srbija su jedini primeri u svetu gde se razmatra eksploatacija litijuma u plodnoj zemlji. Portugalija je nedavno odustala od rudnika litijuma zbog porasta svesti o razmerama trajne degradacije zemljišta i ozbiljnog zagađenja životne sredine”.

Hoće li Srbija ostati jedina zemlja na svetu koja će, po cenu da bude devastirana, otvoriti taj rudnik, ili će i ona, kao Portugalija, doći do svesti “o razmerama trajne degradacije zemljišta?”

Čini se da se nad nas nadvila velika tišina. U vreme Miloševića akademici i intelektualci su potpisivali apele, čak je od Miloševića 1992. traženo da podnese ostavku jer je to “osnovni uslov da se narod i zemlja Srbija izvuku sa dna na kojem se nalaze i da krenu putem oporavka i povratka u savremeni svet”. Zašto se danas ne usuđuju to da traže od Vučića?

Sve češće dolazim u iskušenje da pominjem dokument Gola fakta, koji je, o delovanju članova SANU tokom devedesetih godina, priredio Predrag Palavestra. U tom dokumentu nema nijedne reči komentara, u njemu su izneta, kako i naslov kaže, samo gola fakta. Osnovali smo DEPOS, govorili na demonstracijama i po fakultetima, upućivali apel protiv rata, upućivali te zahteve Miloševiću da podnese ostavku i da se povuče iz političkog života, svake noći bili na svim skupovima. Ceo Beograd je bio na ulicama. Nema više onih demonstracija kao u jesen i zimu 1996/97, na kojima nas je Vulin, usred zime, gađao vodenim topovima – “Neću valjda da ih polivam toplom vodom”, govorio je budući Vučićev ministar odbrane, budući ministar unutrašnjih poslova – posebno ovlašćen za kvarenje odnosa sa Hrvatskom i Crnom Gorom – a koji izjavljuje da je spreman da se, ako se za to mesto ne kandiduje AV, sam kandiduje za predsednika republike!

Kako da tražimo ostavku od Vučića, kad na njegovo mesto preti da dođe Vulin?

Ova vlast panično reaguje na sjajne karikature Predraga Koraksića Koraksa i Dušana Petričića. Šta mislite: da li ih ne razume, pa ih napada (za svaki slučaj!), ili ih vrlo dobro razume i plaši ih se jer je razotkrivaju?

Koraks i Petričić te karikature podastiru kao ogledala, da se u njima ogledaju i prepoznaju. A kad se ogledaju, gube živce. I pamćenje. Vučić je ovih dana pred kamere svojih televizija isturao naslovnu stranu Danasa i grmeo: “Ovo se ni u vreme najcrnje fašističke propagande nije radilo!”

Pritom je zaboravio da je on sam tokom devedesetih godina pretio da će za jednog ubijenog Srbina biti ubijeno sto muslimana.

Šta mislite, od koga je preuzeo tu formulu sto za jednog? Primenjena je u Šumaricama.

Tekst je prenet iz Novog magazina.