Ko radi nek’ se boji – svega

Autorka: Jelena Aleksić

Poslodavac ili robovlasnik? Radnik na čijim plećima leži sav društveni progres ili krpena lutka, olovni vojnik koga će za tili čas za fabričkom trakom zameniti neki novi, po pravilu siromašniji i skloniji trpnji? 

Jer, onaj koji se osmeli da kaže da nosi pelene biće prokazan kao lažov i nezahvalnik, a onaj što upita zašto mu je i kako poginuo sin, brat ili muž, kao čovek plitke pameti koji ne razume šta je „viša sila“. 

BESKONAČNI NIZ: Primera je, nažalost, i previše. Uporno odbacivanje krivične odgovornosti Tužilaštva za smrt čak osam radnika u rudniku „Soko“ 2022. godine i insistiranje na tome da je reč o privrednom prestupu, što bi značilo da preduzeće može biti kažnjeno sa maksimalno tri miliona dinara, a direktori sa po 200.000 dinara.

„Mi ćemo se žaliti na ovu odluku jer ovo nikako ne može da se podvede pod vis major ili višu silu jer ti ljudi nisu stradali od udara groma već od gušenja zbog visoke koncentracije metana u jami. Nije viša sila jer je rad u oknu mogao i trebao biti prekinut usled većeg prisustva metana u jami, o čemu je bilo jasnih znakova“, rekao je pre nekoliko dana advokat Bratislav Stojanović koji zastupa porodice poginulih rudara nakon što je Osnovno javno tužilaštvo u Aleksincu odbacilo još jednu krivičnu prijavu povodom odgovornosti za smrt osam i povredu 18 rudara u rudniku „Soko“. Stav koje je tužilaštvo u Aleksincu zauzelo jeste da je do tragedije došlo krivicom „više sile“. 

U međuvremenu se više od 150 zaposlenih u fabrici „Magna“ u Aleksincu otrovalo, i to 50 njih pošto je inspekcija ustanovila da nema bojazni od otrovnih isparenja, svečano zaključivši da su pogoni bezbedni. 

U eksploziji u pogonu pirotehničkih i eksplozivnih sredstava u fabrici „Trajal“ u Kruševcu sredinom meseca jedan radnik je poginuo, a četvoro povređeno, da bismo početkom nedelje saznali da se na porodicu teško povređenog radnika firme Ziđin konstrakšn vrši pritisak da se slučaj zataška bez obzira na to što je Vladimir Tošić (32) zadobio prelom lopatice i ključne kosti.

„Slučaj Vladimira Tošića u borskom rudniku ‘Jama’ predstavlja još jedno u sada beskonačnom nizu ozbiljnog kršenja ljudskih i radnih prava jer ukazuje na nedostatak adekvatne pravne zaštite na radu, ignorisanje zakonskih procedura i potencijalno zataškavanje incidenta“, navodi se u saopštenju sindikata „Sloga“ povodom slučaja koji do javnosti stiže ne preko zvaničnika iz kompanije već direktno iz porodice koja se na pritiske požalila medijima. 

„Kao sindikat, ukazivali smo da je novi Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, donet prošle godine, koji nismo podržali u Skupštini, štetan po radnike i neprimenljiv, što se danas i potvrđuje u praksi gotovo svakodnevno. Poslodavci uz pomoć države tolerišu kršenje prava radnika u cilju ostvarivanja dobiti. Ovo je ozbiljan oblik nasilja prema radnicima, koje mora da odmah prestane“, kaže povodom povrede mladića u Boru predsednik sindikata Sloga i narodni poslanik Željko Veselinović.

Inače, Tošić je, kako je objavila porodica, povređen 27. januara u borskom rudniku „Jama“, gde pripremne radove izvodi firma Ziđin konstrakšn („Zijin Construction“), kada je na njega pala metalna konstrukcija, ali i odron stene. Njegova sestra Vesna navodi da nije pozvana Hitna pomoć već su ga kolege prevezle kolima, tvrdi da ne postoji nikakav zapisnik o tom događaju, ali i da pojedinci iz kompanije svakodnevno vrše pritisak na porodicu da ne tuži firmu i da se, kako navodi, slučaj zataška. Iz Ziđina su u nedelju saopštili da će istragom biti rasvetljene sve okolnosti. Pa hoće li, pitamo se? 

Poslodavci uz pomoć države tolerišu kršenje prava radnika u cilju ostvarivanja dobiti. Ovo je ozbiljan oblik nasilja prema radnicima, koje mora da odmah prestane. 

Željko Veselinović, predsednik sindikata Sloga 

TRI OD 100: „Nizak nivo poštovanja propisa koji se odnose na bezbednost i zdravlje na radu nije novi problem u Srbiji. Godinama unazad imamo praktično jednu smrt radnika nedeljno u proseku, što nas stavlja ispred većine evropskih zemalja kada je reč o broju poginulih na 100.000 radnika. I pored toga, nisu preduzeti ozbiljni koraci da se sistem bezbednosti i zdravlja na radu „restartuje“, odnosno da se izvrše izmene koje bi omogućile da se mere zaštite primenjuju, a da radnici mogu da računaju na brzu i efikasnu intervenciju države onda kada se ne primenjuju. Prošle godine smo dobili novi Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu koji je predstavlja rezultat daljeg usaglašavanja s pravnim tekovinama Evropske unije u ovoj oblasti. Međutim, bez dosledne primene zakona i drugih propisa situacija na terenu neće se značajnije poboljšati. Ignorantsko ponašanja državnih organa tome dodatno doprinosi, stvara osećaj nekažnjivosti kod nesavesnih poslodavaca, koji se onda ne pridržavaju propisa svesno, znajući da je veoma mala šansa da zbog toga odgovaraju“, konstatuje u razgovoru za Novi magazin profesor Mario Reljanović, naučni saradnik Instituta za uporedno pravo. 

Princip robovlasništva nad zaposlenima što, razume se, uključuje mizernu odgovornost za bezbednost i zdravlje na radu, ovdašnji poslodavci, ali i sudovi i sve zainteresovane institucije su ne samo dokazale već i zacementirale u poslednjoj deceniji. Naime, kao koautor monografije „Krivična dela u oblasti rada“, profesor Reljanović istražuje kako se završavaju parnice zbog smrtnih ishoda i povreda na radu u Srbiji, podsećajući još jednom da je prema stopi stradalih radnika Srbija u samom vrhu Evrope. 

Evropski prosek je najgrublje rečeno 1,3 smrtna slučaja na 100.000 radnika godišnje, dok u Srbiji svake godine život na radnom mestu izgubi oko 55 zaposlenih. To znači 2,4 smrti radnika na 100.000, što je bezmalo dvostruko više nego u Evropi. I kao da to samo po sebi nije dovoljno tragično. Ne. Još je, čini se, gore što samo tri od 100 odgovornih lica bude kažnjeno u krivičnom postupku kaznom zatvora za smrt radnika. Od preostalih 97, njih sedam odsto se, kako se navodi u monografiji, izvuče sa uslovnom osudom, a četiri odsto s kućnim zatvorom. 

„Ignorantsko ponašanja državnih organa stvara osećaj nekažnjivosti kod nesavesnih poslodavaca, koji se onda ne pridržavaju propisa svesno, znajući da je veoma mala šansa da zbog toga odgovaraju“. 

Mario Reljanović, naučni saradnik Instituta za uporedno pravo

TUŽILAŠTVO: Da li je onda, ako znamo praksu u Srbiji, razumljivo, ako ne i očekivano to što za smrt rudara u rudniku „Soko“ neće biti pokrenut nijedan krivični postupak? 

„Pa očigledno je tužilaštvo rak-rana našeg pravosuđa. U navedenom predmetu Osnovno javno tužilaštvo je zaključilo da nema osnova za pokretanje krivičnog postupka po službenoj dužnosti, nema odgovornosti nadležnih i za sve je kriva „viša sila“. Posle žalbe Više javno tužilaštvo u Nišu vratilo je predmet na ponovno odlučivanje i u ponovljenom postupku veštaci Rudarsko-geološkog fakulteta iz Beograda su zaključili da za nesreću nema ničije odgovornosti“, odgovara Novom magazinu Mila Petrović, docentkinja na Pravnom fakultetu Univerziteta Union u Beogradu. 

I dok sindikati tvrde da je Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu neprimenljiv i štetan za radnike, profesorka Petrović veruje da nije reč o samim propisima već o nepoštovanju usvojenih akata. 

„Bitan razlog propusta u praksi je u velikoj meri činjenica da je nemoguće da nešto više od 200 inspektora rada vrši nadzor nad više od 130.000 registrovanih privrednih subjekata. Taj deficit inspektora pogotovo je izražen u pogledu inspektora koji su obučeni da nadzor vrše u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu. Ovaj manjak inspektora je i posledica zabrane zapošljavanja, koja bi trebalo da u Srbiji traje 12 godina.

Posledice po čitavo društvo su ogromne i njih ne mogu da saniraju kvalitetni propisi“, skreće pažnju sagovornica Novog magazina, dok Reljanović, osvrćući se na pobrojane primere, analizira sve bolne tačke ovdašnjeg sistema koji će nazvati „besmislenim“ ako ga definišemo u kategorijama zaštite i bezbednosti radnika. 

„Šta ovaj sistem čini praktično besmislenim? Ono što iskreno zabrinjava jeste da i kada se desi neka tragedija, kao što su ove koje ste naveli, drugi državni organi koji preuzimaju nadležnost – u ovom slučaju to su organi krivičnog gonjenja – ne postižu dobre rezultate. Jedan deo tih problema je objektivan, u praksi je zabeleženo da poslodavac često po svaku cenu pokušava da uništi dokaze o svom protivpravnom postupanju pre nego što policija i javno tužilaštvo uopšte dođu do radnog prostora u kojem se desio incident. Drugi problem je, međutim, što se incidenti kod određenih (vlastima bliskih ili na neki način značajnih) poslodavaca često tretiraju kao manje važni, odnosno sami poslodavci se tretiraju kao strateški značajni, pa samim tim izostaje adekvatna reakcije policije i tužilaštva, krivični postupak se vodi nekvalitetno i obično izostane odgovor na pitanje šta se zapravo desilo u nekim konkretnim okolnostima. Treći problem je – a to je verovatno i najlošiji deo celog sistema – u činjenici da se javno tužilaštvo često prema kršenju radnopravnih propisa generalno odnosi s nipodaštavanjem, kao da oni nemaju težinu koja se pridaje nekim drugim krivičnim delima. Zbog toga se često dolazi do ishoda, odnosno ocene da određeno postupanje poslodavca nije krivično delo – iako bi prema zakonskim odredbama moralo da bude. Ni sud ne zaostaje sa ovakvim predrasudama o manje važnim krivičnim delima, pa tako veoma retko imamo osuđujuću presudu za odgovorno lice kod poslodavca na kaznu zatvora. Najčešće su presude, kada se uopšte donese osuđujuća presuda, na uslovnu osudu ili eventualno na kućni zatvor. To znači da se poslodavcima u bukvalnom smislu isplati da vrše krivična dela jer je njihova procena da će više uštedeti na nepoštovanju mera bezbednosti i zaštite radnika nego što će pretrpeti „štetu“ kroz sankcionisanje u krivičnom postupku“, zaključuje Reljanović, koga smo prethodno podsetili i na slučaj dugogodišnjeg suđenja za smrt dva radnika u fabrici „MB Namenska“ u Lučanima. 

Nakon što je direktor Radoš Milovanović, za čijeg je mandata u ovoj fabrici poginulo više od 20 radnika umro prošle godine ne odsluživši ni sata zatvorske kazne, na po tri godine zatvora su osuđena dva rukovodioca fabričkih pogona. Međutim, posle samo nekoliko meseci, pred kraj prošle godine, Apelacioni sud u Kragujevcu je ukinuo ovu presudu.

Bitan razlog propusta u praksi je u velikoj meri činjenica da je nemoguće da nešto više od 200 inspektora rada vrši nadzor nad više od 130.000 registrovanih privrednih subjekata. Posledice po čitavo društvo su ogromne i njih ne mogu da saniraju kvalitetni propisi. 

Mila Petrović, docent na Pravnom fakultetu Univerziteta Union u Beogradu

APLAUZ ZA NEODGOVORNOST: „Ne želeći da komentarišem sudski postupak koji još traje, možda najviše zabrinjava činjenica da je ceo postupak stajao u mestu dve godine, dok se otac poginulog radnika nije sastao sa predsednikom Srbije, a tek nakon tog sastanka tužilaštvo podiže optužnicu. Konačno, nakon podizanja optužnice desetine radnika aplaudira optuženom direktoru koji se sumnjiči da je odgovoran za pogibiju njihovih kolega. Situacija koja je nezamisliva u državama koje pripadaju sistemu razvijenih industrijskih demokratija“, direktna je profesorka Petrović, a ništa manje otvoren nije ni Reljanović. 

Njega pitamo da objasni praksu uplitanja politike, iliti da budemo i mi sasvim jasni, predsednika Srbije Aleksandra Vučića u sve, pa i u slučajeve obespravljenih vijetnamskih radnika u Linglongu, smrti, povređivanja, nošenja pelena i prekovremenog rada u fabrikama širom zemlje. 

„Jedan od većih problema upravo jeste u tome što se pojedini slučajevi povređivanja ili pogibije radnika posmatraju kao političko pitanje. Tako nešto ne sme da se dešava niti je u nadležnosti bilo koga osim inspektora rada i organa krivičnog i prekršajnog gonjenja kako će se oni procesuirati. Pretpostavka za funkcionisanje sistema bezbednosti i zaštite zdravlja na radu, kao uostalom i celog radnopravnog sistema, jeste nezavisnost u postupanju inspekcijskih i pravosudnih organa. Na pojedinim primerima jasno vidimo da takva nezavisnost ne postoji, odnosno izvesno je da u nekim situacijama u kojima ne postoji politički interes sistem može da funkcioniše i postupanje može da bude efikasno, a da u drugim, kada je u pitanju neki poslodavac koji jeste politički angažovan (na bilo koji način povezan s političkim akterima na vlasti), dolazi do opstrukcije pokrenutih postupaka. Drugi problem, koji sam već naveo ranije, jeste da je nezavisno od političke angažovanosti na postizanju nekažnjivosti konkretnog poslodavca, naša kaznena politika prema odgovornim licima kod poslodavaca, kao i prema samim poslodavcima kao pravnim licima, veoma blaga. Ako pogledate statističke parametre kažnjavanja u krivičnim i prekršajnim postupcima, videćete sasvim jasno trend faktičke nekažnjivosti – a nesavesni poslodavci će svakako činjenicu da će gotovo izvesno proći bez adekvatne sankcije iskoristiti kao podstrek za dalje i sve teže kršenje zakona“, ponavlja Reljanović poredeći stanje u Srbiji sa onim u Evropskoj uniji: 

Samo tri od 100 odgovornih lica bude kažnjeno u krivičnom postupku kaznom zatvora za smrt radnika. Od preostalih 97 njih sedam odsto se izvuče sa uslovnom osudom, a četiri odsto s kućnim zatvorom. 

SANKCIJA JE IZ RAJA IZAŠLA: „Uglavnom ne postoji masovno kršenje propisa, pa je samim tim represivna uloga državnih organa stavljena u drugi plan. Preventiva, najpre kroz edukaciju i konsultaciju sa poslodavcima, primarni je zadatak inspekcijskih organa u oblasti rada. Međutim, uvek kada dođe do teških kršenja koja rezultiraju povredom, nastankom profesionalne bolesti, ili smrću jednog ili više radnika, mehanizam sankcionisanja funkcioniše besprekorno. Kada se načini pregled sankcija koje se mogu izreći poslodavcima, vidi se da se prednost daje pre svega drakonskim novčanim kaznama, kada je reč o pravnom licu. Ali i odgovorna lica kod poslodavaca mogu za nepoštovanje propisa o bezbednosti radnika koje je rezultiralo nekim incidentom dobiti dugotrajne zatvorske kazne, što je kod nas praktično nezamislivo“.

Šta nam je činiti, pitamo na samom kraju profesorku Petrović? 

„Pre svega, neophodno je povećati broj inspektora rada, što je uostalom konstatovala i Evropska komisija u svom poslednjem izveštaju. Propisi koji se ne primenjuju samo su „mrtvo slovo“ na papiru, a retko ko će primeniti propise ukoliko mu za njihovo kršenje ne preti odgovarajuća sankcija. Sankcija će opet svakako izostati ukoliko nema nadzora nad njihovom primenom. Drugo, sve je više stranih radnika koji ne razumeju naš jezik, kulturu i običaje, pa neretko i ne znaju koja su im prava po osnovu bez bezbednosti i zdravlja na radu. Država posluje kao preduzeće jer se rukovodi gotovo isključivo ekonomskim interesima i tada nema puno prostora za razvoj socijalno-ekonomskih prava.

Takođe, bitno je naglasiti i da konkretno u oblasti dijagnostikovanja i prijavljivanja profesionalnih bolesti naši propisi sadrže značajne pravne praznine zbog kojih broj registrovanih profesionalnih bolesti na godišnjem nivou po pravilu bude izjednačen sa nulom“. 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.