Kad se mi mrtvi zaigramo

Piše: Novica Milić, Novi magazin

Dok ste svi vi uglavnom spavali, maskirali se i distancirali, gledali TV kanalizacije ili tastaturali po tzv. društvenim mrežama ogavnosti protiv tekućeg naprednog režima, na onom svetu su se prošle nedelje dešavale vrlo ozbiljne stvari. Otprilike kao u starim dobrim srednjovekovnim vremenima ka kojima vredno hrlimo. Najpre su se pobunili mrtvi od korone koji nisu ušli u statistiku Batuta. Nas ima više od njih, rekli su, pokazujući na one koji su zvanično zavedeni i prebrojani. I to mnogo više: čak dr Kon priznaje da nas je dva do dva i po puta više. Zahtevamo, uz štrajk glađu do ispunjenja naših zahteva, sledeće: 1. da nas se prebroji kako valja; 2. da se oni koji to napismeno hoće i overe kažiprstom vakcinišu naknadno; 3. da nam se odredi od države plaćena sahrana jer sebe smatramo žrtvama javnog zdravlja, odnosno javne bolesti, pa smo doprineli da se broj vakcinisanih u Srbiji samo prošlog meseca poveća za 0,002 odsto, što je skok koji ni Krizni štab nije smeo da sanja. I 4. da se smeni ceo RTS jer ga ovamo ne vidimo.

Na to im je, tajnim kanalima tabloida namenjenim ovoj vulnerabilnoj populaciji pod zemljom odgovoreno: 1. to što nisu u zvaničnoj statistici ne znači da ih se ne broji, ali da nisu bili samo žrtve korone nego i potrebe da se među živima ne diže panika i unosi nemir; i ko još štrajkuje glađu mrtav, svašta; 2. vakcina naknadno ne može jer je tehnički teže izvodljivo u osušeno rame usuti cepivo, ali će se i to na sledećem sastanku Kriznog štaba uzeti u razmatranje; 3. svako nosi rizik vlastitog života, eo ipso i vlastite smrti, u šta država nema nameru da se meša niti sme po Ustavu; 4. što se sredstava obaveštavanja i zamajavanja tiče, RTS je već tamo, i vidi se i te kako, samo treba namestiti odgovarajući kanal ili popraviti dugme na daljincu.

VESELJE: Udri brigu na veselje. Odgovor je u ime Kriznog štaba potpisao klovn Nestor. Ne šalim se. Otkad su počele ozbiljne stvari da se događaju na onom svetu, a tome ima već ihahaha, CEOPU (centralna ekumenska otadžbinska podzemna uprava) uvela je dalekosežne mere. U svrhu popravljanja onostranog raspoloženja i emocionalnog dušebrižja marketinški PR odsek je sve ključne funkcije označio klovnovskim činovima: smrt odavno nije samo tuga, ona ume i da razveseli, od dušmana i mrzitelja pokojnika iz sasvim ličnih razloga do državnih fondova kojima tako ostane više u kasi, da se ne pominju oslobođena radna mesta i smrdljiv vazduh. A kako nema razloga da se i ova strana večnog pokoja ne uzima u obzir, umesto starinskih anđama, dušogušjih baba i strašila ogrnutih u crno sa kosom u ruci uvode se veseli likovi koji se smeše kad objavljuju večnuju pamjat, smajlijima se ispunjavaju krstići i petokrake na čituljama, a pogrebnim bendovima se nalaže da promene repertoare. Sveci se iznova šminkaju. Popovi imaju šljašteći vozni park. I patrijarh nam se svako malo zeki. Umesto raznih rekvijema koje ionako niko više ne sluša, uvodi se aR-en-Bi, rep, izvorni vlaški tam-tam, a u ponoćne sate može i nazalno arlaukanje kakvo gaje naši splavovi. To se sve pojačava u vreme korone, otuda Nestoru čin arhiklovna, u cilju razvedravanja inače mračne atmosfere među živima.

Još su se važne stvari dešavale na nebu tekućih sedmica. Konačno je antivakserska sekcija dobila priznanja za svoj trud i držanje. Ne samo da su priveli popriličan broj ljudi već im je posebna povelja uručena za dosledan stav u odbacivanju vakcine kao sredstva zaštite od zaraze. Nije im bilo lako, rečeno je u pohvali, održati tako čvrst gard bez ikakvih argumenata; za to je potrebna naročita snaga, izoštren smisao za inat, koji ne nedostaje u našem narodu, pa ni u drugim narodima, ali je ovde naročito na ceni. Neki od najistaknutijih antivaksera, oni što su naročito botovali na Instagramu i Tviteru, Tok-toku i preko Vacapa, raspitivali su se za mogućnost pogrebenija svojih zemnih ostataka u Aleji velikana. Ali im je objašnjeno da tamo sada može samo estrada jer ona ipak najmasovnije radi na zarazi. Ne brinite, kazali su nebeski čuvari, vi ste zauvek u našim srcima.

Vo-vo-vo, voh! Za sve njih upriličen je veliki događaj svečanog mrtvačkog plesa – ono što se nekad učeno zvalo dance macabre – a odigrao se kako je bilo zakazano, na dan 13. oktobra (šteta što je bila sreda, a ne petak), slovo u kalendaru Svete mučenice Gajanije, Ripsimije i ostalih mučenica, koje nisu bile ni krive ni dužne što je veliko kolo celu noć obigravalo oko još većeg kipa Stefana Nemanje na Savskog trgu. Tog istog dana je, doduše skoro dva milenijuma ranije, prpošna Agripina otrovala Tiberija kako bi se Rim usrećio novim imperatorom Neronom, koji je bio u srdačnoj zavadi s tek nastajućom sektom hrišćana, ali nas taj latinski događaj ne zanima. Kažu da se na narečenom trgu čula buka, cika, podvriskivanje, naročito ženskih duša, pevalo se horski “vo-vo-vo, voh!”, ali dežurne kamere nisu zabeležile ništa od toga, osim žmirkanja reflektorskih svetiljki na košavi. Ipak, događaj je dostojan sećanja.

VEČNOST: Ostala zbivanja manje su dostojna večnosti jer pojedinačni spokoj manje vredi od masovnog. Kad si mrtav, svejedno je što si mrtav jer smrt ljudi zanima jedino lekare, ali ljude lekari ne zanimaju. Smrt je prirodna stvar, boleština radi u korist prirode, ergo korist umiranja je dokazana. Za ovaj sofizam se reklo da je šupalj, ali ta su govorkanja dolazila s ovu stranu, a u s ovu stranu se više čovek ne može pouzdati, bio živ, bio mrtav.

I tako se opet vraćamo na glavni izvor i utok događaja, na naše krunisane onostrance. Mladi koji su nas napustili kao posledice korona-situacije u 90 i nešto odsto slučajeva nisu bili vakcinisani, a nisu ih zanimale maske ni ostale trice. Iako im je to bilo prorečeno od najvećih živih televizija, njihovih stručnjaka, a i obične lekarske boranije, nisu osetili nimalo kajanja. Hrabro su potvrdili etos nepristajanja na brnjice, špric-medicinu (špric može, ali zna se čime punjen), zabranu žuraja i nestranačkih okupljanja naprednjačke nestašne omladine, odsustvo sportskih priredbi i koncerata, i biće uredno zatefterisani u Batutov spisak. Mladi prednjače, a imaju svesrdnu podršku pojedinih ministarstava, naročito onog prosvetnog, koje je na vreme uočilo prednosti masovnog zaražavanja baka i deka virusima koje deca, kao da su markice ili salvetice, vredno skupljaju u školama. Zamereno im je jedino što više rodbine nisu poveli sa sobom. Kad stari umru kaže se da je manja šteta, ali kad mladi promene okruženje onda je tuga do neba. Ni život, eto, ne vredi jednako, a tek smrt. Nema pravde na ovom svetu.

Treće stanje nacije. Ali je ima na onom. Naši sudovi se drže te stare mudrosti, ni makac od nje, pa se sve čudnije presude donose kako bismo se podsetili da ćemo tek “tamo” biti jednaki u satisfakcijama. Naše vlasti se već odavno ponašaju onostrano, ali to je utisak nas živih, koji imamo svoje neobične apetite i čudno shvatanje da pravde treba da bude uvek i svuda. Ne bih da padam u kritiku vlasti, nedostojan sam njene milosti, ali ipak ću zagunđati na kraju i primetiti, i da mi se ne uzme za zlo, kako bi se veseli klovnovski sistem činova za sve zvaničnike mogao uvesti iz ekumenske onostranosti i ovde, među nama živima. Jeste da imamo Nestora, i uz Nestora još ohoho, ali neka se to ozvaniči. Ako on može, mogu i drugi, čak i mi. Srbija je oduvek bila zemlja veseljaka. Smeh i radost nam je na licima. Čak nam i mrtvi zavide iako umeju da se na svoj način smeju, pa i nama dole. Udri brigu na veselje u skladu sa izvornim domaćim ekonomskim programom, proslavljenim u pesmi o Jani: “Hajde, Jano, kuću da prodamo, hajde Jano, hajde dušo, kuću da prodamo, samo da igramo”. I zar naš predsednik nije još na početku pandemije prorokovao da će biti mala groblja za sve koje zakači korona? Ali nismo ga, skudoumni i skukanjeni, poslušali. Sad ličnjak među zube, pa jedan po jedan uredno put Bežanije. Tamo još uvek ima mesta, za razliku od prepunjene Aleje velikana.

“Ko to tamo peva”: Srpska idila

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.