Intervju: Jovana Tomić: Podjednako me interesuju i sadržaj i forma

20. August 2020.
Iako mlada, iza sebe ima više od deset režiranih, profesionalnih pozorišnih predstava. Za Novi magazin govori o institucijama, spremnosti na eksperiment, ambijentalnim prostorima i autorskom timu kao okosnici svake predstave.
jovana-2 foto tanja valič
JOVANA TOMIĆ: Nadam se vraćanju pozorišta u pun radni pogon što pre i otvaranju granica, radujem se povratku slobode kad god to bilo jer ću je mnogo više ceniti. Foto: Tanja Valič

Razgovarao: Filip Grujić

Jovana Tomić (1990) nagrađivana je pozorišna rediteljka koja nastoji da obriše granice između dramskog i plesnog teatra.

Vaša predstava Kretanje, čija se premijera desila u Bitef teatru neposredno pred vanredno stanje u martu, selektovana je za (odloženo) Sterijino pozorje. To će ujedno biti i vaše prvo učešće na tom festivalu. U čemu se ogleda značaj festivala za mlade autore?

Reč je o imerzivnoj predstavi, što znači da je forma specifična, ne odigrava se na sceni već se publika kreće kroz različite prostore pozorišta. Akcenat je na intimnosti prostora, suptilnosti i taktilnosti glumačke igre, pa da bi se postigla ta specifična atmosfera, broj publike je ograničen na trideset i pet gledalaca. Ovo su izrazito atraktivne i inspirativne okolnosti za kreativnost ali izazovne za produkciju i održivost predstave unutar sistema institucionalnih pozorišta, pa i festivala. U tom smislu, selekcija Sterijinog pozorja bila je prijatno iznenađenje. Dodatni razlog za radost je činjenica da je Kretanje selektovano zajedno sa predstavom Lepa Brena prodžekt, koji smo mi u zezanju nazvali sestrinski projekat, jer je predstava takođe realizovana u Bitefu, a neki saradnici i glumci su radili na obe predstave. Selekcija Sterijinog pozorja značajna je u smislu šire vidljivosti, pogotovo za mlade autore, a pruža i mogućnosti konekcije i komunikacije sa kolegama.

 

Kretanje je rađeno po izvedbenom tekstu Dimitrija Kokanova, ne robuje sceni kutiji niti opšte prihvaćenim načelima dramske predstave. Ona se odigrava u različitim prostorima – od toaleta do fundusa. Šta se dobija imerzivnim pristupom i koliko su institucionalna pozorišta spremna na eksperimente?

Ja bih reč eksperiment zamenila rečju – rizik – i pitala koliko su mladi, dakle sveže diplomirani glumci i reditelji spremni da rizikuju. Ja lociram problem u školskom sistemu kroz koji sam i sama prošla, gde je spisak problema dug. Konzervativno školstvo trasira put isto takvom stvaralaštvu, u kome nema mesta za rizik, istraživanje, eksperiment. Institucionalna pozorišta mlade autore vide kao rizik, što oni i jesu, zbog manjka iskustva i kompleksnosti vođenja procesa stvaranja predstave. To je kolektivni čin, i kao takav je prepun nepredviđenih okolnosti koje neretko izlaze iz okvira kontrole jedne osobe. Zato se često zaboravlja da je svaka predstava rizik, nema sigurnog recepta ni zagarantovanog uspeha. U tome je i lepota stvaranja. Ako mladi ne razdrmaju institucije tragajući za ličnim interesovanjima, specifičnostima, ako ne istražuju različite estetike u eri dostupnosti informacija, onda preovlađuje strah od nepoznatog, drugačijeg i stvara se simbioza učmalosti i dosadnog pozorišta. Srećom, iz ličnog iskustva znam da postoje pozorišta koja su spremna na rizik, kao i pojedinci. I ta selekcija na mlade i stare je, takođe, pogrešna. Imala sam priliku da radim sa renomiranim glumcima koji se raduju saradnji sa mladim autorima, kreativni su, maštoviti, agilnost nije pitanje godina. S tim u vezi, Bitef je primer institucije spremne na rizik što se pokazalo realizacijom Kretanja, a Jelena Ilić, Milica Stefanović, Aleksandar Đinđić, Pavle Mensur i Ana Mandić, glumci su koji su se hrabro bacili u nepoznato i nepokolebljivo prevazilazili sve prepreke koje su se na putu pojavljivale.

 

Već ste radili u ambijentalnim prostorima. Režirali ste i Izlaženje po romanu Barbi Marković u Baru Bivši. Predstava se dotiče kulture klabinga i bila je smeštena tamo gde je smeštena i radnja predstave – u klubu. Deluje da vas zanima izmeštanje predstava iz klasičnih prostora u prostore koji odgovaraju tematici?

Izlaženje je bio početak mog istraživanja forme imerzivnog, i upoznavanja sa autorima kao što su Izvanredni Bob, kompozitor Draško Adžić i glumice Milica Stefanović, Irma Milović i Jelena Ilić, sa kojima sam kasnije i nastavila da sarađujem. Izlaženje je bio neverovatno uzbudljiv proces, kako zbog sticanja novih saradnika i prijatelja, istraživanja novih formi sa stalnim saradnicima kao što je Selena Orb, tako i zbog hibridnog spoja klabinga i pozorišta, koji je proizveo neprocenjiv osećaj autorske i lične slobode. Milje klabinga kao svojevrsna subkultura samo po sebi omogućava slobodu identiteta, opredeljenja, lične ikonografije, a predstava je preispitivala granice tih sloboda i mračne strane istih. Tada sam prisustvovala i magiji interakcije glumica i malobrojne publike, ograničenog broja ovaj put na dvadeset gledalaca, u intimnom prostoru bara Bivši, tako da je taj kreativni proces bio višestruko značajan za mene.

 

Rad sa Dimitrijem Kokanovim nije nepoznanica u vašoj karijeri. Pre svega, sarađivali ste kao autorski tim – rediteljka i dramaturg na projektima. Zatim, režirali ste njegov tekst Kretanje, a za septembar je najavljen i početak proba na predstavi Boli kolo po tekstu Kokanova u NP Užice. Kroz istoriju pozorišta bilo je mnogo tandema koji su često radili zajedno. U kojoj tački se spajaju vaši umetnički senzibiliteti i šta vas je spojilo i u novoj predstavi?

Dimitrije i ja sarađujemo od moje diplomske predstave, dakle već više od sedam godina, u međuvremenu smo postali i prijatelji. Zajedno smo rasli, razvijali se, svašta smo zajedno prošli sarađujući na skoro svakoj predstavi koju sam režirala. Upoznali smo se zahvaljujući njegovim studentskim komadima koje sam ja pročitala, pa sam poželela da sarađujemo. Otvorila se prilika da kao dramaturg radi na mojoj diplomskoj predstavi, a paralelno sam ja pratila njegov razvoj kao pisca, puno smo razgovarali o komadima koji su tek bili u nastajanju, a ja sam pripremala rediteljske eksplikacije želeći da ih režiram. Problem postavke savremenih mladih pisaca potpada pod kategoriju gore pomenute problematike davanja šanse mladima, s tim što su pisci u još većem problemu, zbog stepena (ne)vidljivosti. Mi smo bili uporni, tako da se dogodilo Kretanje, a radujem se i novom komadu koji sada piše. Pozicija dramaturga je dosta nedefinisana u pozorištu u Srbiji, tretira se kao nekakva siva zona gde često uprave pozorišta ali i saradnici na predstavi ne znaju koja je uloga dramaturga u procesu, tako da je svaka nova predstava svojevrsna nova nitka za okupljanje autorskog tima, sa dramaturgom kao važnom pozicijom na kojoj insistiram.

 

Septembar jeste blizu i da je povoljnija situacija, mogli bismo sa sigurnošću da kažemo da vam probe za predstavu počinje ubrzo. Usled neprestanih odlaganja, deluje da se stvari planiraju isključivo dan za dan. Međutim, razvojni put mladih autora uglavnom izgleda kao u današnjem svetu. Dogovorene predstave se otkazuju, pomeraju, šaltaju iz termina u termin. Kad se na to doda i situacija sa epidemijom, da li mislite da će mladi autori biti ti koji će najviše ispaštati?

Mislim da u ovako lošem tretmanu epidemije, što čini država, svi ispaštaju, a stanjem u kulturi je nezadovoljna većina, ona koja nema partijske knjižice, tako da će ta većina i ispaštati. Frilenseri i nezavisna scena su i pre epidemije bili ugroženi, nevidljivi za državu i ministarstvo kulture, tako da će sada situacija biti još gora. Institucije će se suočiti sa redukcijom budžeta koja se nadovezuje na već postojeću redukciju, što će se odraziti na sve zaposlene i na kvalitet novih produkcija.

 

Nije vam stran rad sa savremenim domaćim dramskim piscima. U septembru prošle godine ste režirali tekst Milene Marković Livada puna tame u Narodnom pozorištu u Beogradu. Radili ste i klasike poput Natana Mudrog po Lesingu u JDP, Aristofanovu Lizistratu u NP Subotica… Mnogi reditelji vole da se deklarišu kao reditelji savremenog teksta ili reditelji klasike. Na koji način vi birate teme?

Odabir tema zavisi od brojnih faktora, u institucionalnim pozorištima najčešće od produkcionog modela i repertoarske politike pozorišta u kome radim. Romantičan ideal je da autor u svakom trenutku bira materijal, goruću temu koja ga uzbuđuje; umeće je da u zadatim okvirima, na primer tekstu koji ti pozorište ponudi, budeš iskren, i pronađeš svoj ugao gledanja i tumačenja u odnosu na dati materijal. Ponekad sve klikne, desi se idealni spoj mojih želja i potreba pozorišta. Ukoliko mi je tematski okvir zadat, uz pomoć dramaturga reorganizujem materijal i formiram projekat spram svetonazora koji je meni blizak. To je jedan od razloga zašto je za mene saradnja sa dramaturgom esencijalni deo pripreme predstave, ali i njene realizacije. Dešavaju se i magični trenuci da ti pozorište omogući kompletnu slobodu u odabiru materijala, nekad i ja odem u određeno pozorište i ponudim projekat. Ne mogu da definišem jednu temu koja me opseda, možda bi i mogla da se izvuče neka nit koja sve spaja, ali time neka se bavi neko drugi, mene ne zanima ta šira slika. Nekad me inspiriše proza, nekad dramski tekst, nekad pesma ili neki fenomen oko koga kreće da se formira ideja za autorski projekat, nekad je to glumac sa kojim jako želim da radim, ili neka skica za kostim… Brojne su inicijalne kapisle kao začetak ideje, a još brojniji putevi za realizaciju.

 

Radili ste u mnogobrojnim institucionalnim pozorištima – Atelje 212, Narodno pozorište, JDP, Bitef, NP Niš, NP Subotica, Kruševako pozorište… i uvek uspevali da imate svoje saradnike – dramaturga, kostimografa, scenografa, kompozitora, koreografa, dizajnera svetla… Koliko je to teško i zbog čega vam je autorski tim toliko važan?

Teško je oformiti autorski tim za rad na predstavi pre svega zbog katastrofalne finansijske situacije u kulturi. Saradnici su često primorani da rade po više projekata u isto vreme, ili veliki broj predstava jednu za drugom, kako bi preživeli. Nekad pozorišta nemaju sluha za potrebe projekta i važnost autorskog tima, a nekad uz svu dobru volju nisu u mogućnosti da plate ljude. To značajno osiromašuje kreativni proces, i produkt odnosno predstavu, jer je pozorište živ organizam i kolektivni čin, samim tim što više ljudi daje doprinos, čini da svaki sektor bude pažljivo realizovan – kostim, svetlo, scena, muzika… to je predstava kvalitetnija, glumcima se daje bogatiji teren za igru i kreaciju, reditelju takođe. Moguća je kreacija u svakom segmentu stvaranja predstave, zato ja insistiram na stalnim saradnicima i težim ka konstantnom proširivanju autorskog tima, pogotovo umetnika koji nisu striktno vezani za pozorište. To unosi novu energiju, sveže poglede i različite perspektive u proces i tako obogaćuje predstavu pa i celokupno pozorište.

 

Scenski pokret ima veliku ulogu u vašim predstavama. Ipak, kod nas se neretko pravi jasna distinkcija između plesnih i dramskih predstava, a deluje da vas zanima njihovo spajanje. U čemu se ogleda vaš rediteljski izraz?

Mene podjednako interesuje i forma i sadržaj. Volim narativ, volim pričanje priče koje je glavna karakteristika dramskog pozorišta, ali odabir sredstava kojima se predstavlja priča ne mora dolaziti iz realizma i, ili, pozorišnog iluzionizma koji i dalje preovladava u Srbiji. Odabir sredstava je kreacija, autorski pečat, kruna saradnje celokupnog autorskog tima. Tako je i saradnja sa koreografima došla iz moje potrebe da vidim šta se dešava kada glumac kreira svoj lik upotrebom celokupnog tela, a ne samo lica, šta se dešava kada se ukinu reči koje bi se izgovorile i umesto glasa, telo krene da govori, pogotovo glumačko telo koje nema tehniku plesača, već stvara neki sopstveni stil spram afiniteta, mogućnosti, taj proces je neverovatno uzbudljiv. Koreografi sa kojima sam dosad sarađivala dolaze iz područja savremenog plesa i performansa tako da je spoj njihove vizure sa dramskim pozorištem uzbudljiva kombinacija.

 

Intervjue redovno završavamo sa željama i snovima. Koje su vaše? Čemu se radujete i čemu se nadate?

Nadam se vraćanju pozorišta u pun radni pogon što pre i otvaranju granica, radujem se povratku slobode kad god to bilo jer ću je mnogo više ceniti.

 

Tekst je prenet iz magazina Novi magazin.

Share