Kosovski čvor: Neopisiv trošak pobede

Piše: Ljubomir Madžar

Pitanja koja se decenijama pletu oko Kosova i koja u svojoj ukupnosti nisu bezrazložno nazvana kosovskim čvorom i dalje nastavljaju da budu zakučasta, mutna i nerazumljiva. Nerazumljivost i nejasnoća pritom daleko više potiču od stavova ljudi i njihovih nesmotrenih ponašanja negoli od samih objektivnih uslova pod kojima se spliće i raspliće kosovski čvor. Neki postupci i deklarisani stavovi ljudi u vezi s Kosovom tako su neobični, teško uklopivi u standardnu logiku i čak ekstravagantni, da iskrsavaju pitanja nisu li koordinatni sistemi unutar kojih razne skupine ljudi donose odluke i izvode zaključke podvrgnuti bitno različitim logičkim pravilima. S obzirom na te razlike, odmah se javlja i pitanje nije li posredi razdvajanje ljudske vrste na disjunktne grupe, pri čemu ne bi obe ili sve mogle da potpadnu pod kategoriju sve dosad rutinski i bez dvoumljenja nazivane homo sapiens. U toj biološkoj kategorizaciji homo bi još nekako i mogao da ostane, ali oko sapiens su se pojavile teške sumnje.

Da ne bi sve ostalo na ovim apstraktnim temama i varijacijama povodom njih, treba svakako za gornje opšte konstatacije ponuditi nesumnjivo opipljiv konkretan materijal. Povodom nedavne intervencije kosovske policije na severu Kosova, ali i u drugim njegovim delovima, zvanični i nezvanični predstavnici Srba, kao i oni koji nisu imali pretenzije da nekoga predstavljaju, okupili su se u Raški i sastali sa predsednikom Srbije (PS). Bilo je mnogo dramatičnih tonova koji ovde kao celina neće biti okvalifikovani nekom manje ugodnom rečju, ali svi su insistirali na pomoći Srbije i skoro ultimativno pitali PS da li će osigurati pomoć ili će stvar oni sami uzeti u ruke.

Sasvim je nejasno i skoro bizarno kako to da im ideja samopomoći nije odmah pala na pamet i kako to da nisu odmah i smesta zaključili da u stvari koja se tiče prvenstveno ili čak isključivo njih treba u prvoj liniji odbrane da budu upravo oni, a ne PS. Da li su ti ljudi čuli za poslovicu “Tuđa ruka svrab na češe” ili onu drugu “Ko drugome konja sedla, taj slabo jaše”. Nisu se setili ni drevne iskustvene istine da se češe onaj koga svrbi, a ne bilo ko drugi. U celoj toj uzbudljivoj i temperamentnoj raspravi nije se dala razabrati njihova uloga u odbrani njihovih prava, kakva god da su. Žestoko se insistiralo na pomoći i zaštiti iz Srbije, a njihovo angažovanje naznačeno je, i to u tonovima koji kao da su sadržavali neku preteću nijansu, samo u slučaju da Srbija propusti da ih zaštiti, takoreći by default. Dakle, ako dođe do kakvog stani-pani, prvo nastupa Srbija, a oni tek potom, i to samo ako ovaj prvi korak, ono što je do Srbije, zbog nečeg izostane. To zaobilaženje sopstvene uloge u odbrani interesa koji je sigurno njihov sopstveni delovalo je neočekivano i neobično, odnosno, kako je napred natuknuto, ekstravagantno. Pokojni Oliver Ivanović sigurno ne bi tako rezonovao. Nije logično da se u centar akcije preduzete radi odbrane nekih interesa stavi bilo ko drugi mimo subjekta o čijim se interesima radi. A to što nije logično ne može biti razumljivo, s tim što ostaje pitanje može li tako nešto da bude čak i prihvatljivo.

AVANTURA: To što je navedeno dovoljno je ekscentrično da pod znak pitanja stavi mnogo toga što se na Kosovu koncipira kao veći nacionalni program. No, gradacija se ne završava na toj strategiji oslanjanja na drugog radi zaštite vlastitih interesa. Lako je videti da taj oslonac na Srbiju nema pravog opravdanja ni u (ne)prilikama koje preovladavaju u Srbiji. Da bi u slučaju ozbiljnijih sukoba Srbija mogla na bilo kakav konkretan način da pomogne kosovskim Srbima, ona bi valjda morala da se angažuje u eventualnim sukobima na samoj teritoriji Kosova. O tome ne može biti ni primisli. Srbiji jedva da je dozvoljeno da se i približi tzv. administrativnoj liniji, a o samostalnom, od drugih aktera nezavisnom upadu na Kosovo i angažovanju u mogućim sukobima nema ni govora. Srbija ima iskustvo s nezavisnim angažovanjem na Kosovu, iskustvo koje se završilo bombardovanjem cele zemlje i koje je okončano poznatim Kumanovskim sporazumom. Ovaj sporazum razni analitičari ocenjuju različito, ali činjenica je da je sa cele sporne (kosovske) teritorije Srbija povukla sve svoje oružane efektive i tu teritoriju predala onoj drugoj strani, tj. sili koja je sa Srbijom bila u poznatom, uz ostalo i oružanom sukobu; takav završetak sukoba neki decidirano i beskompromisno nazivaju kapitulacijom. Poučno je i jedno drugo tvrdo istorijsko iskustvo: izgubljeni ratovi plaćaju se teritorijom; šta je na primer ostalo od Mađarske nakon izgubljenog Prvog svetskog rata i od Nemačke pošto je izgubljen Drugi svetski rat?

Teško je poverovati da bi se Srbija ponovo upustila u sličnu avanturu jer je trošak tog poduhvata daleko veći i od najsmelije procenjenih njegovih pozitivnih efekata. Pojednostavljeno, kratko i savršeno jasno, predstavnici kosovskih Srba očekuju i traže od Srbije nekakvu pomoć za koju je jasno da je ona, valjda ni pod kojim okolnostima, neće moći da pruži. Šta reći o strategiji kosovskih Srba, o koncepciji odbrane čija je okosnica odlučan angažman same Srbije koji ni pod kakvim okolnostima ne bi smeo da se dogodi? A ako bi se kojim slučajem i dogodio, troškovi bi bili užasavajući i nema tih korisnih efekata koji bi tolike troškove mogli da opravdaju. O ponovnom upadu Srbije na teritoriju Kosova ne može zbog svega ovoga biti ni reči, pa je teško razumeti, a još teže opravdati one desetine pitanja postavljenih PS-u na sastanku u Raškoj, pitanja o tome da li će ih Srbija odbraniti ako budu gurnuti u oružani sukob sa albanskom većinom i albanskom državom na Kosovu.

Trebalo je da predstavnici kosovskih Srba pouzdano znaju da od srpske intervencije ne može biti ništa i da od samog početka traže rešenja koja s takvom intervencijom neće računati. A to bi značilo orijentaciju na politička, a ne konfrontaciona rešenja. Politički pristup odbrani srpskih interesa ima niz prednosti, od kojih je najveća ona što vodi smirenju strasti i otklanjanju nepoverenja, pa i mržnje, antagonizama koji su se decenijama akumulirali, a koji su “srpsku stvar” činili sve hazardnijom i sve neizglednijom. Valja ponoviti, uz nemogućnost srpske intervencije srpski živalj na Kosovu u izrazitoj je manjini i bilo kakav konfrontacioni pristup može po njega da bude samo fatalan i poguban.

I na ovoj tački se politički inspirisana strategija pokazuje kao silno superiorna: prvo, ona ne podrazumeva ionako nepouzdanu potporu Beograda i, drugo, politička scena kosovskih Albanaca deluje kao da je baš za takav pristup srpske manjine prosto poručena i celishodno skrojena. Naime, politička pozornica kosovskih Albanaca veoma je izdiferencirana i široko razuđena, a u takvom političkom ambijentu manjine, ako su kompaktne i valjano orijentisane, imaju ogromnu šansu. Ne bi bile isključene situacije u kojima bi suprotstavljene albanske partije bile približno jednake političke snage i u kojima bi ujedinjena srpska manjina igrala ulogu kamička presudno važnog za to kakva će biti kosovska vlada.

Ostaje da se istakne činjenica koja u kosovskom čvoru odista ima najveću težinu. Tu bi činjenicu najzad morali da vide, razumeju i prihvate Srbi sa obe strane “administrativne linije”. I jedni i drugi Srbi nisu na Kosovu suočeni, te tako i potencijalno sukobljeni sa kosovskim Albancima nego sa SAD. Ta najmoćnija zemlja sveta na Kosovu je toliko angažovana da na njegovoj teritoriji ima čuveni Bondstil, za koji poznavaoci tvrde da je najveća vojna baza na jugoistoku Evrope, a valjda i šire. Oružani i bilo kakav drugi ozbiljniji sukob na Kosovu ne bi bio sukob s lokalnim Albancima nego konfrontacija s najmoćnijom zemljom sveta.

Kosovski čvor mogao bi po Srbe povoljno da se okonča – povoljno prema shvatanju ekstremno nacionalno svesnih snaga sa obe strane višekratno pomenute linije – samo pod dva alternativna uslova. Prvi je da SAD radikalno i dijametralno preokrenu svoj stav prema Kosovu i da nam ga ponude takoreći na tacni. Mogu da dokažem da bi to po Srbiju bila prava katastrofa, ali to ipak nije predmet ovog razmatranja. Drugi mogući način da se ovaj geostrateški spor po Srbe “povoljno” svrši bio bi da se upustimo u rat sa SAD i da u tom ratu pobedimo. Teško je reći koji je od tih uslova manje verovatan, bolje rečeno, koji je apsurdniji. Od kosovske reintegracije nema ništa i krajnje je vreme da se ta činjenica utka u koncepciju trajnog rešenja kosovskog problema, te da se suštinski i ozbiljno ukomponuje u odgovarajuću strategiju. Valjda će se, nakon više od dve decenije, naći neko ko će najzad smeti da kaže da je car go.

BESMISLICA: Nacionalno ostrašćeni Srbi neumorno ponavljaju da ne smemo da damo Kosovo. I to je jedna krupna besmislica koja, pored ostalog, ne baca povoljno svetlo na našu pamet i nacionalnu lucidnost. Kako možemo da “čuvamo” i “ne damo” ono čime ne raspolažemo i što nam nije u posedu. Ne samo da Kosovom ne raspolažemo nego nismo u stanju da na bilo kakav način utičemo na tamošnju politiku. U to su morale da nas, pored ostalog, uvere dugo trpljene “takse” na robu iz Srbije i BiH, povodom kojih smo tako dugo i toliko nedostojno lamentirali. Ovdašnja zapomaganja ništa nisu pomogla, a “takse” su ukinute kad je potrebni pritisak na kosovsku administraciju izvršila Evropska unija i, možda manje vidljivo, neko još moćniji. To su, dakako, SAD. Zaključujući ovu liniju rezonovanja, spor oko Kosova je sukob s najmoćnijim silama današnjice; oduvek je bilo, a tako će i ostati, da se krupniji sporovi rešavaju u režiji i po volji tih sila, a da male i slabašne zemlje s maksimalnom pažnjom prate strategiju i politiku velikih sila nastojeći ne da preokrenu njihova opredeljenja nego da im se prilagode uz najmanje troškove.

U toj vanstandardnoj raspravi između kosovskih Srba i visokih funkcionera Republike Srbije vrhunac je ipak dostignut sasvim pri kraju, kad se PS, nakon što je višekratno bio pozvan da se izjasni o energičnoj akciji Srbije u slučaju da se srpsko stanovništvo na severu nađe u teškoj i kritičnoj situaciji, našao u položaju da mora nešto da obeća. Bio je to odista delikatan položaj jer se obreo u spletu konstatacija, očekivanja i zahteva koji su bili daleko izvan logički izvedenog okvira mogućeg, a na koje je, uprkos logici, osetio da mora dati pozitivan, ohrabrujući odgovor. Vredi iznova naglasiti – od Srbije se tražilo da se u slučaju kakvog dramatičnog zapleta nađe uz Srbe na Kosovu i da osigura njihovu pobedu u eventualnom konfliktu.

Niko od prisutnih ni izdaleka nije natuknuo da bi taj zaplet bio u stvari konfliktni sudar sa SAD, a ne sa državicom Albanaca u južnoj pokrajini naše zemlje. Kad su već toliko insistirali na razjašnjenju dileme da li će im Srbija pomoći ili će ih ostaviti da se sami snalaze kako mogu i umeju, PS nije imao kud nego je najzad teško prevalio preko jezika da ih Srbija neće ostaviti na cedilu i čak da će u tom konfliktu pobediti. Našeg su predsednika, dakle, naterali da izrekne jednu očiglednu neistinu. U čitavoj ovoj stvari bitno je da Srbija u slučaju oružanog sukoba na Kosovu Srbima ne bi mogla da pomogne a da njena vojska ne pređe na kosovsku teritoriju, kao što je bitna i ključna spoznaja da bi sam čin prelaska “administrativne linije” Srbiju automatski doveo u sukob sa NATO i, posebno, sa SAD.

Predsednikova izjava da Srbe na Kosovu nećemo ostaviti na cedilu, da ćemo preduzeti sve što je potrebno i, čak, da ćemo pobediti – jedan je od takvih iskaza u čiju istinitost jednostavno nije moguće poverovati. Doduše, postoje slučajevi (Severna Koreja, Vijetnam, pa možda i Avganistan) u kojima su lokalni oslobodilački ili po drugim osnovima omasovljeni pokreti pobedili SAD, ali eventualna intervencija Srbije na Kosovu ne spada u tu kategoriju. Ameriku su uspevali da pobede masovni oslobodilački pokreti ili pokreti koji su na religioznoj ili sličnoj osnovi uspevali masovno da mobilišu stanovništvo. Srbi na Kosovu jedva da čine nekih desetak procenata i upad srpske vojske na Kosovo bio bi od preovlađujuće većine doživljen kao neopisiv agresivni akt; to bi kod te velike većine inspirisalo gnev i otpor.

Uostalom, u tim stvarima imamo iskustva: čak i kad sukob na Kosovu nije podrazumevao pun angažman SAD, ispostavilo se da borba sa domaćim pokretom otpora nije nimalo laka i ostalo je pitanje kako bi se okončala sve i da intervencije sa Zapada protiv Srbije nije ni bilo. Ovoga puta bi srpska oslobodilačka ili “oslobodilačka” misija ne Kosovu imala protiv sebe ne samo entuzijastično angažovane lokalne snage nego i moćne međunarodne činioce. Kako bi u toj nejednakoj borbi Srbija uopšte mogla da izađe kao pobednik? Veoma je dobro što je PS više puta istakao da bi u slučaju da se Srbija, prilikom eventualnog sukoba na samom Kosovu angažuje u zaštiti lokalnog stanovništva, trošak po Srbiju i po srpski živalj na Kosovu bio neopisiv. Međutim, šteta je što zbog specifične atmosfere burnih nastupa i vehementnih reakcija nije mogao da izvede i logičan zaključak. Nemoguće je da trošak bude neopisiv, a da to ne implicira poraz u ovakvom sukobu. Sve ovo traži i kratko rezimiranje: kosovski Srbi su od PS-a tražili nešto što je pod razumnim pretpostavkama apsolutno neostvarivo, a uzburkana situacija i sveopšte uzbuđenje prosto su naterali PS-a da obeća nešto što ni u najpovoljnijoj varijanti kosovskog scenarija ne može biti ostvarivo. Nakon cele ove burne rasprave prisutno mnoštvo najzad se smirilo, dokazujući da za političare put do smirenja duhova i njihovog nekakvog ubeđivanja ne mora obavezno da vodi preko i posredstvom istine.

Za Srbe na Kosovu nema mirnog opstanka ako se ne krene u poduhvat radikalnog izmirenja sa albanskom većinom. Nema te sile u Srbiji niti izgleda za njeno angažovanje koji bi mogli da nadoknade ogromnu i još uvek rastuću štetu sistematski izazivanu nepoverenjem između dva naroda. Treba razmisliti šta bi o svemu ovome rekao Oliver Ivanović. I šta bi rekao Milorad Pupovac nakon što je pre nekoliko godina gnevnim glasom pozvao Beograd da Srbe u Hrvatskoj pusti na miru, da sami, po svom razumevanju i o svom trošku rešavaju pitanja svog položaja u Republici Hrvatskoj.

Tekst je prenet iz Novog magazina.