Ivan Vejvoda – Novi Sad je vrh ledenog brega zarobljene države

Razgovarala: Jelka Jovanović, Izvor: Novi magazin

Publicista, diplomata, prevodilac, nekada političar Ivan Vejvoda već godinama živi između Beča i Beograda, pažljivo prateći šta se sve događa u Srbiji. Izuzetno informisan i upućen u sva zbivanja vezana za svet i Evropu, posebno za zemlju i region, Vejvoda je uvereni ne samo pristalica već i zagovornik evropskih integracija i Srbije i Zapadnog Balkana. 

Kako Beograd i Srbija izgledaju iz Beča, gledano okom austrijskog građanina, ali i okom srpskih građana koji tamo masovno žive? 

Apsolutno ste u pravu, ima mnogo naših građana i građanki u Austriji, Beču pogotovo. Kad šetate gradom stalno čujete naš jezik i jezike iz svih krajeva bivše Jugoslavije, tako da je interes za ono što se ovde zbiva neuporedivo veći nego u nekoj drugoj zemlji. Austrija je blizu nas, kad se vozite taksijem ili Uberom vozači su uglavnom naši ljudi i obavezno kažu „bio sam prošlog vikenda…“, stalno se ide tamo-ovamo, informisanost je dobra. Pa i austrijska vlada, kao i sve pre nje, veoma je zainteresovana pre svega za proces evropskog proširenja. Oni su uvek bili pobornici priključenja zemalja Zapadnog Balkana Evropskoj uniji, i dalje su aktivni na tome. 

Moram da pomenem i da su studenti biciklisti na putu kao Strazburu i trkači ka Briselu imali veliki doček, većinom naših ljudi, ali to je bila vest i znak da se nešto događa, pa bih rekao da je pažnja velika. Uostalom, austrijski kancelar Štoker je prošlog meseca bio u Beogradu, i to već dovoljno govori.

Poseta je bila vrlo interesantna, posebno njen odjek. A kako vi kao svojevrsno „treće oko“ u Beču, čovek posebnog znanja, posmatrate sve što se dešava u Srbiji, ne bih se ograničila samo na ovih deset meseci već i ranije proteste, pre svega od majskih tragedija.

Ja spadam u tu kategoriju ljudi s porodicom koji su stalno između Beograda i Beča i kojima je prva stvar kad otvore oči da pročitaju vesti iz naše zemlje, pa svetske vesti. Veoma pažljivo pratimo i vidimo da je vreme da se dođe do smenjivosti vlasti koja ovde postoji. Očekuje se rasplet, očigledno postoji veliko nezadovoljstvo dela građana. 

Tragedija u Novom Sadu je, rekao bih, vrh ledenog brega, pominjete ranije događaje, a najkraće rečeno to nezadovoljstvo je zbog zarobljene države, ljudi osećaju da nešto nije u redu, najjednostavnije bih tako definisao. A kad ljudi osećaju da nešto nije u redu, jer svi imaju zdrav razum, svi prate, rade, žive od nečega ili imaju teškoće da žive i vide da ustanove ne rade, da je podela vlasti, blago rečeno, okrnjena, da se teži neravnoteži izvršne i sudske vlasti, da postoji jedan centar koji manje-više odlučuje o svemu. 

Ljudi znaju da smo okruženi zemljama EU i NATO, znaju da nam je tamo mesto, a važno je ponoviti kako i vlast stalno ponavlja da je strateški cilj ulazak u Evropsku uniju. A ako je to cilj, onda se treba sameriti sa onim što su postavljeni uslovi za ulazak u tu zajednicu.

Verujete li vi u iskrenost namera vlasti u Srbiji?

Mi se četiri godine nismo pomerili u pristupnim pregovorima, i to je znak da nešto nije u redu i pored zvanične politike. Ako se četiri godine ne pomerate, znači da niste iskreni u ispunjavanju uslova. Ili kako davno reče jedna koleginica „mi bismo pod našim uslovima da uđemo“, ali to tako ne može; to vam je kao kad se upišete na fakultet, ne možete da birate koje ćete ispite polagati, ako želite da diplomirate morate sve ispite da položite. Mi smo zastali na tom putu, predugo to traje i ima mnogo nedoumica i nezadovoljstva. 

Na čuveno pitanje zašto nema evropskih zastava na protestima, odgovor je jednostavan; zato što se sa ove strane ne pomeramo, a sa one strane iz Brisela, od zvaničnika Unije, doskoro nije bilo jasnih znakova kako se nositi sa činjenicom da se ne usklađujemo sa EU koliko bi trebalo.

Nije više samo pitanje Rusije i rata u Ukrajini, saradnje s Kinom već i drugih oblasti u kojima se moramo usaglasiti. Iza nas je burna nedelja u Briselu i Strazburu, pa i narodnjačka koalicija u EP se budi. Čini li vam se da se nešto može dogoditi uprkos činjenici da Ursula fon der Lajen praktično nije pominjala Srbiju?

Ništa od toga ne iznenađuje. Rekao bih pre svega da nema onog ko je relevantan da ne zna šta se ovde zbiva, pitanje je šta rade s tim znanjem koje imaju o društvenoj i političkoj dinamici u Srbiji. Odnosi s Kinom su najmanji problem, a činjenica da gospođa Ursula fon der Lajen nije pomenula Srbiju nikoga ne treba da iznenađuje, to je bio pre svega govor o stanju u Evropskoj uniji. Mi nismo u EU još, pa je bolje pitati zašto nije pomenula Mađarsku, koja je i te kako članica Evropske unije i malo, da tako kažem, koči procese zajedničkog uvođenja novog paketa sankcija Ruskoj federaciji, ima izdvojeno mišljenje. 

To ponovo postavlja pitanje glasanja u EU, da se sa konsesualnog pređe na većinsko glasanje kako ne bi bilo kočenja u donošenju odluka. To se posebno odnosi na zemlje kandidate za koje svi moraju da se slože i oko najmanje sitnice, a postoje ozbiljni predlozi da se konsesualno odlučuje na početku i kraju procesa, a da sve između bude većinsko; nadam se da u tom pravcu idemo.

Ipak, treba reći da poslednja dva meseca EU jasnije govori o Srbiji, to je bilo pre svega kroz reči komesarke za proširenje Marte Kos, koja je u intervjuu N1 u Sloveniji u prvoj rečenici vrlo jasno rekla: „Studentski zahtevi su zahtevi Evropske unije“. Što je potpuno zdravorazumski; da se izglasavaju zakoni po kojima će pravosuđe, sudstvo i tužilaštvo biti nezavisni, da pravosuđe ima institucionalnu ravnotežu sa izvršnim i zakonodavnim vlastima. 

Ne zaboravimo da je prvobitan studentski zahtev bio da se objave svi dokumenti vezani za tragediju u Novom Sadu i da se pokrene postupak u kojem bi u relativno kratkom roku bili identifikovani odgovorni. I da vidimo koji je put koruptivne dinamike, s obzirom na to da sada svi znamo da je to koštalo mnogo više nego što je trebalo i da treba otvoriti čitavu tu slagalicu glavnih ugovarača, izvođača, podizvođača, podpodizviđača. Sada imamo samo taj postupak pred specijalnim tužilaštvom. (U međuvremenu je ponovo podignuta optužnica i u Novom Sadu/prim. J. J.)

Nedavno je u Pekingu bio interesantan skup autoritarnih vođa među kojima je bio i predsednik Srbije. Zašto svuda u svetu raste autoritarizam?

Već se 10, 15 godina govori o jačanju autokratija, populizma, nacionalizma, mahom sa desnice – mada ima i levičarskih ekscesa u tom pravcu! Mnogo zavisi od zadovoljstva i nezadovoljstva građana, videli smo i u Francuskoj posle pada Barnijeove vlade kako raste nezadovoljstvo, čak i kada je mali pad koji ne vodi korak unazad.

Ključna stvar su velike socijalne nejednakosti, srednja klasa zaostaje za superbogatašima, ljudima koji čine jedan posto stanovništva, a imaju 50 odsto svetskog bogatstva. To su strašni brojevi, ljudi osećaju nepravdu, a pravdu im nude populisti. Tramp im kaže da će naći rešenje, bez obzira na to što neće ni tražiti. 

Pomenuli ste prve studentske zahteve, a posle mnogo meseci i studenti su shvatili da je u pitanju politička kriza koja se mora politički rešiti na izborima. Jeste li i vi saglasni da izbore treba raspisati što pre? O uslovima ne vredi da govorimo vi i ja. 

Apsolutno, potrebno je razrešenje ove situacije, golim okom se iz svih centara sveta vidi da je ovde na delu politička kriza i da je na studentskim zahtevima i pokretu nastao opštenarodni pokret, ustanak da se ta pitanja razreše i daju odgovori.

U svim zemljama na svetu postoji korupcija, ali postoje različite korupcije i kako se društvo s tim suočava. Kada je u Slovačkoj ubijen novinar sa svojom partnerkom premijer je podneo ostavku, pokrenut je postupak i videli smo da je jedan tajkun bio naručilac tog ubistva, kao i na Malti kada je ubijena novinarka, i tu se išlo do vrhova vlasti. 

Ljudi osećaju, ponavljam, da nešto nije u redu i rekao bih, odgovarajući na vaše pitanje, da je potpuno prirodno da dođe do političkog razrešenja. I dobro je što se svi slažu da to mora biti na izborima. Tako je bilo i za vreme Miloševića; mi koji smo rekli da ovo ne valja i da mora doći do promena složili smo se da su izbori jedino demokratsko razrešenje. Izbori su jedini demokratski put da se vidi koliko ko ima glasova u jednom društvu, ali dodao bih i da je fantastična vest da imamo jednu takvu generaciju koja pokazuje da imamo budućnost. Imamo mlade ljude, studente, pametne obrazovane, širokih gledanja…

Uprkos tome što su stasali pod Vučićem?

Da, mislim da je to važno i pokazuju da imamo dobre roditelje i dobre škole, to ne nastaje iz vazduha, ljudi svojoj deci govore važne stvari. Bitno je i da je to zahvatilo celu Srbiju, nisu samo Beograd, Novi Sad i Niš, i ta rasprostranjenost govori da u svim delovima Srbije ljudi shvataju da nešto nije u redu.

Ovih dana Beograd je blokiran i bez studentskih blokada pripremama za nekakvu vojnu paradu, a pripreme su kao za rat. Kako demonstriranje te sile može da deluje na ljude? Znam da sve zemlje povremeno imaju vojne parade, ovde i nije problem da je ispred Skupštine, ali tamo je Trg zauzet nekim nelegalnim naseljem.

Zaista se veoma čudne stvari događaju, to što se dešava između Skupštine i sedišta Predsedništva, najblaže da kažem, vrlo je neočekivano i neobično, Beograd je dugo blokiran. Što se tiče vojne parade, nisam prvi koji će to reći, ali nisam siguran da nam je to potrebno u ovom trenutku.

Naravno, stari Rimljani su govorili panem et circenses, hleba i igara, ovo je nešto za šta trenutna vlast misli da je potrebno, da bi ojačala svoju bazu, da pokaže kako smo vojno snažna zemlja… To niko ne spori, a u ovoj situaciji ruske vojne agresije na nezavisnu zemlju Ukrajinu naoružavanje Evrope je bitno. Imali smo i slučaj upada 16 ruskih dronova duboko u poljsku teritoriju.

Pa rekli su da nisu namerno…

Rekli su, ali žrtve, Poljaci pre svega, rekli su da 16 dronova nikako ne može biti nenamerno tako duboko u teritoriji da je čak i američki predsednik Tramp rekao u razgovoru s poljskim kolegom da će biti uz Poljsku. Ali u jednom kompleksnom međunarodnom okruženju ne znam da li je pametno da imamo vojnu paradu. To je i skupa stvar, možda su ta sredstva mogla da se upotrebe i na drugi način i da se kaže: „Mogli smo da imamo paradu, ali mislimo da je pametnije…“ 

Prošle godine, kad ste povodom predsedničkih izbora u SAD razgovarali s kolegom Lakićevićem, niste imali mnogo nade da će drugi mandat Donalda Trampa doneti boljitak svetu, bez obzira na silna obećanja koja je dao i Americi i celom svetu. Kako ocenjujete ovih deset meseci drugog mandata?

Kad sam govorio da se neće mnogo toga desiti, mislio sam pre svega na odnos Amerike prema našem regionu i Srbiji, da američka politika tu nema nekih velikih oscilacija. Bez obzira na to koliko je Tramp drugačiji od ostalih predsednika, mislim da sam rekao da neće biti povlačenja priznavanja Kosova.

Ono što se sigurno dogodilo sa drugim Trampovim mandatom je tektonska geopolitička, geostrateška, geoekonomska promena. Tramp je došao mnogo pripremljeniji, kao cunami je prosto promenio Ameriku jednim, rekao bih, autoritarnim potpisivanjem izvršnih dekreta o svemu i svačemu, destabilizacijom te teže i ravnoteže u podeli vlasti, gde on na sebe preuzima mnoge ingerencije koje imaju ta dva druga dela vlasti. 

Posle osam godina u Vašingtonu, u junu sam ponovo bio na jednoj konferenciji i profesor Stiv Levicki, autor knjige „Kako demokratije umiru“, koji je napisao da ako postoji država koja može da se odbrani od takvih autoritarnih nasrtaja onda je to Amerika koja poseduje jake institucije, univerzitete, kompanije, advokatske firme, profesor Levicki je rekao kako ne vidi da se taj otpor pruža do mere u kojoj građanska Amerika može da odgovori.

Svet je morao da se prilagodi, Trapova politika – kako on kaže, najdraže reči su mu carine i takse! – sprovodi se po celom svetu, ogromne su tarife. Pokušavam da se izrazim što diplomatskije, Tramp se pomalo ponaša kao slon u staklarskoj radnji i svi su na oprezu šta je sledeći korak i gledaju kako da se postave, a da ne pogoršaju stari.

Svi su znali da je predsednik Tramp imao olako obećanu brzinu da će rešiti rat u Ukrajini za 24 časa, posle je rekao za nekoliko nedelja i video je da ima tvrd orah u predsedniku Putinu, koji ima svoje ciljeve i sada svi, posebno Evropa, živimo pod tom senkom. Posle ovog s Poljskom pitanje je šta ako dođe do napada na neku baltičku zemlju i kakav bi bio odgovor NATO-a?

Prvi mandat Trampa bio je, tako da kažem, polovičan, u njegovom kabinetu je bilo mnogo ozbiljnih ljudi koji su bili kontrolni mehanizam i zaustavljali neke smelije ideje, ovog puta je mnogi pripremljeniji, ima svoje ljudi koji sprovode sve ono što su naumili da promene svet.

Kosovski premijer Aljbin Kurti najavio je ovih dana ulaganje u kosovsku vojsku od milijardu evra ili dolara. Kosovo nema pravo na vojsku, ali ne vidim da se neko buni!

U pravu ste, prema Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN i po svemu što je još mandat Ujedinjenih nacija, Kosovo nema pravo na vojsku i rekao bih da isto što važi ovde važi i tamo; Kosovo nije najbogatije društvo i bilo bi mnogo razboritije da se novac ulaže u nešto drugo od čega ljudi imaju korist, od zdravstva i školstva do vodoprivrede; ima mnogo stvari u regionu koje nisu urađene.

Dijalog bez dijaloga s Kosovom jedan je od uslova integracija Srbije sa EU. Koliko to i ponovo cirkus s republikom Srpskom utiču na odnos Brisela prema Srbiji?

Sve to je tačno, ali rekao bih da to sada nije u prvom planu. Na Kosovu vidimo da Kurtijeva vlada u ostavci zaokružuje suverenitet na celoj teritoriji, uključujući i sever. Na severu su u ingerenciji Srbije ostali samo obrazovanje i zdravstvo, i pitanje je kada će i to biti preuzeto. Vidimo iz vesti i da manipulacijom sa izbornim okruzima Kurti pokušava da smanji uticaj srpskih birača. Ključno je ipak sačuvati mir i obezbediti siguran život ljudi tamo, posebno srpske manjine.

Ne očekujem ni podizanje tenzija ni raspad BiH mada retorika Dodika ne pomaže. Ako je suditi po posetama koje smo imali premijerke Meloni i austrijskog kancelara ovde, dugom razgovoru predsednika Vučića s Makronom, posete Đurića Vašingtonu i, što se kaže, životnog iskustva, imam utisak da se sve čini da se iz Beograda spreči bilo kakvo podizanje tenzija i da se ide ka mirnom razrešenju.

Koliko je važna spremnost vlasti u Srbiji da preko zaliha litijuma koketira sa Briselom iako je očigledno da su ovde svi sem vlasti protiv rudarenja? I koliko to utiče na njen rejting u Briselu?

To je zaista važno pitanje i jedan je od načina na koji vlast i predsednik Vučić žele da pokažu Zapadu da smo mi na zapadnoj strani! Uz pomoć Ukrajini u oružju koja je obnarodovana prošle godine u intervjuu Vučića FT-u i Zapad je bio zadovoljan što Srbija pomaže ukrajinsku borbu za slobodu, a rekao bih i da je političko prijateljstvo Vučića i Zelenskog iskreno, Vučić je išao u Odesu, a suprugu tri puta slao u Kijev. Kupovina francuskih mlaznjaka, kao i mogućnost kupovine nuklearne centrale i litijum na kraju, sve su to stvari kroz koje se čita na čijoj ste zapravo strani u velikoj geopolitičkoj podeli, bez obzira na unutrašnje odnose.

E ta na unutrašnja situacija sada dobija više na interesovanju, a protesti protiv rudarenja litijuma su stalni i kao u svim važnim stvarima, obavešteni smo gde se sve kopa u pustinjama, zašto ne kopaju Nemačka, Austrija i Portugal kad imaju zalihe, a mi treba da kopamo na području gde je plodno naseljeno zemljište sa značajnim vodnim zalihama. Ljudi u ovo vreme znaju da je priroda najznačajnija, nedostatak vode je značajno pitanje danas u svetu i ljudi kažu – nije nam potrebno. I slažem se s vama da će to biti teško, s obzirom na opšte raspoloženje s koje god strane dolazi, zdravorazumski pogled na ono od čega živimo diktira stav o tome jesmo ili nismo za rudarenje litijuma.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.