Humanost koja nas obavezuje

Autorka: Nina Savčić, Izvor: Novi magazin

Često je neophodan povod kako bismo osvetlili one kutove istorije koje smo nepravedno dozvolili da ih pokrije paučina. Međunarodni dan žena, slavili ga ili ne, tako može biti trenutak da se prisetimo dama koje je zbog našeg nemara progutao zaborav, a koje su sebe dale svojoj zemlji radeći kao bolničarke. 

Četiri srpske humanitarke dobitnice su najvećeg priznanja za požrtvovanost i dobročinstvo: Medalje Florens Najtingejl koju dodeljuje Međunarodni komitet Crvenog krsta. 

Medalja „Florens Najtingejl“ najviše je međunarodno priznanje za medicinske sestre

NEUSTRAŠIVA FLORENS: Florens Najtingejl rođena je kao drugo dete u porodici imućnih Britanaca 12. maja 1820. godine, upravo u nedelji koju zovemo „Nedelja Crvenog krsta“. Slučaj je hteo da se njena majka Fransis porodi u Firenci te je ćerka bračnog para Najtingejl dobila ime po ovom italijanskom gradu. Iako joj roditelji nisu dozvoljavali da se udalji od obaveza žene tog vremena – da se uda i osnuje porodicu – Florens je ostala verna želji da se obrazuje za bolničarku. Ceo život posvetila je tom plemenitom naumu. Napustila je položaj u visokom društvu koji joj je rođenjem bilo garantovan i zaputila se u Nemačku da uči za medicinsku sestru.

Dve godine kasnije, postala je upravnica Bolnice za dame i odmah je stavljena pred težak zadatak, da se bori sa kolerom koja se, kako gradom, tako i samom bolnicom, širila velikom  brzinom. To je bio test koji je mlada bolničarka uspešno položila. Shvativši da su uslovi u kojima se leče bolesni veoma loši, te da oni umnogome učestvuju u povećanju broja žrtava, započela je rad na boljoj organizaciji i uvođenju strogih pravila higijene. Smrtnost je značajno bila smanjena.

Florens je ubrzo postala poznata po svojoj efikasnosti. Krimski rat odveo je nju i još njenih saborkinja na front u vojne bolnice. I na novom zadatku suočila se sa poznatim problemom, izrazito lošom higijenom. Odmah se dala na posao. Organizovala je ribanje zidova bolnice, pokrenula specijalnu kuhinju koja je izlazila u susret bolesnicima na posebnom režimu ishrane, postarala se da štićenici imaju uvek čist veš i kako bi vojnike odvratila od lošeg raspoloženja otvorila biblioteku sa knjigama različitog sadržaja. Brinula je o svojim pacijentima noću i danju i smrtnost se smanjila mnogostruko, za više od dve trećine. Zahvalni vojnici nazvali su je „krimski anđeo“.

U Britaniju se vratila 1856. godine, a nekoliko godina kasnije otvorila je školu za obuku bolničarki. Florens je utrla put novom pristupu pacijentima i lečenju, a svojim primerom uspela je da promeni mišljenje o bolničarkama koje su do nje smatrane nižim društvenim slojem. Mnoge su hrabre dame višeg staleža krenule njenim stopama, kako u Britaniji, u svetu, tako i kod nas.

Objavila je svoja razmišljanja o tome kako pravilno upravljati bolnicama. To je štivo uticalo na razne promene koje su u ovoj oblasti učinjene.

Godine 1908. od kralja Edvarda, „krimski anđeo“, dama nepokolebljive volje i duboke ljubavi prema ljudima, dobila je Počasno priznanje za životno delo.

Kada je Anri Dinan, idejni tvorac najstarije i najveće humanitarne organizacije na svetu – Crvenog krsta, pokrenuo rad na osnivanju Ženevske konvencije za pomoć ranjenicima i bolesnicima, gospođica Najtingejl bila mu je ključni saveznik svojim stručnim savetima.

Ideja o osnivanju Crvenog krsta potekla je od mis Najtingejl, rekao je Anri Dinan

Mis Najtingejl je preminula 1910. u devedesetoj godini života.

Na IX Međunarodnoj konferenciji Društava Crvenog krsta 1912. godine u Vašingtonu ustanovljena je Medalja “Florens Najtingejl“. Ova medalja koja se dodeljivala najzaslužnijim bolničarkama iz celog sveta najviše je međunarodno priznanje u ovoj oblasti. Tu medalju ponele su četiri dame iz Srbije.

DELFA IVANIĆ: Delfa Ivanić je bila ćerka vojvode Hercegovačkog ustanka Ivana Musića i Cvije Vukasović. Rođena je u Podgorici, gde joj je otac kratko službu imao kod crnogorskog knjaza Nikole. Zbog nesuglasica sa knjazom, porodica se doseljava u Beograd. Nažalost, devojčica rano ostaje bez oba roditelja. Kada je imala pet godina umire joj majka, a dve godina potom i otac. Usvajaju je tadašnji gradonačelnik Beograda Mihailo Bogićević i njegova supruga Katarina, inače nesuđena žena kneza Mihaila.

„Izdaleka lepa žena, izbliza – ustanova!“, za Delfu Ivanić rekao je Jaša Prodanović

Svestan značaja obrazovanja, Mihailo svoju štićenicu šalje u Višu žensku školu, gde joj je nastavnica crtanja bila Nadežda Petrović, što će uticati na Delfu. Biće saborkinje i velike prijateljice. Nakon Više škole, Delfa odlazi u Ženevu na studije hemije. Smrt poočima, devojku vraća u Srbiju. 

Želeći da širi znanja i značaj obrazovanja kod svog naroda, odlazi 1900. godine u Skoplje da bude učiteljica. U Skoplju je predavala francuski jezik i biologiju na Višoj ženskoj školi. Tu je upoznala konzula Ivana Ivanića i već 1901. godine udaje se za njega.

Odmah po izbijanju Balkanskih ratova, Delfa je počela saradnju sa Lejdi Pedžet i osnovala rezervnu bolnicu za ranjene u Beogradu. Kada joj je suprug premešten za Drač, pošla je sa njim i tamo oformila bolnicu za najteže bolesnike. Nesebično i bez predaha brinući se o njima i sama je dobila tifus. Pošla je na Krf da se oporavi i tu ju je sačekao Drugi balkanski rat. U Lješu gde su buktale epidemije organizovala je još bolnica za ranjene i bolesne. I dalje nedovoljno zdrava, ali odlučna da ne posustane, već da se vrati u Beograd i kao bolničarka nastavi rad u Savamalskoj bolnici, ponovo se razbolela.

Početkom rata 1914. s Lejdi Pedžet formirala je bolnicu u Skoplju. Iz nje se 1915. poslednja povukla s vojskom i narodom do albanske obale.

Putuje u London gde formira Srpsko potporno odeljenje za prijem 500 srpskih đaka. Obilazi prestonice Evrope skupljajući sredstva za pomoć svom narodu u Srbiji. Ceo život posvetila je humanitarnom radu, nimalo ne štedeći sebe, ali imajući uvek veliku podršku svog supruga. Sve do njegove smrti neposredno po završetku Velikog rata.

Delfa je imala veliki uticaj te joj u prvim godinama Drugog svetskog rata Nemci nude saradnju. Ona je odbija i biva kažnjena. Okupatori joj oduzimaju svu imovinu i hapse je. Kada je 1944. iz zatvora puštena, saradnju joj ovog puta nudi Milan Nedić. Ona ponovo odbija i svoju naklonost iskazuje Dragoljubu Mihailoviću zbog čega je hapsi Gestapo. 

Delfa će i po treći put biti uhapšena kad je na vlast stupila komunistička partija Josipa Broza. Tada je optužena da je protivnik novog režima, „reakcionarni element“, ona koja se celog života borila za srpski narod najčasnije služeći domovini, kao bolničarka i velika humanitarka. 

Nažalost, ova heroina ponovo će biti stavljena iza rešetaka 1946. godine kada je učestvovala u odbrani Dragoljuba Mihailovića. Posle tog četvrtog zatvorskog iskustva, ona se povukla iz javnosti.

Delfa Ivanić bila je osnivačica i prva potpredsednica Kola srpskih sestara. Ona je prva Srpkinja koja je ovenčana Medaljom „Florens Najtingejl“. Bilo je to 1920. godine. Svoje čašću i milosrđem zasluženo odlikovanje poklonila je Srpskom lekarskom društvu 1962. Preminula je 14. avgusta 1972. godine zaboravljena i usamljena. Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu.

Godine 1941. po naredbi okupacionih vlasti Delfa Ivanić morala je da preda imovinu Kola srpskih sestara predsedniku beogradske opštine. Uoči tog događaja noć je provela spaljujući svu arhivu i dokumentaciju Kola. Kada je rad Kola zabranjen, članice su nastavile svoje humano delo učlanjene u Crveni krst.

ANKA ĐUROVIĆ: Anka Crvenčanin, poznatija pod prezimenom Đurović, koje je stekla udajom za direktora Kruševačke gimnazije Mihaila Đurovića, rođena je 1850. godine. Imala je 26 godina kada je izbio Prvi srpsko-turski rat. Kao velika patriotkinja, prijavljuje se za bolničarku i odlazi u kruševačku vojnu bolnicu gde je ranjene i bolesne dočekivao samo jedan lekar. Pomoć su mu bile bolničarke koje su na svojim plećima prenosile sa bojišta ranjene i obogaljene. Veliko siromaštvo ogledalo se i u tome što ni hrane, ni preobuke ni sanitetskog materijala nije bilo koliko je trebalo. Zato je Anka, najpožrtvovanija među svojim koleginicama, nežnošću i utehom pokušavala vojnicima u teškim mukama da ublaži bol i da im nadu u ozdravljenje i pobedu Srbije.

Kada je kruševačka bolnica morala biti evakuisana, Anka dolazi u Beograd i svoj plemeniti poziv nastavlja u ruskoj bolnici kneginje Šahovske u zgradi tadašnje Velike škole. Nepokolebljiva bolničarka pristupila je rezervnoj bolnici u Učiteljskoj školi kada je započeo Srpsko-bugarski rat 1885. godine.

Kada je Crveni krst Srbije osnovao kurs za dobrovoljne bolničarke, bez obzira i na godine života i na veliko iskustvo u negovanju ranjenih i bolesnih, Anka se prijavila i bila jedna od najuspešnijih polaznica. Nedugo nakon završenog tečaja, izbija Prvi balkanski rat 1912, i Anka Đurović spremna dočekuje prve ranjenike sa bojišta kao bolničarka na hirurškom odeljenju bolnice dr Vojislava Subotića. Negovanje pacijenata u bolnici nije bilo dovoljno za energičnu medicinsku sestru već u srednjim godinama, ona zahteva od Vojne komande da je pošalju na front gde bi od velike koristi bila ranjenim vojnicima. U pismu koje je poslala sa ovom molbom, navela je i da su na ratnom poprištu tri njena sina. Iako se ovakva dozvola teško dobijala, ona je uspela da dobije pozitivan odgovor i upućuje se najpre u Prizren, a potom i u Skoplje.

Dok je jednog dana sela ispred bolnice u Skoplju da se odmori od napora ugledala je dvojicu vojnika koji s mukom nose ranjenika. U ranjenom momku prepoznala je svog sina. Zaprepašćena, pohrlila je ka sinu, a on joj se srušio u naručje. Tako je Anka, negujući pacijente, bolesne i ranjene, negovala i svog sina.

Učestvovala je hrabra žena i u Drugom balkanskom ratu bodreći, lečeći, previjajući ranjenike pristigle sa bojnog polja. Međutim, iscrpljenost, danonoćni rad i nesebična posvećenost, oslabili su organizam srpske heroine i ona je dobila koleru. Imala je tada 63 godine. Junački se borila protiv opake bolesti i nakon tri meseca uspela da je pobedi. Ipak, ostala je u „koleričnoj baraci“ kako bi pomagala drugim pacijentima koji boluju od kolere.

Izbija Prvi svetski rat. Anka Đurović ima pune 64 godine i to je ne sprečava da ponovo uzme traku Crvenog krsta i odlazi na front, prethodno isprativši u rat svu trojicu sinova. Kod Beograda, neustrašiva bolničarka, uprkos kuršumima koji su leteli oko nje i topovskim zrnima sa bežanijskih visova, osniva „bataljonsko previjalište“ na Adi Ciganliji. Neumorno je krstarila Topčiderom i okolinom i primala ranjenike.

Ništa nije moglo zaustaviti energičnu Anku Đurović u nameri da pređe reku i stupi na neprijateljsku teritoriju. Čuvši da su Savu čamcem prešli komandant, kaplar i sveštenik, spremila se, sišla do reke i naredila čamdžiji da je preveze. Nije prihvatala „ne“ kao odgovor, te se ubrzo našla na austrougarskoj zemlji. Otišla je do zvonika crkve, skinula mađarsku zastavu i razvila srpsku, a onda održala nadahnut patriotski govor.

Iako skoro starica, u vreme oštrih sukoba na Dunavskom keju, Anka je u narodnoj nošnji izbavljala ranjenike sa bojišta.

Anka je bila svugde gde je bio srpski vojnik. Radila je u bolnicama u Valjevu, Požarevcu, Skoplju, na Kosovu, prešla je sa srpskom vojskom albanske visove. Poslednji put, na front je otišla 1917. da bi kao bolničarka radila u bolnici prestolonaslednika Aleksandra u Solunu, u jedinoj srpskoj bolnici. 

Medalju „Florens Najtingejl“ dobila je 5. oktobra 1923. godine, samo tri godine posle Delfe Ivanić. Dve godine kasnije preminula je hrabra Anka u Beogradu. Uz svoje ranjenike provela je punih pola veka, a oni su je u znak zahvalnosti i kao odgovor na njeno milosrđe zvali „mama“.

LJUBICA LUKOVIĆ: Ljubica Luković rođena je u Pančevu 1858. godine. Otac Jefimije Avramović bio je profesor, filolog i član Srpskog učenog društva. Nije zato neobično što su sva deca, njih četvoro, bračnog para Avramović, bila visoko obrazovana. Ljubica je od oca nasledila talenat za jezike i kada je stasala za najviše obrazovanje koje je žena tog doba u Srbiji mogla da ima, upisala je i završila Višu žensku školu u Beogradu. Postala je učiteljica, ali i aktivistkinja željna da unapredi obrazovanje i uslove za školovanje žena. Kao publicistkinja, pišući pod pseudonimom, savetovala je mlade Srpkinje da se školuju i pažljivo biraju karijeru. Takođe, da same pažljivo biraju i supruga. 

Znanje jezika vodilo ju je i u prevodilački rad, te je prevodila priče sa nemačkog i francuskog.

Svog supruga Stevana Lukovića, ona je izabrala sama. Udala se 1877. godine za ovog časnog oficira i nosioca Takovskog krsta i Ordena Svetog Save. Stevan ju je u svim aktivnostima podržavao, a ona je njega pratila kako je menjao mesta službovanju.

Odmah po osnivanju Kola srpskih sestara zdušno se uključila u dobrovoljni rad za ovo srpsko nacionalno-feminističko i kulturno-prosvetno humanitarno društvo. Sa svojim drugaricama iz Kola prikupljala je novac i odelo i slala na front. Sluteći da će Srbija još mnogo ratova voditi, angažovala se oko organizovanja kurseva za bolničarke koji je i sama završila.

Sa Delfom Ivanić osnovala je bolnicu na Vračaru sa 140 kreveta. Tokom Balkanskih ratova, bila je bolničarka koja se nesebično i bez odmora starala o vojnicima pristiglim sa ratišta, bolesnim ili ranjenim.

Brinula se o ranjenicima iz Cerske i Kolubarske bitke, a kada je u Valjevu izbio tifus, odmah je bila spremna da pođe u pomoć. Odgovarali su je govoreći joj o kakvoj se zaraznoj bolesti radi, ali ona je ostala pri svom stavu da je njena dužnost da pomaže bolesnima. Tako je početkom januara 1915. krenula put Valjeva. Nesebično je pomagala bolesnima. Nažalost, nije izdržala. Iz Valjeva je 29. januara Ljubica napisala poslednje pismo adresirano na drugaricu i saborkinju Delfu Ivanić. U pismu je govorila o strahotama koje je videla počinjenim od Austrijanaca i Delfi saopštila da je uhvatio „nazeb“ te da će sačekati da prođe pre nego što se vrati u bolnicu. Preminula je 11. februara i prema njenoj želji, sahranjena je u Nišu.

„U najvećoj niškoj bolnici kod Ćele kule, Ljubica Luković sa svojim sestrama deli sudbinu lečenja i negovanja na hiljade ranjenika iz Kolubarske i Cerske bitke, tada je do izražaja došlo srpsko milosrđe, koje smo poznavali od poslednjeg Balkanskog rata“, pisala je publicistkinja i književnica Katarina Klara Šturceneger, koja je kao dobrovoljna bolničarka švajcarskog Crvenog krsta boravila u Srbiji, od 1912. do 1916. godine i svoja iskustva opisala u pet knjiga.

Svake godine, članice Kola srpskih sestara u Nišu polažu cveće na grob nekadašnje predsednice Glavnog odbora Kola srpskih sestara, čuvajući ime hrabre žene od zaborava.

Ljubici Luković, Medalja „Florens Najtingejl“ dodeljena je posthumno 1925. godine. U spomen na požrtvovanu patriotkinju, jedna beogradska ulica nosi i njeno ime. Ipak, iako je na mapi Zvezdare, retko ko zna po kome je ulica nazvana. Ko je bila naša heroina ne znaju čak ni neki stanovnici ulice Ljubica Luković u Nišu.

Strahujući da dokumentacija Kola srpskih sestara ne padne u ruke neprijatelju, te da članice ovog društva nemaju zbog svog rada problema, Ljubica Luković je pred Prvi svetski rat spalila celokupnu arhivu.

BOSA RANKOVIĆ: Naš nemar prema ženama koje su tokom istorije Srbije učestvovale u borbama, što pod oružjem, što sa sanitetskom torbom, posebno se odnosi na Bosu Ranković, suprugu Svetolika Rankovića, profesora i srpskog pisca doba realizma. O njoj se zna malo. Rođena je 1872. godine. Završila je četiri razreda Više ženske škole, a zatim još dve godine provela u Zavodu Marinković.

Sa suprugom Svetolikom imala je troje dece. Ipak, porodična sreća nije ovom bračnom paru potrajala. Svetolik je preminuo kada je Bosi bilo 27 godina. Ostala je sama, sa decom koju je trebalo odgajiti, sa dugovima koje je trebalo otplatiti i bez novca kojim je to mogla da učini. Međutim, pored nevolja koje joj je život doneo, ona je imala i misiju – da svojim humanitarnim radom pomaže drugima. 

Upisala je kurs za bolničarke Crvenog krsta 1908. godine i tako sebi izabrala put. Već naredne godine, 1909. stupila je na rad u Vojnu bolnicu u Beogradu. Tiha, smerna i odlučna, hrabra pre svega, angažovana je na hirurškom, unutrašnjem i zaraznom odeljenju, ali je uglavnom brigu o bolesnicima vodila u odeljenju zaraznih bolesti, u vreme velikog naleta tifusa. Kao veoma iskusna i efikasna, često je bila glavna pomoćnica hirurzima tokom najtežih operacija.

Milosrdna i predana pozivu bolničarke, Bosa je učestvovala u Prvom svetskom ratu od njegovih početaka. Prvo je bila sa bolesnicima evakuisana za Niš, a zatim je radila po bolnicama u Leskovcu, Kragujevcu, Aranđelovcu. U to vreme teško i za narod i za vojsku, lekara je bilo malo, te je Bosa nekad morala obavljati kompletnu medicinsku dužnost. Bila je i lekar i medicinska sestra.

Njen je život bio čvrsto vezan za našu vojsku, sa ranjenicima se zajedno povlačila preko Novog Pazara gde je svoj posao dobrotvorke obavljala pod šatorima. Pod šatorima je zatekla i zima u Prizrenu. Oko šatora je bio sneg, u šatorima je bilo ledeno, a Bosa je rukama koje su se kočile od hladnoće bez predaha previjala rane. Negovala je ne samo pedeset dvojicu srpskih pacijenata već i osmoricu neprijateljskih, vodeći se upravo osnovnim principima Crvenog krsta prema kojima svi imaju pravo na pomoć i jednak tretman. Nije ih delila već se svakom posvećivala sa iskrenom dobrotom i brigom.

Upravo u Prizrenu, dobila je naredbu da ostane sa ranjenima i bolesnima i preda ih neprijatelju. Teška srca, velika rodoljupka, to je učinila. Međutim, nežnost i pažnja koju je imala prema svojim pacijentima, srpskim kao i neprijateljskim navele se bugarskog sanitetskog oficira da joj dozvoli da se i dalje stara o njima. Zbog tolike požrtvovanosti, bila je postavljena i da se stara o bugarskim bolesnicima.

Kraj rata Bosa dočekuje u Beogradu. Stupa na rad u Glavnoj vojnoj bolnici gde ju je dočekao veliki broj bolesnika i minimalna sredstva za rad. Naviknuta na borbu, i te je prepreke sa nemaštinom savladala i bila od velike pomoći bolnici koju je osposobila za normalan rad.

Bosa je bila toliko cenjena zbog svoje požrtvovanosti da je prilikom proslava Dana Vojne bolnice uvek mesto imala u prvom redu, ispred generala koji su iza nje stajali. Takvu je počast malo koja žena tog vremena mogla dobiti.

Uz veliku posvećenost pacijentima o kojima je brinula s nežnošću, Bosa je bila aktivna u Kolu srpskih sestara, ali i snažna borkinja za prava žena. Jedna je od prvih naših feministkinja.

Ostao je zabeležen deo Bosinog govora mladim ženama, studentkinjama: „Teško je bilo nama, pre više od četiri decenije, da se u našim primitivnim domovima, kraj patrijarhalnih roditelja i muževa borimo za naša prava, da se postaramo za obezbeđenje naše socijalne i ekonomske nezavisnosti. Pa ipak, mi smo imale toliko smelosti i samopouzdanja da smo kroz guste redove naših, vrlo patrijarhalnih žena pronele feminističke barjačiće na kojima je pisalo: Žene, borite se za svoja prava i svoju socijalnu i ekonomsku nezavisnost!“ Pozvala je svoje slušateljke da nastave napore prvih feministkinja, da ne ugase plamen borbe za ravnopravnost i zauzimanje položaja na kojima se i danas nalaze muškarci, već da u toj borbi nastupe još žučnije.

Kada je 1931. godine primala Medalju „Florens Najtingejl“, Bosi Ranković koja nije prezala od bolesti i koja je decenijama gledala smrti u oči, krenule su suze radosnice. Rekla je da će odlikovanje s ponosom nositi i čuvati. Preminula je dve godine kasnije.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.