Ivan Janković: Momci

Piše: Ivan Janković, Novi magazin

U pronicljivom tekstu “Momak u penziji” (Vreme, br. 1611) Teofil Pančić je duhovito i tačno pokazao ko se i šta krije iza naziva “momci”, koji ovdašnji mediji koriste kao stajaći atribut za pripadnike desničarskih grupa kada ove javno izvode svoje “akcije”, po pravilu skopčane s nasiljem ili bar pretnjom da će sila biti primenjena.

Kao neposredan povod za tekst su mu poslužili momci – čuvari murala Ratka Mladića; taj prividno neutralan naziv, “na samoj granici roditeljsko-pokroviteljske nežnosti”, treba da prikrije pravu prirodu njihove maligne delatnosti. Pančić prati upotrebu ovog naziva od devedesetih godina prošlog veka, nalazeći ga u novinskim izveštajima o poznatim kriminalcima – “taj i taj krimos ‘sa svojim momcima’”. Zatim uverljivo pokazuje da je momak – profesija, zanimanje poput mnogih drugih: oni se biju na utakmicama, obezbeđuju izvesne lokale, čuvaju izvesne murale i stručno se bave izvesnim ne baš legalnim delatnostima i od toga plaćaju račune. Dosledno i duhovito, Pančić na kraju predlaže da bi momke po isteku radnog veka trebalo penzionisati i zdravstveno i socijalno zbrinuti.

Svemu ovome se nema šta prigovoriti, ali bi se mogla predložiti i jedna mala dopuna. I naziv i zanimanje “momak” sežu mnogo dublje u prošlost, do samih početaka moderne srpske državnosti. Momci su lične sluge i telohranitelji Karađorđa, Miloša Obrenovića i drugih velikaša iz prve polovine 19. veka. Kao takvi, oni su državni službenici i pod tim nazivom se javljaju u državnom budžetu. Na primer, “momcima Gospodarevim [tj. Knjaz Miloševim]” je iz polugodišnjeg budžeta 1821. godine isplaćeno 14.112 groša i 20 para, a 1824. 13.620 groša.

Istoričar Radomir J. Popović objašnjava da su u Prvom ustanku momci bili uglavnom neženjeni mladići (bećari), oružani pratioci viđenijih vojvoda, koji su za svoju službu dobijali platu. Po potrebi, služili su i kao borci, kuriri ili radnici u domaćinstvu svog gospodara. Posle Drugog ustanka, Knjaz Miloš je u svom prvom “dvoru”, u Crnuću (bila je to skromna kuća, sa jednom velikom sobom i nekoliko pomoćnih zgrada) držao momke, među kojima je bio i Vučić – Toma Vučić Perišić. Ovaj je brzo napredovao i postao domostrojitelj, a Miloš mu je naredio da sebi nađe zamenu za momačku službu, opisujući prirodu posla ovako: “momci će me svlačiti i oblačiti, spavati kod mene i posluživati me”.

U srpskoj terminologiji korišćen je i turski naziv za momke – gavaz (ili kavaz) – pa su momci na dvorovima Knjaza Miloša bili “pridvorni gavazi”, a njihov starešina “gavazbaša”. Bili su legendarni po surovosti i bahatosti i ulivali su strah i trepet gde god bi se pojavili. Iz njihovih redova su regrutovane ciganske haračlije (činovnici za naplatu poreza od Roma i policijski nadzor nad njima), za koje Tihomir Đorđević piše da su “ljudi sasvim niskog položaja i bez ikakvih sposobnosti. Moralne kvalifikacije bile su im vrlo niske. Bili su pijanice, bezrednici, bludnici i uopšte grozni ljudi”.

Uz odrednicu “momak”, Vuk Karadžić u Rječniku dodaje: “Kara Đorđijini momci”. Jedan od njih, kasnije Karađorđev zet i samostalan starešina Antonije Pljakić, imao je oko kuće “groblje od ukopanih ljudi, koje je on poubijao, kad mu je, od pića, krv na oči nasedala” (tako bar piše Lazar Arsenijević Batalaka u svojoj Istoriji). Momci su služili za najprljavije poslove, pre svega za likvidacije. Neki Karađorđevi momci su, po njegovoj naredbi, išli da od jedne udovice otmu plen koji je njen muž bio opljačkao pa sakrio; oni tu ženu “izmuče i oplijene, pa je najposle da ne bi poznate momke pokazala, zakolju, na kućnom pragu, i sjutra nađu seljaci đecu oko mrtve matere”.

Knjaz Miloševi momci Peketa i Šarengaća ubili su mladića u kog se bila zagledala njegova ćerka. Nikifor Ninković ovako prepričava instrukcije koje im je Miloš dao: “noću ćete ga izvesti u livadu, kod onog hajdučkog groba, i onde ćete ga ubiti. I odma ga saranite, kao psa, onde. Pa što god nađete kod njega, i haljine i sve, džaba vam. Sve da je vaše”. Poslušni Peketa i Šarengaća odvedu mladića gde im je rečeno i tu “iz dva pištolja, svaki po jedan, u leđa mu sasuše”. Drugom prilikom, Miloš “odredi” momka Saramandu i još jednog da ubiju Andriju Jokića “u selu Vrbici na konaku, noću kroz pendžer”, što je i učinjeno.

Dešavalo se, mada ne često, da se momak osamostali i napravi vrtoglavu karijeru, pa i da prevaziđe svog gospodara. Takav je bio slučaj sa Vučićem, koji je počeo kao Milošev momak, da bi kasnije proterao Obrenoviće iz Srbije i sām postao najmoćniji čovek u državi, sa titulom Predvoditelj Naroda.

Ukratko, “momak” je drevno srpsko zanimanje. Momci su od početka bili gvozdena pesnica samovoljne vlasti, oličene u Voždu ili Gospodaru. Njihova glavna funkcija je bila da uteruju strah u kosti, ne samo političkim protivnicima nego i “narodu” uopšte, narodu kao takvom. I tu se možda naslućuju neke sličnosti sa današnjim “momcima”, iako ovi ne primaju, ili bar da mi znamo ne primaju, platu iz budžeta.

Biografija: Ivan Janković. Pravnik i sociolog, advokat u penziji. Osnivač nekolikih udruženja za borbu protiv smrtne kazne (1981–2021). Član Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja i nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja (2007–2013). Autor više članaka u pravnim, sociološkim i istorijskim časopisima, kao i monografija o smrtnoj kazni, zlostavljanju i represiji. Autor knjige “Kata Nesiba: istinita i ilustrovana istorija jedne beogradske bludnice i njene borbe za ustavna prava 1830–1851”. 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.