Kraljevi i lude u večitom zanosu igre

Piše: Nataša Gvozdenović, Novi magazin

Garderober je komad koji je Ronald Harvud napisao je komad Garderober inspirisan iskustvom, jer je kao mladić bio garderober glumcu, Ser Donaldu Vulfitu. Naglasiće Harvud u intervjuima, da on nije garderober iz komada, ali i da to pleme poznaje veoma dobro.

Dok se publika smešta u gledalište, ispred zavese će je dočekati fotelja, stilska, kožna, fotelja koja je tron. To je znak koji prisutne uvodi u priču o glumcu, pompezno zvanom Ser i Normanu njegovom garderoberu. London je, Drugi svetski rat je, bombardovanje je u toku. Predstave se igraju, a Ser je u predvorju smrti dok ga lomi nervni slom.

IGRATI SE MORA: Kad se zavesa podigne publika će videti Normana (Vladimir Milojević) garderobera i Miledi (Aneta Tomašević), glumicu i Serovu nevenčanu suprugu, kako govore o Seru (Ivan Tomašević) koji se nalazi u bolnici, jer je imao vrstu nervnog sloma tog dana. Ne seća se šta je radio i govorio. U jednom trenutku ući će Ser, vidno iscrpljen. To veče treba da igra Kralja Lira i igraće ga.

Norman daje podršku Seru da igra, jer se igrati mora.

Saznaćemo da je Ser pobegao iz bolnice, da je i dalje slab “sa oblacima bure u glavi”. Tomašević Sera tumači kao naizmeničnog slabog i pribranog, samoljubivog, ali i bez sumnje pozorišnog posvećenika, čoveka koji je u kontekstu kojem pripada. Što jeste svojevrsna privilegija. Isti je slučaj sa Normanom, iako on pripada drugoj strani novčića, a njegov odnos prema Seru je odnos ljubavi i mržnje. Reč je o velikoj privrženosti, jer Ser daje kontekst Garderoberovom svetu. Ser ume biti veliki egoista i mušičav, isto koliko vrlo osetljiv i zanosan. Kako već nalažu nepisana pravila života u teatru. Norman je, kako ga tumači Milojević, napet, sve vreme pije, ali se veoma kontroliše. Sluti, makar i nesvesno, Serov kraj.

BEZ NAPUŠTANJA SALE: Prvi deo predstave završava se najavom igranja Kralja Lira. Norman će se obratiti publici, i reći, napraviti lapsus, da ko želi da živi, neka napusti salu. Igra se dok bombe padaju na London.

U kontekstu kovid pandemije koja je deo naših života oko dve godine, ovaj će se poziv preplitati sa našom stvarnošću. Biće ozbiljan i smešan istovremeno. Niko, pod punom odgovornošću, neće napustiti salu. Pratiće se sudbina pozorišne družine do kraja.

Reditelj Miško Milojević komad postavlja integralno, kako ga je Harvud pisao. Priča o Glumcu i njegovom Garderoberu, odnosno, Kralju i njegovoj Ludi, koliko god puta da ste je čitali ili gledali, zanosna je. Priča koju hoćete da čujete iznova.

Ser će odigrati Kralja Lira (Ludu izvrsno igra Ljubiša Barović, jasno koncentrisano, očima). Miledi je sve vreme sa Serom, Aneta Tomašević je igra kao pribranu, pomalo ogorčenu, ali sa besprekornim držanjem Glumice, u garderobi nakon predstave reći će Seru da je sve činio misleći samo na sebe i da oni nisu velika trupa. Da ima nečeg prozaičnog u tome što ih zovu Ser i Miledi. Prevelika pompa bez dovoljnog pokrića, smatra ona.

KUĆA ČUDESA: Sve vreme sluti se Serov kraj, sve vreme gledamo ono što je zanos teatra koji, uprkos naličju medalje: licemerju, sujetama… ipak jeste, čapekovski rečeno, kuća čudesa, jer je pravo čudo što se zavesa uopšte digne, kako kaže Čapek.

Na kraju Ser će umreti. U garderobi nakon odigranog Kralja Lira. Norman će preuzeti Serov slom, a sa Serovim odlaskom srušiće se sav njegov svet. Monolog Garderobera kojim se završava komad lišen je dostojanstva, ali je istovremeno sasvim pošten u svom rastrojstvu koje pruža. Reditelj fokus upravo stavlja na svođenje računa koje moramo učiniti sami sa sobom.

Da li se svet raspada? Šta je tron na kojem sedimo? I kakve ćemo račune na kraju polagati najpre sebi a onda drugima?

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.