Irina Subotić: Investitori obožavaju da ruše staro

Piše: Anđelka Cvijić, Novi magazin

Plašim se da će ovako dugom nebrigom i pogrešnom politikom države naše društvo biti uveliko osakaćeno, izgubljeno u moru efemernosti i banalnosti, prepušteno negativnim porivima i primitivnim selekcijama. Zračak optimizma daju, ipak, male ali vredne grupe entuzijasta koje ulažu svoje znanje i snage u edukativne projekte vezane za kulturu sećanja i ekološke probleme, namenjene budućim generacijama posvećenika, a možda i stručnjaka.

Ovako o nemilosrdnom urušavanju vrednosti u srpskom društvu i bogatog kulturnog nasleđa naše dalje i bliže istorije govori Irina Subotić, jedna od najkompetentnijih ličnosti za takve teme. Otkako je SNS vlast počela da devastira sastavni deo srpske tradicije i kulturne ostavštine, Irina Subotić javno istupa protiv tog rušilačkog trenda kojim se zarad novca što ide putevima brižljivo skrivenim od javnosti zatire ono čime se svaka ozbiljna zemlja ponosi. Naša sagovornica je istoričarka umetnosti, univerzitetski profesor, članica nacionalnih i internacionalnih stručnih udruženja (AICA, ICOM, Europa Nostra / Evropa Nostra Srbija, La Renaissance Française) i dobitnica najvažnijih nagrada i priznanja među kojima je i Orden Vlade Republike Francuske – Chevalier de l’ordre des Arts et des Lettres. Razgovor za Novi magazin želi da, kako kaže, posveti „dragom prijatelju koji nas je nedavno napustio Dragoljubu Bakiću, nepresahlom borcu za naš grad, za očuvanje naše baštine i zdrave okoline, istovremeno sjajnom arhitekti koji je, zajedno sa suprugom Ljiljanom, širio po svetu slavu jugoslovenskog modernog graditeljstva.“

Nedavno je pisac Dejan Atanacković uputio Otvoreno pismo Novaku Đokoviću povodom planova njegove porodične firme o „gradnji objekata, poslovnih, stambenih i komercijalnih, u podnožju Kalemegdana, na području koje čini celinu s kulturnim dobrom najvišeg značaja, Beogradskom tvrđavom.“ Otkud toliko nepoštovanje kulturne tradicije?

Na to ozbiljno i argumentovano pismo Dejana Atanackovića sjajno je odgovorio moj kolega Dejan Radovanović, upozoravajući da Novak Đoković nije prava adresa već niz institucija odgovornih za očuvanje naše kulturne baštine i naše istorije uopšte, jer se radi o izuzetnom prostoru od opšteg značaja i interesa. A to su, citiram ga, Skupštine Srbije, Grada i Opštine, Vlada Srbije, gradska uprava Beograda, Opština Stari grad; mogli bi da se zainteresuju i predsednik Republike, gradonačelnik i predsednik Opštine Stari grad, pa Ministarstvo kulture, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture i Zavod za zaštitu spomenika kulture grada, zatim niz specijalizovanih institucija i službi za valorizaciju, zakonsku zaštitu, konzervaciju, bezbednost, umesnost bilo kakve izgradnje ili „razvoja“ na tom dragocenom prostoru i sl., pa onda Javno preduzeće Beogradska tvrđava, Društvo konzervatora Srbije, Nacionalni komitet ICOMOS, Nacionalni komitet ICOM itd…

Dejan R. piše Dejanu A., da ukoliko sve ove institucije zadužene za zaštitu baštine zataje – građani će reagovati … na svoj način. Dakle, Novak Đoković i njegova porodica mogu da žele nemoguće, pa i da uništavaju dragulj naše istorije i kulture ako smatraju da na taj način dokazuju svoju ljubav prema srpstvu. Ipak, na institucijama je zaštite – ne samo spomenika nego i zakonitosti – da im to apsolutno ne dozvole.

Javnost je iznenađena i najavom gradonačelnika da Zoološki vrt treba preseliti na Adu Ciganliju. Ispada da je on opasniji po Beogradsku tvrđavu od gondole?

Istina je da Beogradska tvrđava ne može da se kandiduje za važnu UNESKO-vu listu, ali ne samo zbog zoološkog vrta, kojem odista nije mesto ni u centru grada, ni među zidinama spomenika kulture od izuzetnog značaja gde životinje i nemaju adekvatne uslove života. Što se tiče predviđene gondole, mi Beograđani verujemo da se neće ostvariti taj rušilački, bezumni čin, jer je svima više nego jasno da za to nema ni opravdanih ni merljivih ni razumnih razloga niti zakonskih mogućnosti. Gondolom se povremeno preti, i u njeno ime ubacuje stavka u budžet Beograda, ali ne znamo kako se ta sredstva koriste. Kad se to važno pitanje poveže sa Đokovićevim megalomanskim projektom – postaje još jasnije koliko vlast ceni kulturu i naše nasleđe, i koliko poštuje međunarodne normative i konvencije koje je i sama potpisala. Ima još mnogo uslova za poboljšanje stanja naše tvrđave koje postavlja UNESKO da bi se sa tzv. tentativne liste uopšte dalje raspravljalo o njenom statusu kao svetski značajnom spomeniku.

U tim zamagljenim prostorima, u kojima zadužene ustanove zaštite svih nivoa ne funkcionišu a podležu finansijskim pritiscima investitora i politike, moguće je samo nelegalno, bez ikakvih studija opravdanosti i izvodljivosti, planirati sadržaje koji će očevidno uništiti status Beogradske tvrđave kao spomenika od izuzetnog značaja.

Širenjem tog poteza u korist Beograda na vodi na red stiže i Beogradski sajam o čijem se rušenju, osim Hale 1, ovih dana intenzivno piše. Verujete li da će i ova ideja biti ostvarena?

Bio bi to odista neprimeren varvarski, rušilački, nezakonit gest: Sajam je jedno od remek-dela svetske arhitekture – prof. Žeželj je stekao izuzetno poštovanje svojim tada smelim rešenjem najvećeg raspona prenapregnutog betona na centralnom paviljonu; to je dragocen istorijski spomenik novijeg doba, jedno od najprepoznatljivijih obeležja modernog Beograda i potreban, dobro korišćen prostor za razne manifestacije. Ne mogu da zamislim ko bi se usudio da ga ruši zarad daljeg širenja bezličnog, napadnog rugla zvanog Beograd na vodi!

Teško je zamisliti da bi se tako dragocena celina mogla jednostavno – uništiti opet zarad novih komercijalnih interesa. Opet bi se desilo da to postane ne javni prostor, već namenjen privilegovanoj klasi. I za to nije poznato kakva su istraživanja rađena, kakva su studije izvodljivosti i opravdanosti rađene. Jasno je samo da taj prostor ima dragocene obale Save koje će, takođe, biti oduzete od Beograđana jer Beograd na vodi nemilosrdno „proždire“ sve što bi moglo da bude posvećeno kulturi, obrazovanju, sportu.

Uništavaju se kuće proglašene za kulturno-istorijske spomenike. Zašto zavodi za zaštitu spomenika ne obnavljaju vreme koje je isteklo za njihovu zaštitu?

Došlo je do velikih promena u sistemu zaštite. Između ostalog, decembra 2019. doneto je Uputstvo kojim je prestala da važi zaštita nad značajnim obeležjima gradova i prostora, koja se obavljala na osnovu odredbi Zakona o kulturnim dobrima iz 1994. godine. To je bila velika opasnost po spomeničko nasleđe i integritet glavnog grada i mada je ovo Uputstvo 2021. godine stavljeno van snage, novi akt se nije sprovodio sve do početka ove 2023. godine, pa je taj vakuum ostavio ogromne posledice na baštini Beograda, ali i drugih gradova. Zavodi nisu reagovali ili se njihova mišljenja nisu uzimala u obzir; nedovoljan je broj stručnjaka koji bi se hrabro suprotstavili nadređenima; javnosti nisu dostupne mnoge informacije u vezi sa urbanističkim planovima; sprega investitora, arhitekata i vlasti je ogromna…, a ogromna su i finansijska sredstva čije se poreklo ne istražuje.

Ako zgrada pod zaštitom države mora da se ruši, koliko se poštuje zahtev da se njena fasada ponovi?

U civilizovanim sredinama ima mnogo primera da su pojedine građevine morale biti srušene iz bezbednosnih razloga, ali u većini slučajeva – ukoliko se radi o istorijskim, a samim tim zaštićenim zdanjima, primenjuju se nova znanja, ozbiljna istraživanja, ulažu velika finansijska sredstva i najsavremeniji postupci da se ona očuvaju. S novom tehnologijom danas je sve moguće sačuvati – samo pod uslovom da se sprovodi mudra kulturna politika zemlje, posebno njene službe zaštite. Ukoliko zgrada ipak mora da se sruši – primenjuje se manje popularno, ali donekle utešno rešenje da se ponovi izgled fasade kako bi ostalo zabeleženo sećanje na nekadašnji ambijent grada.

Čak i ti alternativni, veštački ali važni načini očuvanja sećanja na nekadašnje gradske celine kod nas se u praksi retko sprovode, kao, na primer, prilikom rekonstrukcija bivših zgrada Američke ambasade u ulici Miloša Velikog. Ponekad investitori ili arhitekte daju lažna obećanja da će sačuvati izgled fasade i to samo na pritisak javnosti (kakav je bio neuspeo pokušaj u ulicama Svetozara Markovića ili Strahinjića Bana br. 28). Ali pošto odgovorne službe ne rade svoj posao niti postoje bilo kakve sankcije za neizvršenje ugovorenog ili dogovorenog – investitori i arhitekte rade isključivo u svom interesu. I obožavaju da ruše staro.

Odakle ta nezasita potreba za rušenjem onoga što je oduvek predstavljalo jedinstvenu lepotu ovog grada?

Investitorski „urbanizam“, koji nameće svoju anonimnu, beznačajnu a često agresivnu arhitekturu, ne poštuje ni zakonske regulative niti usklađivanja sa mestima sećanja, tradicije, sa znacima prošlih vremena građanskog staleža. Jedini je cilj – nekontrolisano bogaćenje. Nema tu nikakvog znanja, poštovanja, interesovanja za vrednosti prošlosti i istorije… Naprotiv, kao da Beograd mrze i sve lepo u njemu… A kako ni institucije države ne poštuju zakonske odredbe koje se stalno menjaju, zamagljuju i lako izbegavaju – otvaraju se logična pitanja pranja novca i enormne korupcije.

Nakon niza akcija protiv uklanjanja Starog savskog mosta, obećano je da most neće biti srušen već proširen. Ali eto gradonačelnika sa najnovijom vesti: most će u junu biti srušen i prodat u staro gvožđe…

Moram priznati da ništa više nije jasno; samo je jasno da se tako često menjaju odluke da se ne može ni pratiti, niti verovati izjavama. I jasno je da se radi o profitu, jer nemam nikakvih uvida u stručna istraživanja, analize, nalaze, projekte, planove… Paralelno se izazivaju afere kojima se narod hrani – a ispod žita planski uništava sve što im je u vidokrugu i tako ostvaruju neviđene zarade.

Ako ima još malo sačuvane pameti da se poslušaju stručna mišljenja, Stari most će se pretvoriti u pešački i biciklistički, možda s tramvajskom linijom, veoma važnom Beograđanima. Veliko proširenje mosta bi bilo pogubno – kako saobraćajni eksperti smatraju – jer Beograd na vodi je tako gusto sazidan da je nemoguće izgraditi nove, široke ulice koje bi primile veliki saobraćaj koji bi dolazio s Novog Beograda.

Zgrada Železničke stanice u Beogradu napuštena je već četiri godine; osim fasade sve je zapušteno. Zna li se šta će biti u toj zgradi?

Kad smo već izgubili tako potrebnu Železničku stanicu u centru grada, dobro je rešenje da se u tom zaštićenom zdanju nađe Istorijski muzej Srbije. Imamo bogatu istoriju koju treba približiti posetiocima i edukovati mlade, a samo relativno bogate zbirke vezane, na primer, za naš srednji vek. Nisam pristalica onoga što se intenzivno sada radi i bogato plaća, kao što su rekonstrukcije vladarskih insignija, kruna i prestola, jer imamo sjajne prikaze na našim srednjovekovnim freskama koji mogu na virtuelan način mnogo bolje da nam približe istorijske epohe.

S druge strane, velika je šteta što se jedinstveno nasleđe našeg najvećeg naučnika Nikole Tesle nalazi u skučenim prostorima jedne privatne vile, i što su mnogi njegovi radovi i dokumenti još uvek nedostupni. Njegova dostignuća zaslužuju da budu dostojanstvenije predstavljena javnosti celoga sveta. Pominjala se odluka da se sjajna Bauhaus elektrana u dorćolskoj Marini pretvori u Teslin muzej, ali već godinama se o tome ništa ne čuje. Koga zanima Tesla i njegov doprinos civilizaciji? O njemu se kod nas govori i piše samo kada treba dokazati da je – Srbin, ili kada mu se pripisuju naučno neutvrđena „dostignuća“, kao što su izazvani zemljotresi i takve gluposti.

Kao i veliki broj javnih ličnosti čija se reč sluša i poštuje, protivili ste se spomeniku Stefanu Nemanji ispred Železničke stanice. I po estetskim merilima i po konzervativnosti ovaj je kip ruglo grada i potcenjivanje sopstvene prošlosti. Mislite li da je ova vlast toga svesna?

Razume se da je to potcenjivanje naše prošlosti. Vlast pokazuje ogromnu meru neznanja i nepoštovanja stručnosti. Veliki broj ljudi je izneo svoj negativan stav u vezi s ovim katastrofalnim, jeftinim a tako skupo plaćenim kičem još pre no što je bio podignut. Očevidno se radi o neprozirnim razlozima za njegovo podizanje, kad je cena i dalje tajna, iako je rečeno da će se 2023. obelodaniti. Videćemo…

Protekla decenija pokazala je potpuno odsustvo brige za baštinu ranijih generacija. Je li to odraz sve opasnijeg neznanja?

To je sasvim jasan znak posrnuća celog društva koje nije u stanju da se odupre agresivnom primitivizmu, kakav nam nudi Pink televizija na svim svojim brojnim kanalima, uz pomoć njihove sabraće u drugim medijima sa nacionalnom frekvencijom i tabloidnom štampom. Nema svetinja niti poštovanja bilo kakvih tragova koje su nam u amanet ostavile prethodne generacije koje su izgrađivale moderno društvo, modernu kulturu, u šta spada i kulturno nasleđe. O tome se ne uči u školama ni u medijima, roditelji su zaokupljeni brigama kako preživeti do kraja meseca, a sve je podređeno vrednostima koje se mere brojevima sledbenika na tik-tokovima, instagramima, tviterima, flikerima… To je sasvim novi vid komunikacije i vrsta obrazovanja, za koje se plašim da će u potpunosti izmeniti sistem vrednosti na kojem je do sada počivala civilizacija. Verujem da je i kod nas reč o svesnom, ciljanom i sistematskom urušavanju cele nacije preko obesmišljenog obrazovanja i manipulacija putem medija. S druge strane, sigurna sam da će se jača društva i države koje postoje u svetu, pre svega u Evropi, sa snažnijim, boljim institucijama edukacije i kulture, odupreti – bar delimično – ovim naglim promenama i da se neće bespomoćno prepustiti niskim porivima kojima smo mi ovde okruženi.

Staro sajmište – ponižavanje istorije

Primer Starog sajmišta nije, ipak, neznanje već je najpre ponižavanje istorije.

Staro Sajmište je velika tužna priča duga osam decenija, nakon što je samo kratko vreme bilo simbol modernog, naprednog Beograda krajem tridesetih godina. Nakon brojnih bezuspešnih inicijativa, Staro Sajmište je zajedno sa Topovskim šupama na Auto komandi, tek 2020. godine stavljeno pod zajedničku pravnu zaštitu; osnovan je Memorijalni centar, odobrena su sredstva, organizovana jedna mala izložba povodom započinjanja radova ali detaljan program šta će se sve i kako rekonstruisati, restaurirati, kakva je koncepcija celokupne postavke o memorijalizaciji žrtava Holokausta – nije jasno predstavljeno: za to postoje razlozi, neslaganja, večita nadglasavanja, megalomanske ideje o opštem memorijalu za sve žrtve – prvenstveno srpske… Ali pošto je pre svega u pitanju bio Holokaust – Staro Sajmište bi se moralo tretirati kao prostor posebno tragične sudbine Jevreja, a samim tim i cele Srbije. Isto tako, trebalo bi otkupiti ono što je država ranije rasprodala da bi se bar donekle obnovila celina Starog Sajmišta koja ne bi smela da izgubi znamenja nekadašnjih vrednih arhitektonskih rešenja, niti da se zaboravi da su u tim prostorima decenijama živeli i radili naši najznačajniji umetnici. U svakom slučaju – dobro je da se sa radovima krenulo, samo se nadam da neće pitanje panoramskog lifta da bude važnije od muzeološke postavke!

Uništavanje kulture sećanje

Neko je primetio da smo ranije imali ktitore i zadužbinare. Danas imamo rušitelje. I uništitelje kulture sećanja…

Čak se i pod viševekovnom otomanskom vlašću negovalo sećanje na dobročinstva i ktitore zahvaljujući kojima se i danas gordimo izvanrednim spomenicima. Graditelji moderne Srbije ostavili su brojne belege svog posvećenja kulturi kao najprepoznatljivije znake jednog naroda i patriotizma pojedinaca; sa ideološkom matricom komunizma i socijalizma – kao kolektivističkog vlasništva i delovanja – izbrisani su individualni doprinosi. Bilo je potrebno nekoliko decenija da se vlast oslobodi tih krutih načela, ali je od samih početaka, ipak, sva kulturna blaga prethodnih vremena smatrala značajnim za narod, njegov identitet i istoriju. Zato su stari spomenici brižljivo čuvani i restaurirani, a podizani su i novi. U školama se učilo o umetnosti i njenom značaju, onda su došle strašne devedesete kada je turbo-folk postao zvanična kultura, kada je društvo počelo da se srozava zbog ratova, pogubne nacionalističke politike, društvene i ekonomske bede. I to srozavanje traje i danas: nikako da dođemo do dna, da se zaustavimo i da počnemo da se oporavljamo. U tom srozavanju vrlo je malo prostora za tako važno prepoznavanje prošlosti i njegovih vrednosti, a u to bez sumnje spada kultura sećanja – ona iskrena, duboka, a ne podložna raznim manipulacijama. Sada je ona uglavnom prepuštena malobrojnim retkim ljubiteljima, profesionalcima.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.