Katastrofalno zagađenje u Smederevu: Crveno i crno

Piše: Jelena Aleksić

Misterija rešena – kriv je vetar. Ovako se, bez preterivanja, završila priča o crnom prahu koji je nedavno prekrio Smederevo, a naročito naselja u okolini Železare, koja je pre dve godine ovaj grad obojila u crveno iako se danas malo ko toga seća. Uostalom, i crni prah i zastrašujuće slike sivih automobila, ugljenih ruku na koje je prašina padala, dvorišta i krovova već su passe, a slučaj jednostavno razrešen onda kada je država saopštila da je pronašla uzrok širenja prašine siderita. Vladini mediji su odmah izvestili da je “misterija rešena”, a na sajtu kompanije kojom već nekoliko godina upravljaju Kinezi nema ni slova o ikakvim problemima u Smederevu. Isto je bilo i pre dve godine kada se grad probudio obojen u crveno, a pitanje koje se samo nameće jeste da li je Srbija zaista takvo prirodno čudo, pa će samo u ovoj zemlji za većinu ekoloških katastrofa biti okrivljena klima – kiše (poplave), temperaturne inverzije (zagađenje vazduha) i konačno najčešće okrivljavani vetar (za širenje požara na najvećoj deponiji u Evropi – Vinča, za širenje svih požara tokom leta, za širenje prašine tokom premeštanja rude siderit?

TEPIH CRNE PRAŠINE

U konkretnom slučaju dogodilo se krajem jula da je Smederevo, naročito deo oko Železare, osvanulo prekriveno crnim prahom. Slike s lica mesta zaista govore više od hiljadu reči, dokazujući da nije bio u pitanju nekakav nanos već bukvalno tepih crne prašine, o čemu stanovništvo, a ne fabrika, obaveštava javnost.

Zorica Đorđević iz Radinca, sela u blizini fabrike, koja živi s malim detetom, ispričala je za N1 31. jula da je prašina počela da pada pre dve večeri i da je padala tokom cele noći, prekrivši sve u dvorištu i sobi u kojoj je prozor bio otvoren.

“Osetio se sumpor, golim okom je mogla da se vidi prašina, trajalo je cele noći, ušlo je i u kuću”, rekla je ona, dodajući da nije u pitanju “obična prašina”.

“Ne pere se lako, ostaje i mora da se čisti više puta da bi se skinula. To se često dešava. Ovde je svakog dana isti problem, nekada je više prašine, nekada manje, noću se najviše oseća. Ni preko dana ni uveče prozore ne možemo da otvorimo”, ispričala je stanovnica ovog sela, koje se bori sa zagađenim vazduhom otkako su Kinezi preuzeli Železaru.

Pitanje je šta ovi ljudi udišu i zašto su osuđeni na strah i bolest kad država ima sve mehanizme da ih zaštiti? Pa ipak, i ovog puta, kao i pre dve godine kada se Smederevo probudilo prekriveno crvenim prahom, inspekciju zovu građani. Preciznije, lokalni pokret Tvrđava, koji je u međuvremenu poslao crnu prašinu na laboratorijsku analizu. Da li je to učinilo i ministarstvo, nije poznato, s tim što nadležni ministar ovo nije ni pominjao kao opciju.

Elem, Kolja Krstić iz pokreta Tvrđava, koji je podneo pritužbe svim nadležnim organima, obraćajući se javnosti kaže:

“Ovo je ekoterorizam, ovo je direktno ugrožavanje života ljudi u Smederevu. Mi smo kolateralna šteta privatnih interesa kineskog investitora, koji se prema nama ponaša kao da smo pacovi, a ne ljudi. Najgore je što država ćuti”.

U konkretnom slučaju, država je reagovala, ali samo onoliko koliko da se ova crna prašina slegne.

Naime, ministar ekologije Goran Trivan će kazati da je država reagovala po dojavi građana i da je utvrđeno da crni prah potiče od specifične rude – siderit, čija su “svojstva takva da se njenim pomeranjem stvara prašina koju je vetar razneo”.

“Železara u Smederevu je važna, hrani hiljade ljudi, ali svako mora da poštuje propise države Srbije, uz već dovoljno visok stepen tolerancije koju naši građani imaju u takvim sredinama, ali ta tolerancija ima granice. Istražujemo šta se desilo, možemo da podnesemo prekršajne prijave, prijave za privredni prestup, ali i krivične prijave”, reći će ministar, poentirajući: “Republički inspektor je odmah reagovao, reč je o neposrednoj opasnosti po zdravlje ljudi. Doneto je rešenje kojim je inspektor privremeno zabranio odlaganje rude do ispunjavanja uslova koje moraju da obezbede da bi se rasejavanje zaustavilo.”

Dakle, pažljivijem čitaocu nije promaklo da ministar, baš kao i nadležni u Železari za najvećeg krivca targetiraju – vetar.

Inače, iz same Železare se oglašavaju tek nakon sedam dana, sve vreme ne objavljujući ni slova o incidentu, ne objašnjavajući svojstva siderita ili eventualne mere koje bi građani koji su bili izloženi prahu mogli preduzeti kako bi se zaštitili. Nadoknadu štete da i ne pominjemo.

Elem, nadležni u fabrici saopštavaju da je 24. jula počela upotreba algorude novog dobavljača iz Turske koja je sitnije strukture od dosad korišćene. Zbog toga su, kako ističu, propisane nove mere prevencije za suzbijanje prašine, poput pojačane kontrole pretovara, kao i dodatno kvašenje pri rukovanju.

“Te mere su pokazale rezultat, ali se te noći dogodio incident usled pada pritiska i vetra, kada je došlo do širenja prizemne prašine ka najbližim kućama, zbog čega će se istovar rude obavljati samo preko dana kako bi se bolje pratili meteorološki uslovi.”

Čovek u čijem se dvorištu nalazio merač za zagađenja kaže da su oni svakodnevno izlazili na teren da proveravaju situaciju i da nikakvih problema nije bilo do 2012, kada Amerikanci odlaze iz Železare

I NEMAČKA IMA VETAR

“Krivo je more”, konstatovaće na početku razgovora za Novi magazin Danijela Božanić, konsultant iz Climate Action Consulting, komentarišući sva pomenuta objašnjenja o nastanku crnog praha.

“Ljudi, to ne sme da se dešava. Kakav vetar, kakvi meteorološki uslovi. Pa zar Nemačka nema meteorološke uslove? Poenta je u standardima koji nisu poštovani. Ne može se priča završiti na razrešenoj misteriji”, kaže naša sagovornica, navodeći primer Užica za koje tokom zime često čujemo da je zagađeno zbog “temperaturne inverzije”.

“Gde god imate planinu i kotlinu događa se temperaturna inverzija koja ne može da bude izgovor za zagađenje, odnosno nečinjenje. Poenta je da ništa kineski investitor ne bi mogao u Srbiju da uveze ili proizvodi na određen način, da mu država to ne omogućava. Uostalom, zašto su došli baš u Srbiju? Pa zato što ne moraju da poštuju standarde koje im traži EU, zato što imaju jeftinu radnu snagu i zato što bi svako došao pod tim uslovima i uz onolike subvencije. Uostalom, i Kinezi moraju da se reše prljavih tehnologija. Pa pogledajte samo koliko su strogi propisi EU koje će Srbija uskoro morati da počne da poštuje”, podseća naša sagovornica, ne govoreći o čuvenom poglavlju 27 i usklađivanju evropskih direktiva sa ovdašnjim pravilima.

Kolja Krstić iz pokreta Tvrđava: Kineski investitor se prema nama ponaša kao da smo pacovi, a ne ljudi. Najgore je što država ćuti

Reč je o nečemu što bi žitelje Smedereva pre moglo zaštititi nego njihova sopstvena država. Naime, Investicioni plan za oporavak Evrope od pandemije oboljenja covid-19 i njegovog katastrofalnog učinka na privredu uskoro mora da dobije alatke za finansiranje, a Evropski savet je već predložio mehanizam za prekogranično prilagođavanje ugljenika ili CBAM. Evropska komisija je odmah otpočela javnu raspravu i navela da će uvesti naknadu za proizvode koji nisu u skladu s njenom politikom prema emisijama.

Inicijativa za porez na CO2 pokrenuta je još pre krize s koronavirusom jer su vlasti EU razmatrale načine da ponište efekat troškova za mere klimatske politike na domaću privredu. Zamisao je da se uvozni proizvodi opterete nametima srazmernim tome koliko nose ugljenika i koliko su u skladu s propisima za zaštitu životne sredine.

U prevodu, svi proizvodi namenjeni tržištu EU plaćaće carinu ili taksu u odnosu na to koliko je CO2 emitovano prilikom njihove proizvodnje.

“To će osigurati da preseljenje proizvodnje u zemlje s manje ambicioznom klimatskom politikom ne može da podrije napredak ka ostvarenju ciljeva za zaštitu životne sredine”, saopštila je Evropska komisija, govoreći upravo o slučajevima kakav je Železara Smederevo.

Podsetimo, pre dve godine stanovništvo ovog grada bilo je zasuto “crvenom kišom” zbog lošeg sistema zaštite i ekoloških standarda u samoj fabrici.

Na sajtu kineske kompanije nema ni slova o ikakvim problemima u Smederevu

“Izgleda strašno, neizbrisivo je, ograde, kuće, veš, sve nam je crveno. Pada neka grafitna prašina koja se lepi na objekte, terase, kuće, krov, ovo je kao Černobil, čak nam je i lice crveno”, rekao je tada za Danas Miroslav Janjić, čiji se dom nalazi u neposrednoj blizini Železare.

Žitelji ovog mesta tada su se žalili na kašalj koji ne prestaje po nekoliko meseci, upoređujući stanje “pre i posle Kineza” kao “nebo i zemlja”. Naime, stanovnik u čijem se dvorištu nalazio merač za zagađenja reći će tada da su oni svakodnevno izlazili na teren da proveravaju situaciju i da nikakvih problema nije bilo do 2012, kada Amerikanci odlaze iz Železare.

Inače, Vlada Srbije i kineska kompanija Hestil u aprilu 2016. potpisali su kupoprodajni ugovor za Železaru, kojim je ova kompanija preuzela 98 imovinskih celina Železare za 46 miliona evra, dok su svi prethodni dugovi pali na leđa budžeta, odnosno svih građana Srbije. Dugovi Železare u tom trenutku bili su čak 470 miliona evra, što znači da su Kinezi platili tek desetinu onoga što je građanima ostavljeno u nasleđe.

Ruku na srce, nije to bio prvi put da država preuzima dugove Železare. To se dogodilo i 2003, kada je Ju ­Es stil preuzeo tadašnji Sartid za 23 miliona dolara. To je dvostruko niža cena od one koju će platiti kineski Hestil. Država je tada preuzela obaveze Sartida koje su dostizale 1,7 milijardi dolara. Prema kasnijem svedočenju Aleksandra Vlahovića, tadašnjeg ministra privatizacije, dve trećine tih obaveza je otpisano, a na teret poreskih obveznika direktno je palo oko 500 miliona dolara.

Inicijativa za porez na CO2 znači da će se na sve proizvode namenjene tržištu EU plaćati taksa čija će visina zavisiti od količine CO2 emitovanog prilikom njihove proizvodnje

Tekst je prenet iz magazina Novi magazin.