Ivan Vejvoda: Članstvo u EU je u našim rukama

Razgovarala: Ivana Pejčić. Izvor: Novi magazin

Od Solunskog samita 2003. godine Srbiji je sasvim jasno rečeno da Evropska unija neće primiti u svoje članstvo državu poput Kipra, odnosno državu koja nema rešeno teritorijalno pitanje. Svakome ko je od tada bio na vlasti ovaj stav je bio poznat, kaže za Novi magazin Ivan Vejvoda, direktor projekta Evropske budućnosti i visoki saradnik Instituta za društvene nauke u Beču.

Po pitanju mogućih modela rešenja statusa Kosova Vejvoda objašnjava da u Evropi ima različitih rešenja za slične probleme, kao i da veruje da se od svih njih može „sastaviti“ rešenje koje neće biti u potpunosti zadovoljavajuće ni za jednu ni za drugu stranu, uz napomenu da je Briselski sporazum iz 2013. postavio temelje tog budućeg rešenja.

Mislite li da je predsednik Srbije Vučić bio iskren na inauguraciji kada je rekao da je Srbija na evropskom putu?

Nadam se da je bio iskren zbog dobrobit svih nas. Ono što se nije promenilo u politici Srbije od 2000. godine i pada pogubnog Miloševićevog režima, to je bila strateška odluka države da se ide ka EU. To nijedna vlada, od tog trenutka do danas, nije porekla. Ta odluka je potvrđena i sada. Različito je samo to što su vlade od tada do danas s različitom prilježnošću pristupale tom poslu i demokratskim promenama. Danas s ruskom agresijom na Ukrajinu postaje veoma jasno da Srbija ne može da vaga između Istoka i Zapada i da sa više upornosti mora da radi na evropskom putu jer je ovo istorijski trenutak poput onog iz 1989. godine, kada se menja jedna epoha i kada države moraju da odluče na kojoj su strani.

Nema sedenja na više stolica već se treba odlučiti. U tom kontekstu značajna je i sama potvrda vrednosti za koje smo se opredelili, pre svega kao ljudi, u smislu da je demokratija bolja od autoritarnog režima, da je podela vlasti bolja od monopola vlasti… A ono što se dešava dugi niz godina u Rusiji i što se dovoljno ne ističe, a ne samo u vezi s ratom i Ukrajinom, jeste to da je tamo došlo do ozbiljnog, sistemskog autoritarnog zaokreta i da su svi nezavisni mediji ukinuti, gotovo kompletan nevladin i civilni sektor je zabranjen, tako da čak i sama reč „rat“ postaje deo kriminalnog proganjanja. Tako da imamo neku vrstu povratka onom što je bio nekada SSSR. U Rusiji nema slobode, mnogi novinari i političari su ubijeni, zabeležen je i pokušaj ubistva opozicionog političara Navaljnog, koji je sada u zatvoru. To svakako nije alternativni model za ono što nudi EU. Zato je evropski put jedini put Srbije.

Na prošlonedeljnom Samitu EU pojedine odluke su bile ključne, a pojedine razočaravajuće.

Status zemalja kandidata za članstvo u EU za Ukrajinu i Moldaviju najvažnija je i najdalekosežnija odluka Samita. Snažna geopolitička i geostrateška odluka koja će dati veliko ohrabrenje obema državama i društvima, bez obzira na saznanje da je put ka punopravnom članstvu veoma dug i vijugav, što je poznato iz primera Turske ili zemalja Zapadnog Balkana. Razočaranje je veliko: Severna Makedonija i Albanija nisu dobile datum za početak procesa pridruživanja; Bosna i Hercegovina nije dobila kandidaturu; Kosovo nije dobilo dugo očekivanu viznu liberalizaciju. Mada je bugarski parlament izglasao dva dana kasnije odluku da daje zeleno svetlo Severnoj Makedoniji i Albaniji. Da li će Severna Makedonija da prihvati uslove? Ako prihvati, obe zemlje idu napred. Treba li Albanija da se odvoji i sama krene napred? I da li se ovim Severnoj Makedoniji nameću novi zahtevi koji nikakve veze za nemaju s pravnim nasleđem EU. To su samo neka od pitanja koja se sada postavljaju.

Sastanak na vrhu je neosporno i u svakom pogledu bio pod uticajem ruske invazije na Ukrajinu i sveobuhvatne prekretnice koju taj događaj predstavlja. Pored sudbine Ukrajine i njenog naroda koji se beskrajno hrabro bori za svoju slobodu, globalne posledice po bezbednost snabdevanja sveta hranom, energetske reperkusije, neophodnost ozbiljnog suočavanja s klimatskim promenama,

te odluke da se Evropa oslobodi zavisnosti od ruskog gasa i nafte i mnoštva drugih pitanja – zaokupili su lidere EU.

Neke smele i dalekosežne odluke su donete, ali se mnogo više očekivalo u pogledu Zapadnog Balkana, čiji su lideri 23. juna imali Samit s liderima EU. Konferenciju za štampu držali su lideri Zapadnog Balkana, ali ne i lideri EU, što je samo po sebi bilo rečito. Zajednička konferencija lidera Albanije, Severne Makedonije i Srbije je poruka o nastojanjima da se ide napred u saradnji. Govor premijera Albanije Edija Rame bio je značajna poruka da se, narodski rečeno, EU uozbilji i prigrli region i snažnije, i smelije, i inventivnije ga dovede za evropski sto i pre punopravnog članstva. Valja uvek ponoviti da je najveći deo posla na zemljama kandidatima, dakle i Srbiji da mnogo ubedljivije prione na demokratske reforme, ustanovljavanje vladavine prava i sameravanju sa spoljnom politikom EU. Bez toga nema napretka ni u kom pogledu.

Koji će biti najveći izazovi za Srbiju ako se odluči da sedne baš na evropsku stolicu?

Suštinski je važno da Srbija pokaže da način ispunjavanja strategijskog cilja – članstva u Uniji, jeste da nastavi sa demokratskim reformama. To znači uspostavljanje jasne podele vlasti na pravosudnu, izvršnu i zakonodavnu. Moramo da imamo nezavisno sudstvo, odnosno, najjednostavnije rečeno, da se uspostavi vladavina prava. Takođe, neophodno je stvoriti uslove da postoji sloboda i pluralizam u medijima, da javno mnjenje i građani čuju različita mišljenja, a da to ne bude kontrolisano i samo dostupno na manje viđenim mestima, poput kablovske televizije i socijalnih mreža. Svakako da onaj ko želi da se informiše on može, ali ako imamo nešto što se zove javni servis, to mora da bude upravo to – javni servis i da svako ima određeno vreme na njemu. To je suština.

Kada je reč o situaciji poput ove u Ukrajini, za to je neophodno usaglašavanje sa spoljnom politikom EU. Tu je došlo do određenih poboljšanja, pre svega mislim na glasanje Srbije u UN kada je osuđena ruska agresija, glasanje za sankcije Belorusiji, zatim bivšem proruskom predsedniku Ukrajine… To upućuje da su Vlada i predsednik Srbije učinili određene korake ka usaglašavanju sa spoljnom politikom EU. Naravno, u Evropi postoji jasno definisan stav da Srbija mora da uvede sankcije Rusiji kako bi pokazala da je opredeljena za temeljne evropske vrednosti. Istovremeno, postoji određeno, ograničeno razumevanje da Srbiji treba vremena, malo vremena, na primer do jeseni, za takvu vrstu odluke. Opravdano je da ima brige i bojaznosti za snabdevanje energentima. To nije samo stvar Srbije već i drugih država. Videli smo da su pojedine države EU dobile izuzeće, poput Slovačke, Mađarske i Češke, pa i Austrije po pitanju sankcija u vezi s naftom. Tako da Srbija nije tu izuzetak. Ali po glavnim strateškim pravcima i vrednostima Srbija će svakako morati uskoro da pokaže da je deo evropske vrednosne porodice.

Jesu li izuzeća po pitanju sankcija protiv Rusije pokazatelj jedinstva ili nejedinstva Unije?

Napravljeni izuzeci jednostavno slede obrazac kako oduvek funkcioniše EU, gde se spajaju različitosti. Postoji jasno strateško jedinstvo prilikom osude ruske invazije na Ukrajinu. Jednostavno, to što je uradila Rusija je neprihvatljivo i dovešće do velikih posledica. Kao jedna od posledica biće i što će se zemlje EU u najskorijem mogućem roku osloboditi zavisnosti od ruskih energenata. Nemačka je, na primer, shvatila da pokušaj vezivanja Rusije u normalne evropske, ekonomske i društvene tokove, kao i međuzavisnost kako finansijske tako i ekonomske prirode, nisu na kraju sprečili rusku agresiju. I da je Rusija pogazila sve. Uradila je nešto potpuno neočekivano, a to je da jedna nuklearna sila, potpuno neizazvana, napadne drugu suverenu evropsku zemlju.

Nijedan ukrajinski vojnik nije stupio na rusko tlo. Uostalom, i nedavni sastanak vrha EU pokazao je kako funkcioniše EU i jedinstvo. Takođe, uvažene su različitosti s tim što je reč o prelaznoj fazi ka ispunjenju odluke EU da ruskih energenata više neće biti na teritoriji EU od 2025. nadalje. Ta odluka je doneta jer sada možemo jasno da vidimo posledice koje mogu da nastanu kada postoji, na primer, zavisnost od ruskog gasa. Uostalom, Bugarska, Poljska i Finska su već ostale bez ruskog gasa jer im je Rusija prekinula dotok, a pre nedelju dana 60 odsto smanjila dotok gasa kroz gasovod Severni tok 1. Evropa više ne želi da se nađe u toj situaciji. Sve ovo uticalo je na to da se dođe do čvrstog političkog, vrednosnog i strateškog jedinstva u EU, sa uvažavanjem privremenih izuzetaka.

Sa Zapada navodno obećavaju predsedniku Vučiću da će se ubrzati evropski put Srbije (ako ispuni određene uslove kao što su sankcije Rusiji i priznanje Kosova i Metohije) i da će Srbija čak za tri, četiri godine postati članica EU. Mislite li da je to realno?

To je važno pitanje. To pitanje svi sami sebi postavljamo. Nije to samo do nas mada mislim da 90 odsto ipak zavisi od nas samih. Mislim da su u Uniji svesni da uprkos ratu u Ukrajini ne smeju da zanemare Zapadni Balkan. A što se tiče aršina za pristup, oni postoje i odavno su definisani. Sad smo imali do pre nedelju dana veliku raspravu da li Ukrajina može da dobije status kandidata. Ishod je sada poznat: Ukrajina i Moldavija su dobile status zemalja kandidata za članstvo u EU, a Gruzija poziv uz ispunjenje određenih uslova. To je bio izuzetno važan i jasan strateški signal. Važno je da se istovremeno jasno govori da se pravila i kriterijumi za ulazak u EU ni za koga ne menjaju. To znači da, metaforički rečeno, morate da prođete sve ispite i ispunite sve kriterijume na putu ka članstvu u EU. To dobro znamo na našim primerima.

Sa druge strane, EU mora da pokaže, s obzirom na to što se događa sa ruskom invazijom, da je zaista posvećena cilju proširenja za ove nove kandidate, kao i za Zapadni Balkan. Mislim da su rasprave o tome da treba prvo institucionalno produbiti EU, pa tek potom proširiti EU na nove zemlje članice, izlišne zato što se te dve stvari od trenutka osnivanja Evropske zajednice 1957. u Rimu uvek dešavaju istovremeno. To nije skretanje pažnje već jačanje Evrope u svetu koji je sada vrlo podeljen. Sada su SAD i Kina najznačajniji akteri. Kredibilnost projekta EU pokazuje se upravo na mogućnosti da se proširi i prihvati nove članice. Nije dobro da jedna članica EU, poput Bugarske, sprečava Severnu Makedoniju i Albaniju da se približe Uniji. Mislim da je to pogubno. Dobijanje datuma za Severnu Makedoniju i Albaniju sigurno bi dalo novi zamah integracionim procesima na Balkanu. Zemlje u regionu su poput spojenih sudova. Naime, sve ono dobro što se događa u jednoj zemlji odražava se na sve druge, kao i što se sve rđavo odražava na sve. Taj novi zamah bi u najpozitivnijem smislu stvorio neki vid takmičenja u tome ko bolje napreduje ka Uniji. Zato kažem da EU ima svoj deo odgovornosti. Oko licitiranja sa datumom članstva, rekao bih da smo bili preoptimistični – i da kada sam bio savetnik premijera Zorana Đinđića, da smo mislili da će se to desiti do kraja prve decenije ovog veka. Posle se očekivalo za stotu godišnjicu kraja Prvog svetskog rata 2018. godine, ali i tada se nije desilo. Ne može se spekulisati sa datumima već svaka država treba da prione na svoje zadatke i obaveze demokratskih reformi i položi ispite kako bi što pre dobili diplomu, odnosno članstvo EU. Ne možete na univerzitetskim studijama da dobijete diplomu, a da ne izlazite na ispite i kolokvijume i polažete sa uspehom.

Ako varate na jednom ispitu, ne možete na svakom?

Tako je. Morate da pokažete prilježnost, rezultate i dobru volju da postignete cilj. EU će sigurno sada dati jake signale. Mislim da će pokušati da dâ što konkretnije predloge, gde će država i društvo da osete razliku. Na primer, možda će da krenu od tih pitanja koja generalno nisu važna, ali za konkretne ljude jesu, poput ukidanja rominga sa zemljama EU. Vidimo da je Grčka već iskoračila po tom pitanju. Smatram i da će EU morati da pomogne i po pitanju važnijih stvari, kao što je pitanje kako će EU pomoći zemljama da nađu zamenu za uvoz ruskih fosilnih goriva. Ukoliko je cilj da se Evropa oslobodi zavisnosti od ruskih energenata, tražiće se odgovor na pitanje šta EU može da učini po tom pitanju u novčanom, tehnološkom i infrastrukturnom smislu. To mora da bude veoma konkretno, a ne samo da ostane na verbalnim obećanjima.

Zato se i traže prelazna rešenja dok se ne dođe do tog cilja. I, sa druge strane, važno je da se fokus stavi na infrastrukturne projekte i da evropske države, banke i kompanije počnu intenzivnije da ulažu u infrastrukturne projekte u našem delu sveta. Zašto Kina gradi auto-puteve u Srbiji i regionu? Zato što je Evropa bila odsutna. Svim državama u regionu neophodna je mnogo bolja infrastruktura da bi bile privlačne za investitore. Srećan sam što Srbija gradi auto-puteve, mada bih bio srećniji kada bi ih gradile evropske firme. Ali to nije bio slučaj. EU je već prošle godine shvatila svoju grešku i upravo najava Nemačke po pitanju obnavljanja Berlinskog procesa pokazuje nameru da se kroz aktivniji pristup potisne uticaj Kine i Rusije. U tom smislu sve regionalne inicijative su važne.

Kada se govori o pristupu Srbije EU, tu je glavno pitanje – poglavlje 35. To podrazumeva i rešavanje pitanja statusa Kosova pre članstva, zar ne?

Apsolutno. To je bilo jasno i pre pojave poglavlja 35. To je svakome ko je bio na vlasti u Srbiji od tada do danas bilo znano. Ne postoji osoba koja ne zna da je to uslov. Srbija mora da odluči po tom pitanju. Naravno, može da se živi i s tim nerešenim pitanjem, što je status kvo, ali to nije zdravo. I niko ne kaže da je lako doći do rešenja. Nije bilo lako ni Grčkoj ni Severnoj Makedoniji da dođu do Prespanskog ugovora nakon 27 godina. Ali su obe strane pogledale ka budućnosti i došle do sporazuma. Političari u Grčkoj i Severnoj Makedoniji su čak po ovom pitanju išli i protiv svojih većinskih javnih mnjenja. To je državništvo. Vi gledate napred i sagledavate rešavanje problema sa demokratskim i civilizacijskim vrednostima i donosite tešku odluku koja vas može koštati vlasti. Uostalom, i Zoranu Đinđiću je bilo jasno da pitanje Kosova mora da se reši što pre jer to odsustvo rešenja sprečava demokratsko napredovanje Srbije.

Mislim da je makedonske i pojedine grčke političare ta odluka i koštala vlasti.

Jeste. Zato je bila i dramatična i pogrešna odluka Francuske da oktobra 2019. blokira napredovanje Severne Makedonije i Albanije zbog nekih svojih unutrašnjih političkih prilika. To je bila velika greška. I to je greška koja je Bugarskoj, nažalost, stvorila mogućnost da kasnije privremeno blokira put ka EU ove dve zemlje. Da Francuska to nije uradila, tada Bugarska to ne bi mogla da uradi jer bi te dve zemlje već bile poodmakle u procesu pridruživanja.

Kakva su moguća rešenja za Kosovo?

U Evropi ima različitih primera rešenja za slične, a opet različite situacije, izazove u iznalaženju kompromisa u odnosu Srbije i Kosova. Mislim da se od elemenata svih tih prethodnih evropskih rešenja može sastaviti jedno rešenje koje će sigurno biti bolno za obe strane, ali to je usud mira i stabilnosti u budućnosti. Dolazak do rešenja podrazumeva da svaka strana odustane od svojih početnih maksimalističkih zahteva. To je uslov za stvaranje temelja trajne stabilnosti i mira, pa samim tim i prosperiteta svih. To je cena mira. Raznih modela ima.

Mislim da je Briselski sporazum iz 2013. postavio temelje tog budućeg rešenja. Takođe, zajednica srpskih opština je, čini mi se, minimum za Srbiju da prihvati rešenje o normalizaciji odnosa. O tome se digla velika prašina, ali u Evropi ima raznih autonomija, kao što su Južni Tirol u Italiji, gde živi austrijska zajednica, Severna Irska, Farska ostrva, itd., da ne nabrajamo dalje. Sigurno je, na primer, da postoje i delovi Ahtisarijevog plana iz 2007. koji mogu da se iskoriste i na koje mogu da se dograde značajni drugi predlozi. Ključno je da obe strane shvate svoj interes u dolaženju do trajnog rešenja, da ono potekne od njih samih uz pomoć posrednika, a ne da bude nametnuto. Teško je reći kako će izgledati taj konačni sporazum, ali za to je najpre neophodno da se dve strane susretnu, sednu i razgovaraju. To neće biti lak posao jer treba vremena i posvećenosti. Mislim da pojačana diplomatska aktivnost, pre svega američka, i činjenica da nećemo imati uskoro izbore ni na Kosovu ni u Srbiji, otvaraju neku vrstu prostora da se dođe do nekog vida rešenja.

Amerika se vratila na Zapadni Balkan

Svi tvrde da su se SAD vratile na Zapadni Balkan i da pojačavaju svoj uticaj.

Apsolutno su se vratile posle četiri godine predsedništva Donalda Trampa. Vratile su se pre svega zbog svoje bezbednosti i bezbednosti Evrope, kao i zbog međusobnog značaja privrednih odnosa u transatlantskom prostoru. Takođe, vratili su se sa obnovljenim interesom u naš region i zbog nečega što se u Americi zove „unfinished business“ – nedovršeni posao u Evropi.

Zato je došla ozbiljna ekipa diplomata koji veoma dobro poznaju celu našu balkansku sagu. I ne smemo da zaboravimo da je američki predsednik Bajden jedan od najboljih poznavalaca našeg regiona u američkoj politici. Uostalom, više puta je posećivao ovaj region i učestvovao u brojnim događajima ključnim za ovaj region. Pomogao je i da se spase manastir Dečani u jednom trenutku 2002.

 

Kraj rata u Ukrajini

Šta vi mislite kada će biti kraj rata u Ukrajini?

Ukrajina, njena vlada i narod su ti koji će pre svega odlučivati o tome. Ukrajina se bori za svoju elementarnu egzistenciju, za svoju slobodu i samostalnost, protiv nuklearne sile koja želi da je porobi i rekolonizuje, da je okupira. Ukrajina će u nekom trenutku biti ta koja će morati da kaže šta ona vidi kao pobedu u tom ratu, odnosno ona će proceniti koji je to prihvatljiv trenutak kada seda za pregovarački sto da bi se došlo do dogovora o primirju. Pitanje je i šta Rusija vidi kao pobedu u tom svom ratnom pohodu. Rusija je prešla sve crvene linije, ona je agresor. Mislim da će ovaj rat još dugo da potraje, osim u slučaju da već postoje neki tajni pregovori za koje ne znamo.

Izvor: Novi magazin.