Kako zaobići strah od smrti

Razgovarala: Marina Lučić

Nađa Petrović (1997) završila je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, kao i master iz filmske i TV režije na istom fakultetu. Sa šesnaest godina osvojila je treće mesto na konkursu Mladi književni supertalenti kad joj je objavljen roman To je to. Njene priče objavljene su u zbirkama Priče sa gradskih ćoškova, Studentske priče i Mokri(n) čvor. Po njenim scenarijima snimljeno je desetine kratkih filmova koji su prikazani na više od 100 festivala širom sveta i nagrađivani su na Sarajevo Film festivalu, Les Arcs festivalu u Francuskoj, kao i na Martovskom i Beldocs film festivalu u Beogradu. Za film Sve kako treba dobila je nagradu za najbolji scenario na festivalu Bašta fest.

U oktobru prošle godine objavila je roman Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate, koji se našao u užem izboru za Ninovu nagradu. Sa Nađom, za koju pripadnici mlađe generacije kažu da se na književnoj sceni napokon pojavio neko njihov, razgovaramo o najnovijem romanu, inspiraciji, simbolima, nagradama i planovima.

Kada i odakle je stigla inspiracija za vaš roman Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate?

Bila sam na četvrtoj godini studija, imala sam dvadeset dve godine i počela je korona. Sve je stalo i sa porodicom sam otišla na Divčibare. Korona pomešana sa privatnim haosom koji mi se tad dešavao dovela je do potrebe da se na neki način izmestim iz svega toga, i tako sam došla na ideju da započnem roman u kome će junakinja umesto mene moći da promišlja i da proživljava sve te misli o smrti i prolaznosti, ali zapravo i da preispituje svoje socijalne nesigurnosti i anksioznosti. One su mi tada, u izolaciji, delovale tako daleko i mogla sam sa nekim otklonom bolje da ih sagledam.

Koje su ključne teme kojima ste se bavili u knjizi? Bi ste li mogli da izdvojite jednu ključnu poruku ili misao koje bi mogle da zainteresuju vaše čitaoce da je pročitaju?

Rekla bih da je glavna tema strah od smrti. Mislim da je to motiv koji spaja čitav roman u jednu celinu i daje smisao svemu što je napisano. Tragala sam u pisanju, kao i sama junakinja kroz priču, za tim osećajem koji je jači i od straha od smrti. Osećaj koji, kad me obuzme, pomislim samo, „mogla bih da umrem sada i bila bih u redu sa tim“. Mislim da je ključna poenta pisanja romana za mene bila da se što više približim tom osećaju i probijem se kroz gomile zamršenih pitanja o smislu života i dođem do nekakve jednostavnosti u kojoj sam se nadala da se krije odgovor, bilo kakav. Možda prolazan, ali u tom trenutku pravi. Jako bih volela da čitaoci pronađu u Meduzama nešto što je za njih smisao tog romana i koji su njihovi odgovori na pitanja koja glavna junakinja Sara sama sebi postavlja.

Da li postoji određena simbolika ili metafora koja dominira u knjizi, a koju bi ste voleli da čitaoci prepoznaju?

Simbolika meduza je svakako nametnuta kao glavna i možda najočiglednija. Međutim, ono što mi je baš bitno da se shvati, a nisam sigurna da li je do kraja izvedeno, jeste simbolika ribe. Na početku romana, u prvoj sceni, junakinja gleda u akvarijum sa ribama koje se prodaju na pijaci i pita se zašto je baš ta jedna riba odabrana da bude ulovljena tog dana, da li postoji razlog što je to baš ona ili je prosto slučajnost. Ideja mi je bila da je glavna junakinja Sara zapravo, metaforički, ta riba koja je uhvaćena na početku romana, i baš tada počinje njena priča. Kasnije se taj motiv ribe ponavlja i u njenim snoviđenjima i gradira se sve do tačke gde junakinja ne dobije krljušt…

Da li se vaše lično iskustvo ili neka posebna životna filozofija odražava u knjizi? Koliko je bilo teško razdvojiti lično i ono što se dešava u knjizi? Da li se to razdvajanje (u vašem slučaju) dešava na početku pisanja ili kasnije u toku procesa?

Mislim da, na kraju, to i jeste neka moja životna filozofija, da… Mada nisam tako razmišljala dok sam pisala, nego prosto, čini mi se da već odabirom univerzuma i likova o kojima pišeš, otkrivaš neko svoje viđenje sveta… Ceo taj izgrađeni univerzum počiva na pravilima i načinima funkcionisanja koji ti kao autor stvoriš, samim tim, deluje mi da, čak i kad bi autor baš probao da sakrije svoje svetonazore i da ostane kao neki objektivni posmatrač, samim temama, motivima, likovima i miljeom koji su odabrani, pokazuje neku svoju životnu filozofiju. Likovi iz knjige su većinski fuzija više ličnosti iz stvarnog života, a narativ je potpuno iskonstruisan ali koristeći naravno realna sećanja… Jedna kritičarka je napisala da joj je ovaj roman kao vitraž, sačinjen iz malih delova. To mi se jako dopalo. A istina je da su to sve delići mene ali kad su tako izlomljeni i prearanžirani, to je nešto sasvim drugo.

S obzirom da ste dramaturškinja da li ste likove u knjizi razvijali po određenim dramaturškim pravilima i jeste li uspeli da im nametnete neki svoj tok?

Definitivno mi je rad na scenarijima i na dramama pomogao da shvatim šta znači napisati dobar lik. Uvek se držim onoga što sam naučila na fakultetu, a to je da lik treba da bude sačinjen od kontradikcija da bi bio složen. Van toga, i nema nekih pravila. Za svaki lik u svojoj glavi imam mini biografiju. Na početku, kad sam na fakultetu tek počela ozbiljnije da se bavim pisanjem, bilo mi je sve to mnogo teže, ali sada već imam otprilike izgrađenu neku arenu likova koje onda kasnije iznova koristim, samo ih menjam i adaptiram priči.

Kako biste opisali svoj književni stil i estetiku?

Teško mi je da odgovorim na ovo pitanje jer mislim da se ni sama nisam još osvestila koji je moj stil, posebno u prozi. Jako mi je zanimljivo kad drugi ljudi komentarišu upravo moj stil, jer iz njihovih opažanja pokušavam da shvatim šta je on u stvari. Ono što bih volela da budu ključne reči koje ljudima padaju na pamet kad čitaju ono što pišem su: iskrenost, sirovost, zaprljanost, surovost, krhkost, nežnost – opet neke kontradikcije.

Postoji li neki književni rad, autor ili žanr koji vas posebno inspiriše i čije uticaje možemo prepoznati u vašem delu?

Od književnih uticaja pomenula bih Silviju Plat, Sali Runi, Knausgora, Harukija Murakamija, Saru Kejn… Međutim, mislim da su možda filmovi ipak presudno uticali na teme o kojima pišem i, uopšte, na način na koji pristupam tim temama. Na studijama sam vremenom, gledajući različite autore (Andrea Arnold, Fatih Akin, Vim Venders, Braća Darden, Li Čan Dong…) polako shvatala šta je ono što me najviše dotiče, razara, i, za mene je najbolji pokazatelj, uz šta se najlakše rasplačem… Dok smo studirali, Fest se još uvek održavao u Sava centru, puno nas kolega sa faksa se slučajno sretne na istom filmu i onda se ispred smrzavamo još sat vremena nakon projekcije, na hladnom betonu, pričajući, ponekad se i svađajući na temu toga šta nam se u kom filmu sviđa i zašto. Nisam ni mislila da je to od presudnog značaja, ali sada, kad pomislim, ti razgovori su mi mnogo pomogli da shvatim o čemu želim da pišem i na koji način.

Kako je došlo do saradnje sa izdavačem i kako ste se osećali kada ste saznali da će vaša knjiga biti objavljena?

Kad sam rukopis predala direktorki i izvršnoj urednici Geopoetike, Jasni Novakov-Sibinović, iskreno govoreći, nisam verovala da će doći do toga da mi objave knjigu. Mislila sam da ću dobiti savete i konstruktivne kritike. Naravno da sam se potajno nadala da će reći da joj se sviđa i da bi oni to voleli da objave, ali kad sam otišla na prvi razgovor kod nje, to mi je ipak bilo na nivou naučne fantastike. Međutim, kad je rekla to čemu sam se potajno nadala, s razgovora sam izašla potpuno u šoku. Išla sam ulicom u neverici… I čini mi se da sam ostala u toj neverici sve dok nisam držala knjigu u svojim rukama nekoliko meseci posle u Geopoetikinoj knjižari. Opet sam išla tom istom ulicom, samo ovog puta sa nekom oslobođenom srećom, ali i malim strahom, jer sam znala da se bliži zapravo pravi test, a to je – kako će ljudi reagovati na knjigu kad je budu čitali.

Vaša knjiga je ušla u uži izbor za Ninovu nagradu, kakav je osećaj biti u takvoj vrsti kompeticije sa dosta i starijih i iskusnijih autora? Kako vidite ulogu književnosti u savremenom društvu i kakav uticaj mislite da vaše delo može imati na čitaoce?

Ako sam bila u tolikoj neverici oko samog objavljivanja, onda mi je ovo tek bilo preplavljujuće iskustvo. Isto tako sam se potajno nadala tom širem izboru, a onda kad je roman ušao u 12 romana, stvarno sam bila van sebe od sreće. Ogroman je vetar u leđa, i počastvovana sam što sam u istoj konkurenciji sa starijim i iskusnijim autorima od sebe koje jako poštujem. Mislim da je književnost živa. To sam zaključila od kad sam objavila knjigu. Ima toliko ljudi koji, ne samo što mnogo čitaju, već i prate šta se dešava na našoj književnoj sceni i srčano pišu o tome… Uloga književnosti je, po mom mišljenju, da pruži neko poistovećivanje, utehu, ali i da pokrene na razmišljanje i na promene. U tom smislu, volela bih da Meduze podstaknu ljude na neku introspekciju. Ipak, iskreno, ono što mi je najdraže što mislim da se desilo, a opipljivije je od introspekcije, to je činjenica da su se neki mladi ljudi, koji možda inače ne prate toliko književnu scenu, aktivirali jer su osetili da se neko njihov pojavio tu i to mislim da je baš lepo i bitno.

Koje biste savete dali mladim piscima koji teže da započnu svoju književnu karijeru?

Moj savet je, možda već izlizan, ali meni jako značajan a to je da budu to što jesu, da ne pišu o onome što misle da bi drugi ljudi voleli da čitaju, nego da pišu ono što ih najdublje pogađa, i što im je možda ponekad i teško sebi da priznaju. Stvarno mi deluje da kad je piscu zanimljivo da o nečemu piše, po pravilu je to i čitaocu zanimljivo da čita, ako je samom piscu dosadno dok piše neki deo, znači da tu nešto fali što će i čitalac da oseti.

Kako se nosite s kritikama i kako doživljavate različite interpretacije čitalaca? Da li imate neku svoju omiljenu kritiku ili komentar na knjigu?

Bila je jedna baš onako ružna kritika, i nisam se dobro nosila sa tim iskreno. Nije bila baš konstruktivna, a bila je surova. I trebalo mi je dva dana posle da se saberem. Međutim mislim da je to sve pozitivno. Ako bi se knjiga svima podjednako svidela, to bi značilo da nešto nije uhvatila. Ali naravno da je ponekad teško to sebi objasniti. Bilo je mnogo, mnogo prelepih prikaza i komentara… Izdvojila bih jedan koji će mi zauvek ostati urezan. „Ti nisi svesna koliko menjaš ovaj svet“. To me je baš razorilo i baš se nadam da je makar delić tog komentara tačan.

Na kojim filmskim projektima trenutno radite?

Trenutno radim na novom dugometražnom filmu Srdana Golubovića. Takođe, radim i sa rediteljem Bojanom Vuletićem na njegovom scenariju za film koji će snimati ove godine na jesen. Pored toga, paralelno, radim sa Nikolom Stojanovićem, spremamo naš debitantski igrani film i autorsku seriju koja će se zapravo baviti sličnim temama kao Meduze. U fokusu će biti srednjoškolci i njihovo odrastanje.

Nađa Petrović trenutno radi na novom dugometražnom filmu Srdana Golubovića, a sa rediteljem Bojanom Vuletićem na njegovom scenariju za film koji će snimati ove godine na jesen. Paralelno, s Nikolom Stojanovićem sprema debitantski igrani film i autorsku seriju, u čijem fokusu su srednjoškolci i njihovo odrastanje

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.