Ljiljana Stojanović: Da li veruješ meni ili misliš svojom glavom
KO IH PLAĆA: Dakle, pošto se iz izjava vlasti može zaključiti da su huligani koji izazivaju nerede na protestima i napadaju policiju – al’ im posle toga ništa ne fali – identifikovani, valjda je red da budu tretirani u skladu sa zakonom, a i državni organi da najzad rade svoj posao i štite
Po istom tom zakonu treba da odgovaraju i policajci koji su prebijali ljude koji su ležali na ulici, po sistemu deset na jednoga. I oni u civilu koji su mlatili ljude, a ne zna se da li su pravi ili privatni policajci. Jednostavno je, oni koji su plaćeni od našeg novca samo treba da poštuju.
ZAKON: Činjenicu da su prebijali narod, a ne svoje pajtaše među onima koji su izazivali nered, ne može da promeni trend među botovima/aktivistima SNS od jutros da se na društvenim mrežama kače fotografije huligana-ortaka u akciji protiv policije, koji se predstavljaju kao “građani na demonstracijama”, ali ne i slike policajaca koji premlaćuju ljude koji leže na pločniku.
Ovo sam napisala 10. jula, posle dramatičnih događaja ispred Skupštine Srbije. U međuvremenu na dnevnom nivou stižu izveštaji o hapšenjima ne od onih koji su ih napadali već građana koji su, kako tvrde, vređali policiju, a sudije za prekršaje po hitnom postupku presuđuju! Za uvredu, ne povrede.
HULIGANI PO NUŽDI: Sasvim je jasno da se hapse, premlaćuju i ekspresno šalju u zatvor oni koji nemaju nikakve veze s huliganima. Jer, ako huligani nisu mogli da pokolebaju narod i nateraju ga da ostane kod kuće, uradiće ovi drugi primeri. A što se huligana i navijačkih grupa tiče, zar nije i to tekovina sistema u kojem živimo? Mladima nije ostavljeno mnogo izbora, ili da odlaze iz zemlje ili da se pridruže navijačkim grupama i postanu huligani ako neće da budu roblje “stranim investitorima” za nikakve plate. To su te devedesete koje i sad žive prilagođenim, ali punim intenzitetom.
UDRI NOVINARA: Protekli događaji su pokazali još jednu zakonitost; kad vidiš foto-reportera, snimatelja, novinara, slobodno ga napadaj, bilo da si policajac u uniformi, civilu ili si od ovih drugih za koje niko “ne zna ko su i šta su”, ali im je očigledno sve dozvoljeno. Naročito da biju ljude iz medija. Jer, da nije tako neko bi ih već zaštitio. Novinare/ke i kolege/ice. Primećujete li taj muk? Džaba novinarska udruženja i redakcije traže reakciju nadležnih, nje nema. A kad reakcije nema iz političkih struktura i onih koje oni kontrolišu, jasna je poruka i podrška napadima na novinare. I sve se to dešava, gle simbolike, baš u vreme kada nadležni sud ponovo razmatra presude u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije, koji je ubijen baš u ovakvom političkom miljeu i okruženju. Zanimljivo je da ljude iz medija bije i policija iako je još na snazi sporazum medijskih udruženja sa MUP-om Srbije i Republičkim tužilaštvom iz kojeg je proistekla i Stalna radna grupa za bezbednost novinara. Naravno da je sasvim smisleno pitanje zašto ta Stalna radna grupa uopšte postoji ako policija tuče novinare i ništa ne čini da ih zaštiti dok rade svoj posao, prate proteste. Ili možda i policiji smeta kad novinari rade svoj posao?
Članak je prenet sa portala Novi magazin.
