Huligani, pred vama su vreli dani

13. March 2020.
Skupština je postala krčma u kojoj vlašću opijeni naprednjaci preziru svaku uljudnost, razbijaju svako pravilo, a ceh plaća ideja demokratije.
Skupstina_srbije_posle_renoviranja_dva
Foto: Orjen

Piše: Novica Milić, Novi magazin

Ko je huligan? Osoba čije ponašanje – reči, gestovi, držanje – otkrivaju spremnost na nasilje. Bučna, slabo kontrolisana individua, “kratkog fitilja”, “loše baždarena”, “sa vrelog asfalta”, agresivac, sirovina, bahata i nevaspitana spodoba, istorijski iz doba horde, a pre civilizacije. Jer, grubijanu snagu obezbeđuje horda kojoj pripada. Najčešće se spominju huligani iz navijačkih hordi, ali huliganstvo nije rezervisano samo za stvari u sportu i oko njega. Ima ga u raznim oblastima. U Srbiji je ono odlika politike, i to one državne.

Lingvisti iznose više pretpostavki o poreklu ove reči, a najčešće se spominje ona o izvesnom gospodinu Huliganu (Hooligan ili Hoolihan, tj. Houlihan, odnosno O’Hooligan), koji se, kao bučan i nasilan tip, pojavio pre oko 120 godina u jednom izveštaju londonske policije, a onda u štampi, navodno irskog porekla. Prema drugoj pretpostavci, jer engleska štampa Ircima rado pripisuje svašta nešto, ta reč bi se ticala pripadnika londonske (pa stoga i engleske, pre svega) bande Hooligan Boys iz predgrađa Lambet. Kako god bilo, značenje reči uvek je vezano za nasilništvo, latentno ili manifestno, što znači da se huligani razlikuju po stupnju, a ne po prirodi. Svi su bukači, drekavci i skloni ekscesu, gomila su, dele se jedino na više i manje bezobzirne, tj. bezobrazne. Savet je da ih se treba kloniti.

Ovaj savet svakako važi za fizički susret – besmisleno je, pa i opasno suprotstaviti im se direktno na ulici – ali je medijski postalo nemoguće skloniti se od političkih javnih huligana jer bi se onda morale zatvoriti oči i začepiti uši. Ko su naši politički huligani, ta krajnje nestašna stvorenja? Iako ih ima i u opoziciji jer huligana, kako već rekosmo, ima svuda, najvidljiviji su u vlasti, i što su na višem položaju u državi, tim jače upadaju u oči. A pored toga što žele da građanstvo zastraše – kako bi huliganisali do mile volje – oni siledžijskim stavom hoće da ohrabre svoje političke pristalice, te da se preporuče vođi svih naših političkih huligana, Šešeljevom učeniku koji obnaša i funkciju šefa svih naših hulja. Šešelj je inače otac našeg političkog huliganstva, ali kako nije na vlasti, a i osuđen je za to huliganstvo u Hagu, malo je skrajnut i mora da se bori za svoj status megahuligana; Vođa to može bez dodatnog napora, huliganisanje i bahatost prešli su mu u radnu naviku.

MAJA: Prednjače najvažniji. Maja u Skupštini – po položaju drugi lik u državi – već godinama demonstrira bahatost, a odmah joj sufliraju, ne bi li je nadmašili, Martinović i Rističević. Skupština je postala krčma u kojoj vlašću opijeni naprednjaci preziru svaku uljudnost, razbijaju svako pravilo, a ceh plaća ideja demokratije. A oni, naprednjačke perjanice u Skupštini, samo realizuju početni i trajni Šešeljev projekat delegitimacije parlamentarizma svim sredstvima koje nudi repertoar vodovoda i kanalizacije, naročito ovo potonje. Ili iverje i klada, znate već.

Ipak, ministri su najčešći primerci domaće agresije. Tu je mrtva trka. Oni moć shvataju na najbanalniji način, kao silu, a vlast kao monopol, vlastitu prćiju sile. Prednjači doktor Neša, čija je slika, okruženog dugim cevima i borbenim uniformama, zauvek ostala ilustracija državnog huliganstva koje slini protiv kriminala, a najviše protiv političkih protivnika. Uz rame mu je Vulin, čije militarističke grimase – valjda treba da pokaže da može biti ministar vojni, a nije služio vojsku – u čestim nastupima brzo prelaze u mimiku mister Bina. Čuvar narodne kase Mali, koji je možda pristojan čovek kad je sa sobom, huliganstvo usmerava prema pranju mozga – što je gore od pranja para, po čemu je Srbija postala ozloglašena – jer su mu i obećanja i objašnjenja puka bahata propaganda “uspeha” vlasti. Ko je tu još važan? Sitniji ministri, koji se huliganskom drekom brane kad ih se uhvati u nameštenim poslovima i burazerskim tenderima ili u pajtašenju sa sličnim huliganima, kao pre neki dan Šarčević, kad u slučaju smene niških dekana koji su se ogrešili o zakon (ej, o zakon) viče na novinara da je on, novinar, siledžija jer ga se ovaj usudio o tome priupitati pred kamerama i mikrofonima. Kao i sama gđa Brnabić, last, but yes, the least, koja emituje zaglušnu dreku kako bi demonstrirala lojalnost Vođi, i sama, poput Šarčevića, dovedena niotkud.

KRLE: Vrh političkog naprednjačkog huliganstva predstavlja ipak sam Vođa. On domaćem huliganstvu određuje smer, udara takt, diže mu i spušta ton i, uopšte, ispostavlja se kao njegova slika i prilika. Lekićev “Vladalac” je dokument o jednoj pojedinačnoj istoriji koja je postala politika, pa stranka, pa narodni pokret: ako ga uhvatiš, njim samim, u nepodopštini, on će izreći još veću i glasniju. Sekundariće mu pomenuta silesija aktivnih huligana iz vrha vlasti, kojima treba obavezno pridružiti i one iz oblasti medija (Krle, Prle i Cvrle s Pinka, Hepija i sličnih frekvencija). A nepravda bi bilo ne pomenuti i pojedine protivnike koji mu hrane maštu i volju da bude huligan; jeste On vrh piramidalnog političkog huliganstva kod nas, ali ako mu ime ne bismo pominjali neko vreme, sve mi se čini da bi u svom infantilnom narcizmu presvisao od nepažnje.

Pošto svuda u svetu ima huligana, mada nisu svuda na vlasti – doduše tendencije u tom pravcu jačaju u poslednje vreme – pitanje je zašto su pa ovde na vlasti, tolikoj da su zanemarili ne samo mirne običaje, pristojnost već i zakone, pa i one protiv kriminala? Eh zašto. Jer je, avaj, barem trećina Srbije uz njih, što uz verovatnu četvrtinu takođe huliganski raspoloženih, iako oponenata, Srbiju pretvara u huligansko društvo, a ne samo državu. Obrazac po kojem se danas ponašaju i Vođa i Vođini, od doktor Neše do prosvetitelja Šarčevića, davno je uspostavljen hvaljenjem raznih mirnodopskih ubica, od crnorukaša do udbaša, apologijom ratova i ratnih zločinaca, čitavom mitologijom i paramitologijom koju perpetuiraju istorija, crkva, školstvo, delovi kulture. Serblji to gutaju kao kôd ponašanja, naročito grupnog, čak i kad pojedinačno zaziru od visoke temperature iz sfere socijalne patologije, kojoj huliganstvo svakako pripada.

Neki kažu da se na psovačko i osorno ponašanje vlasti može odgovoriti samo vulgarnim rečnikom i đonom. Možda. Ali nevolja je da takva reakcija nije put za alternativu, a alternativna politika – i države, i društva, i svakodnevnog ponašanja – jedini je put izlaza Srbije iz puberteta, za koji je sama kriva. Lako je opsovati Vođu ili mu vikati na stadionu da je peder; to ga neće ni dotaći, a ako ga dotakne, detoniraće ga novim fekalnim izlivom. Iako projekt upristojiti Srbiju zvuči utopijski, on je jedini koji još nije ozbiljnije isproban. Ne u ime “lepih duša” i onih koji na sve uzdišu “strašno, strašno” već u ime suprotstavljanja svakom nasilju, pa i verbalnom. Nasilje je deo divljaštva; ljudi su prestali da budu divljaci kad su se uzeli u pamet.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.

Click