Korona proizvodi opravdane strahove

Razgovarala: Nadežda Gaće

Pandemiji koronavirusa ne vidi se kraj. Sagovornik Novog magazina, docent na Medicinskom fakultetu Tafts univerziteta u Bostonu Đorđe N. Koldžić, kao vođa tima za psihološku podršku snimio je seriju video-priloga za lekare i medicinsko osoblje jer se i kod njih javljaju strahovi i anksioznost. Među prvima u svetu započeo je intenzivan rad na psihološkoj i emotivnoj podršci građanima, pa nas je prvo interesovalo kako izgleda mentalni trening u borbi protiv posledica covida-19?

“Građanima Srbije koji se u ovom trenutku suočavaju sa još jednim mogućim talasom pandemije rekao bih da ne smeju da dozvole da fizičko distanciranje dovede do osećaja izolacije, usamljenosti i gubitka podrške okoline. Drugo, da u svoju dnevnu rutinu uvedu podršku bližnjima, naročito ukućanima s kojima dele često skučeni životni prostor. Pravo je vreme da, kada već delimo zajednički prostor i vreme, pokušamo da se makar na trenutak stavimo u poziciju naših bližnjih i pružimo im podršku započinjanjem razgovora u kojima mogu otvoreno da nam iskažu ono o čemu razmišljaju, od čega strepe, čemu se nadaju”, kaže Đorđe N. Koldžić: “Treće, umesto bavljenjem stvarima koje očigledno nisu pod našom kontrolom, treba koliko je god moguće da ulože trud, vreme i energiju u kreativno bavljenje sobom sa ciljem ličnog unapređenja. Na kraju, ali podjednako bitno: vreme pandemije u mnogo čemu je ‘inkubacioni period’ za mnoštvo psiholoških problema koji tek mogu da se jave i kod najotpornijih.”

Bez stida i odlaganja, savetuje doktor Koldžić, koji je i direktor ambulantne psihijatrije u Medicinskom centru Tafts (Tufts Medical Center) u Bostonu, tražite stručnu pomoć ukoliko osetite bilo koju vrstu akutnih psiholoških simptoma: “Problemi sa spavanjem, apetitom, motivacijom, pad koncentracije i problemi s pamćenjem, povećana nervoza ili napadi panike, neuobičajene promene raspoloženja, razdražljivost, neobjašnjivi osećaj krivice, naročito ako kombinovani traju duže od nekoliko nedelja, samo su neki od simptoma koji se ne smeju zanemariti i koji zahtevaju stručnu pomoć. Bilo koja vrsta osećaja smanjene želje za životom, uključujući i pojavu samoubilačkih misli, ako se jave nama samima ili ih makar i naslutimo kod naših bližnjih, jasan su alarm za traženje pomoći bez imalo odlaganja.”

*Kako izgleda jedan trening mentalne pripreme medicinskih radnika? Koliko su posećeni i koji su efekti?

Na čelu sam grupe koja radi sa ciljem podrške optimalnom psiho-funkcionisanju medicinskih radnika Medicinskog centra i fakulteta Tafts u Bostonu tokom trenutne pandemije. Moje iskustvo u radu na psihološkom treningu srpskih sportista-olimpijaca bilo je presudno da me rukovodstvo bolnice zaduži za ovaj odgovorni posao. Koristimo raznolike metode mentalnog treninga: od kontrole psihofizičkog pobuđenja do ovladavanja “mindfulness” metodama svesne pažnje; od korišćenja i treninga meditacije i vizuelizacije do upotrebe duhovnosti i molitve u cilju ličnog i grupnog psiho-osnaženja. Sesije su pojedinačne ili grupne. Na nekim video-sesijama prisutno je više od trista medicinskih radnika. Uspeh rada merimo ne samo povećanom radnom sposobnošću i psiho-otpornošću našeg osoblja već i preuzimanjem našeg modela od mnogo većih i finansijski moćnijih sistema, kao što je Harvardov.

*Amerika predvodi po broju zaraženih i obolelih. Ne pitam vas za odluke predstavnika vlasti već kako se američko društvo suočilo s koronavirusom.

Želim da naglasim da su Sjedinjene Države zapravo jedna raznolika skupina pedeset saveznih država na prostoru koji je više od sto puta veći od ukupne teritorije Republike Srbije. I na relativno malom prostoru severoistoka SAD, gde se nalazi Boston, mogli smo da vidimo ogromne razlike u nivou broja obolelih, ali i u tome kako ljudi reaguju na pandemiju. Tri su ključna psiho-elementa bitna za razumevanje suočavanja američkog društva s koronavirusom. Prvi je vrlo izražen strah – od nepredvidljivosti koju pandemija nosi; od gubitka kontrole nad sopstvenom budućnošću; od smrti i gubitka bližnjih itd.

Deluje mi da su, u poređenju sa građanima Srbije, građani Amerike zbog života u višedecenijskom miru i relativnom prosperitetu generalno manje osposobljeni da se aktivno izbore i tolerišu akutnu neizvesnost, uključujući i ovu zdravstvenu. Ova činjenica čini ih podložnim akutnim stresnim reakcijama i posttraumatskim simptomima. Drugi bitan faktor jeste trenutni ekonomski pad i posledično povećanje stope nezaposlenosti u SAD. Situacija me pomalo podseća na nivo straha od ekonomske neizvesnosti u vreme globalne ekonomske krize iz 2008.

Treći, ali ne manje bitan faktor jeste činjenica da se covid-19 pandemija dešava u trenutku kada su SAD na vrhuncu jedne druge pandemije – one vezane za bolesti zavisnosti. Prema nekim procenama, oko 40 odsto stanovništva borilo se s nekom vrstom bolesti zavisnosti u trenutku kada je pandemija pogodila SAD. Posledice po opšte i mentalno zdravlje populacije usled ove “dvostruke pandemije” u ovom trenutku su, po mom mišljenju, nesagledive i svakako tek mogu da imaju uticaj na budućnost SAD kao društva.

*Osim vašeg rada kao psihijatra i psihoterapeuta, doskoro ste imali “paralelnu karijeru” kroz bavljenje i istraživanje u neuronaukama. Interesantna su vaša istraživanja i zapažanja o, uslovno rečeno, misteriji mozga. Koliko nam ta saznanja mogu pomoći u razumevanju ne samo mozga već i u lečenju ljudskog organizma?

Moram da primetim da se uz razvoj kako klasične medicinske nauke tako i netradicionalnih, iskustvenih i često mističnih zapažanja, naše shvatanje mozga, njegovih osobina i mogućnosti gotovo svakodnevno unapređuje. Mislim da živimo u neverovatno zanimljivom trenutku razvoja dubokih spoznaja tih misterija. Ta činjenica navela me je i da, nakon godina bazičnog istraživačkog rada u polju neurologije i neuroimunologije, uđem u polje psihijatrije, a zatim i psihoanalize.

Moje shvatanje mozga ne povlači granice između njegove neurološke i psihološke funkcije; to su prosto dva načina ispoljavanja jednog istog entiteta, kao dve strane iste medalje. Trenutni i vrlo konkretan problem koji vidim jeste da se ta ogromna količina novih spoznaja vezanih za funkcionisanje mozga često veštački ukolotečuje ili u klasični medicinski ili u mistično-iskustveni pristup. Ova dva pristupa retko “komuniciraju” jedan sa drugim, na veliku štetu ljudske vrste kojoj su potrebni novi načini i pristupi kako mentalnog tako i fizičkog lečenja i isceljenja. Stoga i ne iznenađuje ogromno interesovanje populacije i relativan uspeh integrativnih i alternativnih metoda lečenja koje lako prebrode jaz između ova dva pomenuta pristupa.

Ono što je bitno još jednom podvući jeste da su sve ove podele u poimanju funkcije mozga veštačkog karaktera; da često više govore o nama koji se bavimo problemom mozga nego o samom mozgu; i da i u okviru klasičnog medicinskog pristupa postoje stručnjaci–lekari koji svojim znanjem i pristupom integrišu većinu tih znanja, a za dobrobit svojih pacijenata i klijenata.

*Šta ta klasična medicinska nauka vidi kao vezu između psihe i tela, između mentalnog i fizičkog funkcionisanja i koje su konkretne spoznaje te veze koje mogu dovesti do novih načina lečenja?

Psiho-neuro-imunologija je granična oblast mnogih neuronauka i predstava suštinsku osnovu povezanosti psihe i tela. U medicini smo često koristili i druge delimično isprepletane termine koji su objašnjavali slične pojmove: psihosomatska medicina, “mind-body” medicina, kao i delimično vezani fenomeni, pojmovi i stanja placeba, mentalne zone/stanja mentalnog protoka, itd. Svaka od ovih oblasti ili fenomena zahteva duboku integrativnu spoznaju kako osnova neuronauke tako i psihologije, psihijatrije i metoda mentalnog treninga.

Treba ovde pomenuti i transformativnu i isceljujuću moć ljudske vere i sistema verovanja koji može, ali i ne mora da bude integrisan u pripadnost određenom religijskom sistemu. Duboko verujem u mogućnost integrativnog pristupa lečenju čak i nas lekara koji smo trenirani kroz klasičnu medicinu. Za početak, ako već nismo kao lekari imali priliku da izučimo svaki od ovih modaliteta modernih shvatanja veze psihe i tela, onda makar priznajmo, pre i iznad svega sami sebi, svoju ograničenu spoznaju novih saznanja, suštinski prihvatajući činjenicu da naši pacijenti mogu da nam dođu sa simptomima koji su van granica naše trenutne spoznaje. Ta skromnost i prihvatanje našeg sopstvenog ograničenja ili neznanja učiniće nas samo kvalitetnijim i boljim lekarima, nikako obratno.

*Recite nam nešto više o vašem radu na razumevanju posebnog stanja mozga sportista, umetnika i naučnika u trenucima doživljavanja vrhunskih uspeha.

Ovde govorimo o mentalnoj zoni poznatoj i kao stanje “mentalnog protoka”, što je tip moždanog funkcionisanja u trenucima postizanja gotovo natprirodnih rezultata i nivoa kreativnosti. Duboko verujem da ne postoji suštinska razlika u fiziologiji moždane aktivnosti u trenucima svesno prisutnog i opuštenog stanja svesti recimo jednog Novaka Đokovića tokom spasavanja dve meč-lopte nakon pet sati igre tokom pobede nad Rodžerom Federerom u finalu Vimbldona 2019; Mocartovog inspirisanog komponovanja cele uvertire za operu “Don Đovani” za tri sata noć pre premijere; Tesline vizije indukcionog motora tokom šetnje u parku; ili primera čudesnih samoizlečenja teških bolesti duboko duhovnih osoba. Svako od navedenih iskustava desilo se zahvaljujući “prekopčavanju” funkcionisanja mozga na jedinstveni režim mentalne zone. Ovo stanje svesti koje čini veliki fokus mog kako istraživačkog tako i ličnog praktično-iskustvenog rada izuzetno uspešno koristim za potrebe mentalnog treninga sportista, umetnika, pacijenata i ljudi s kojima radim.

*Pomenuli ste ranije istraživanja koja su pokazala da moždani talasi sportista u trenutku postizanja vrhunskih rezultata pokazuju da se u tim momentima mozak, u stvari, “odmara”.

Jedan od paradoksa fiziologije mentalne zone je taj da veliki delovi mozga zaduženi za učenje i racionalno procesovanje informacija, umesto da podižu svoju funkcionalnost na maksimalan nivo, u stanju mentalne zone bivaju gotovo potpuno “isključeni”. Sa druge strane,”udaljeni” delovi mozga, koji obično funkcionišu potpuno nezavisno jedni od drugih, pokazuju neočekivane znake povećanog i visoko sinhronizovanog funkcionisanja.

Ovaj fenomen, po mom mišljenju, ima mnogo energetskog smisla. Mozak čini samo dva procenta ljudske mase, a radi svog funkcionisanja koristi 20% celokupnog krvotoka i energije tela. Radi efikasnijeg funkcionisanja u stanju mentalne zone mozak isključuje i utišava sve funkcije koje mu u tom trenutku nisu neophodne.

*Otvara li to drugačija pitanja, treba li društvo, nebitno da li je američko ili srpsko, na drugačiji način da priprema građane da u socijalno psihološkom smislu uče da je uspeh važan za stabilnost mozga i tela, naravno, i razvoja društva.

Apsolutno! Mogli bismo da kažemo da zdravo, optimalno funkcionisanje psihe i mozga povećava nivo kreativnosti i uspeha pojedinca, a time i celokupnog društva. Radi dostizanja tog cilja potreban je naporan rad kako na podizanju nivoa opšteg mentalnog zdravlja tako i nivoa lične svesnosti o potrebi pozitivnog pristupa prema sebi samima i prema našim bližnjima. Ukoliko uprkos svim problemima i negativnostima kojima smo lično izloženi uspemo makar malo da poradimo na sebi, da budemo pozitivni, iskreni, dobri, pošteni, pravični i da sebe i svoje odnose sa bližnjima obojimo svakom vrstom ljubavi i zahvalnosti, učinićemo da budemo i psihički i fizički zdraviji. Samo na taj način, radom na sebi, možemo očekivati da dovedemo i do željenih promena u društvu i svojoj sopstvenoj naciji.

Članak je prenet sa portala Novi magazin.