Intervju Mladen Mrdalj, politikolog – Izvršna vlast je uhapsila Skupštinu

Razgovarala: Jelka Jovanović

Direktor Međunarodnog centra za studije uprave u Beogradu i profesor političkih nauka na International Burch University u Sarajevu politikolog Mladen Mrdalj zastupa tezu da je većinski izborni sistem bolji od postojećeg proporcionalnog za Srbiju, ali i još neke zemlje ne samo u regionu. I to kako za građane kao nosioce suvereniteta tako i za institucije koje neposredno biraju pre svega Skupštinu kao najviše predstavničko i zakonodavno telo. Valja još reći da Mrdalj nije usamljen u mišljenju, deli ga i deo njegovih kolega, povremeno i sami političari, ali već decenijama oni koji su u prilici da odlučuju ne žele da se odreknu sistema koji počiva na snazi i ustrojstvu političkih partija.

*Možete li nam iz perspektive nedavnih izbora u Srbiji i Hrvatskoj objasniti zbog čega je većinski izborni sistem bolji i za građane i za sam sistem?

Pokušaću slikovito to da objasnim, na đinđićevski način; postavimo pitanje čemu služi Skupština? Od uvođenja u srpski politički život u 19. veku Skupština služi prevashodno tome da sprečava ministre da kradu novac, budžete koje narod daje kroz poreze, da bi Skupština mogla da pazi na ministre da ne kradu. Velika je zabluda da građani biraju Skupštinu, poslanike; građani biraju partije i njihove lidere, a onda ti lideri koji će biti ministri, predsednici… u Skupštinu posađuju svoje poslušnike. To se radi pre izbora kroz stvaranje kandidatskih lista na koje idu lojalni, a onda kad uđu u Skupštinu oni bi trebalo da paze na ministre da ne kradu, bilo nečinjenjem, bilo da su direktno uključeni u koruptivne delatnosti, bilo da se one dešavaju pod njihovom stražom a oni to ne isprate. Skupština mora da bude sastavljena od poslanika koji nisu u strahu od ministara. Koje nisu izabrali sami ministri.

Skupština je automatski sprečena da vrši svoju kontrolnu funkciju nad izvršnom vlašću, uhapšena je od izvršne vlasti i zbog toga sve vlade dvadeset, trideset godina od ponovnog uvođenja višepartijskog sistema mogu da rade šta hoće – mi samo možemo da menjamo ko će da radi šta hoće.

*Srbija je imala većinski sistem za jedne izbore, u Vojvodini je u više ciklusa važio kombinovani sistem, pa iskustva kažu da nije bilo neke razlike u ponašanju ljudi.

I to je velika zabluda; efekti izbornog sistema vide se tek kada može da obavi svoju korektivnu funkciju. Korektivna funkcija je da građani mogu da kažu “aha, ovo su radili, ovakvu politiku su vodili ljudi koje smo izabrali na prethodnim izborima, sada ćemo uraditi drugačije. To nismo imali na republičkom nivou jer su samo 90. godine izbori sprovedeni po većinskom sistemu; građani nisu dobili priliku da po tom sistemu vrše korekciju, nagrađivanje i kažnjavanje poslanika koji su izabrani 90.

*Ali i tada su istaknute političke ličnosti, sećamo se, u Rakovici je Šešelj pobedio Borislava Pekića.

Zašto je to problem? Građani su dobili poslanika koga su želeli; na sledećim izborima mogli su da kazne ili nagrade svog poslanika, nebitno, ali vrlo brzo opozicija je podigla problem zašto je SPS dobio disproporcionalno mnogo poslanika u odnosu na procenat glasova koje su dobili. To je negativan efekat većinskog sistema, ali većinski sistem ima pozitivne efekte koji se nisu videli jer su sledeći izbori bili organizovani po proporcionalnom sistemu.

*Na koje pozitivne efekte mislite?

Pozitivan efekat je u tome što poslanik direktno zavisi od svoje baze; on je u strahu od svojih lokalnih glasača, on je stalno u tenziji između vlade, čiju politiku podržava ili ne podržava, i svoje izborne jedinice. U proporcionalnom izbornom sistemu kakav imamo poslanik nema tu tenziju između vlade i birača.

*Nema ni dodira sa biračima!

Nema. Mi sad imamo predsednika Vučića koji je za poslanika promovisao decu od 25, 26 godina, oni jesu izabrani, ali ne zbog toga što zaslužuju već zato što je Vučić svojim autoritetom i moćnom strankom našao nova sveža lica kojima će podmladiti tu koruptivnu mašineriju. To se dešavalo i u prethodnim sazivima, dok su druge stranke bile na vlasti, to je sistemski problem.

*U prethodnom parlamentarnom sazivu, koji od 3. juna nije zakonit, bilo je četvoro mlađih od 30 godina, sada će ih biti oko 40.

Da, ali to nije njihova zasluga. Gordana Čomić se izborila da 40 odsto žena uđe u parlament; šta nas briga ako je to 40 odsto žena koje rade po komandi izvršne vlasti koja je skrivila tolike skandale i koruptivne afere, a nikog nema u Skupštini da ih za to smatra odgovornim; da dođu pred poslanike i odgovaraju jer će “nas naši glasači kazniti zbog toga”. Mi nemamo funkcionalni politički sistem, nemamo podelu vlasti.

Šta je predsednik Vučić uradio s tim mešovitim izbornim sistemom u Vojvodini, gde se pola poslanika biralo po većinskom sistemu na ime i prezime, pola po proporcionalnom na partije? Ukinuo je ovaj deo biranja na ime i prezime; ako je to korisno toliko da bi njegovoj ili bilo kojoj stranci na vlasti donelo apsolutnu većinu, zašto je ukidao baš taj element? Zbog toga što baš taj element oštećuje ili umanjuje sposobnost stranke da bude centralizovana, monolitna, hijerarhizovana…

*Brana partokratiji?

Apsolutno uništavanje partokratije. Što se mene tiče, Vučić može da bude doživotni predsednik, ali da se uvede većinski izborni sistem jer bi samim tim bio onemogućen da komanduje partijom na način na koji to sada radi, skoro kao vojnom organizacijom.

Mi smo u Skupštini imali glasanje na zvonce, to znači da možemo tamo da uvedemo 250 pasa i svi će da dignu šape, dotle smo došli! Većinski izborni sistem je jedino što može da spreči ne samo ovu vlast da to radi nego i svaku sledeću. Šta bi se desilo da mi sad skinemo Vučića i ostavimo partokratiju? Ništa. Ovo je jedini način da se to spreči i ne vidim drugu platformu iza koje bi stala kritična masa ljudi.

*Dok se ne pojavi Skupština u kojoj će ljudi misliti svojom glavom, ne partijskom, da li bi kao prelazno rešenje bio dobar proporcionalni preferencijalni sistem, u kojem ljudi glasaju i za partiju i za ime?

Ne, zato što bi to održalo moć partije mnogo jačom nego što bi taj preferencijalni momenat uspeo da je ošteti. Opet bi kandidate birale partije, a postavlja se i pitanje koliko bi izbornih jedinica bilo potrebno za to jer ne možemo da organizujemo izbore na kojima će glasački listić biti sa po 250 kandidata svake stranke. Sa operativne strane je neizvodljivo; ja kao glasač na izbornom mestu morao bih da imam ogromnu plahtu od papira sa 250 kandidata SNS-a, NS-a, Dveri, pa da zaokružim ime. Zato se u takvim sistemima država razbija na nekoliko izbornih jedinica da bi bilo manje kandidata ili se, kao na Kosovu, zaokruži pet imena.

Ali to opet budu oni koje je stranka najviše promovisala i opet partija ima ključnu ulogu, a ključno je kako pojedincu da omogućimo da se sam kandiduje? Da bude kandidat čovek koji kaže “sve su partije gadne, nijedna ne zaslužuje da učestvujem…” Za to je potrebna mala izborna jedinica koja će dati jednog poslanika u Skupštini. Tako bi se Srbija podelila na 250 izbornih jedinica. Narodna stranka je to htela, ali nije razmišljala o broju izbornih jedinica.

*Da li je Srbiji potrebno 250 poslanika?

Da, apsolutno, jedan dom, 250 poslanika, to nije toliko skupo koliko je skupa partokratija koja nas uništava. Tih 250 poslanika znači da izborna jedinica ima 25.000 glasača; 25.000 glasača znači da svaki pošten građanin uz pomoć deset prijatelja može da organizuje kampanju u toj izbornoj jedinici. Ne treba mu partija, ne trebaju mu mediji s nacionalnim frekvencijama; može da organizuje kampanju i bude ravnopravan protivkandidat tih partijskih piona. Samo ću vas podsetiti da je 92. godine u Vojvodini bio čist većinski sistem, u gradovima kao što su Zrenjanin i Kikinda moćni SPS je uzeo pola kandidata, a lokalne grupe građana pola. Onda su socijalisti napravili trik da u drugi krug izbora idu tri kandidata, ne dva, čime su raslojili opoziciju. Moćni SPS je uzeo 57 od 120 poslanika. Građanima je dosta partokratije, ali nemaju mehanizam gde to da iskažu i ovo je jedini način da se to uradi.

*I kako doći do takvog zakona?

Referendumom, za to je potrebno da narod izađe, ali opozicija to neće. Ja sam vukao za rukav sve lidere opozicije, ali niko nije hteo sem Miloša Jovanovića, čija je kampanja bila vrlo mlaka – mislim da je pomešao biti pristojan ili neefikasan – ali uz dužno poštovanje on je jedini rekao “ok, idemo na to da građani biraju poslanike, a ne da im ih partije određuju”. Ostali su odbili.

Znači, referendum je jedan način, pošto ni većina u Skupštini ne može da odbije referendum, mada može… Ali priča o većinskom izbornom sistemu nije to kako bi Srbija tada bila lepa; ključno je da to bude mobilizacijski program, kad se ode među građane i kaže: “Mi smo za promenu izbornog sistema, nismo protiv Vučića, nismo ni protiv Đilasa, samo za to da sam građanin bira poslanike…”

*Predstavnička demokratija u punom značenju?

U pravom smislu bira se poslanik koji je odgovoran svojoj okolini; birate koga hoćete, ali znate da se on vas plaši, a kad se on ili ona vas plaši – njega ili nje će se plašiti Vlada. Ovako se Vlada nikoga ne plaši, može da radi šta hoće, mi se samo vrtimo ukrug. I kad padne Srpska napredna stranka, doći će druga koja će se ponašati na isti način. Mi već sada u opoziciji vidimo takvo ponašanje, mislite da je u Narodnoj stranci bilo velike rasprave kad je otišao Nikola Jovanović ili da se nije znalo ko će biti predsednik kad su se konstituisali, ko će biti potpredsednik ili generalni sekretar? Ili da se kod Đilasa nije znalo? On ima pare i kontroliše stranku, i to je gotova priča. To je tako kad su u opoziciji, a kako će biti na vlasti? Već smo videli. Nema šta da se čeka, ovo je poslednji moment da je postavi mobilizacijska platforma nove opozicije ili ćemo ovako nastaviti narednih 20, 30 godina, pa ko može da izdrži.

Sistemska greška

*Pretpostavljam da isto važi za region?

Hrvatska ima deset izbornih jedinica i kod njih je mnogo lakše da se neko pobuni protiv stranke jer je u manjoj izbornoj jedinici lakše organizovati kampanju, ne treba toliko mnogo novca kao kad je cela država jedna izborna jedinica. Tamo gde je više izbornih jedinica lakše se diše; kad bismo imali više izbornih jedinica, lokalne grupe bi mogle da se organizuju, bilo Šabac bilo Paraćin, vidimo da ima tih džepova otpora. Što je više izbornih jedinica, to je politika bliža građanima, tako se lomi partokratija. Nakon 30 godina maltretiranja s proporcionalnim izbornim sistemom vidimo gde je greška u sistemu, ne u partiji, lideru već sistemu. Ako najpošteniji čovek u Srbiji organizuje ogromnu partiju – jer bez ogromne partije ne može da se vodi takva politika – mora znati da ogromna partija zahteva hijerarhiju, budžete, oslonac na tajkune dok se ne dođe na vlast. A kad se dođe na vlast, čerupaju se državna preduzeća jer mora partija da se nahrani… Vidimo i te entuzijastične partije kao što je Dosta je je bilo, koja je počela odlično, ali čim su porasli i trebalo je da donose krupne odluke počeli su da se dele, nastale su optužbe za despotsko ponašanje, otpadništvo, preletanje… Ništa ne možemo učiniti dok se ne razbije politički sistem tako da siđe među građane; nama je potrebno još demokratije, ne manje demokratije. Mi imamo puko višestranačje, ne demokratiju.

Članak je prenet sa portala Novi magazin.