Holokaust i indiferentnost

Piše: Milovan Pisarri, Novi magazin

Svim filozofiranjima je kraj na žičanoj ogradi i realnost kakvu vi van nje ne možete ni izdaleka da zamislite jer biste od bola urlali – pruža se u potpunosti. Ta realnost je nenadmašna, naša beda ogromna, sve fraze o jačini duha padaju pred suzama od gladi i zime; sve nade o skorom izlasku gube se pre jednoličnom perspektivom pasivnog bivstvovanja koje ni po čemu na svetu ne liči na život. To nije ni ironija života. To je njegova najdublja tragedija… Blizu smo sveta, a tako udaljeni od svih. Ni sa kim nemamo veze, život svakog pojedinca napolju teče isto tako dalje, kao da se pola kilometra dalje ne odigrava klanica šest hiljada nevinih…

Tako je pisala devetnaestogodišnjakinja Hilda Dajč početkom februara 1942, iz jednog od velikih paviljona beogradskog sajma, na levoj obali reke Save, preko puta centra grada. Tu se nalazila od decembra 1941, kada je uspostavljen logor za Jevreje na Sajmištu, zajedno sa još oko 7.000 osoba, uglavnom žena i dece.

Niko od njih nije smeo da izađe iz kruga tog mesta. Spavali su svi zajedno na drvenim krevetima na spratu, bez pokrivača. Jeli su kupus, krompir, male količine kukuruznog hleba. Mnogi su svakodnevno umirali od gladi, bolesti i hladnoće. Stražari su ih stalno tukli kao životinje. A svi su nekoliko meseci ranije imali potpuno normalan život: šetali se po onom Kalemegdanu koji su sada mogli samo da gledaju sa druge strane reke, išli u pozorište i bioskop, odrasli su išli na posao, a mladi u školu; vozili se tramvajem, išli kod lekara ako bi im bilo potrebno, kupovali namirnice na pijaci. Sve ono što su njihovi sugrađani i dalje mogli da rade, dok su ih oni gledali i umirali zato što su nacisti i njihovi saradnici odlučili da za Jevreje nema mesta na ovom svetu.

ISTA SUDBINA ROMA

Logor na Sajmištu predstavlja mesto gde su se odigrale poslednje faze Holokausta u Srbiji pod nemačkom okupacijom. U taj logor dovedeni su jevrejske žene i deca iz Beograda, Niša, Šapca, Zrenjanina (tada Veliki Bečkerek), Pančeva i mnogih drugih mesta, nakon što su muški članovi njihove porodice uglavnom ubijeni u masovnim streljanjima nekoliko meseci ranije.

Istu sudbinu imali su i mnogi Romi, naročito u Beogradu. Oko 1.500 romskih muškaraca prošlo je zajedno sa oko 5.000 jevrejskih muškaraca kroz logor Topovske šupe, a odande su odvedeni na streljanje u Jabuku, Jajince i drugde.

Maja 1942., nakon što su svi zatočenici logora na Sajmištu ubijeni upotrebom posebnog gasnog kamiona, nacističke vlasti iz Beograda ponosno su javile da je “Srbija oslobođena od Jevreja”: taj strašan, genocidni zadatak – ubijanje svih Jevreja na teritoriji pod njihovom kontrolom – izvršile su u roku od godinu dana od svog dolaska. Naime, kao što je poznato, nemačke snage su u Beograd ušle sredinom aprila 1941. i odmah uspostavile svoju strukturu komande.

Ono što je manje poznato jeste da su već nekoliko dana po ulasku uveli i antijevrejsko zakonodavstvo i jaku antijevrejsku propagandu. Uradili su ono što je već funkcionisalo na teritoriji Trećeg rajha: prvo su stvorili zakonski i državni sistem koji je isključivao Jevreje i Rome iz javnog života, oduzimali im stvari, naredili im da nose žute trake na ruci kako bi ih odvojili od drugih stanovnika. Istovremeno, kroz novine, radio, javne govore, skupove i druge načine ubedili su svoj narod, kao i druge narode u Evropi, da su Jevreji i Romi opasni, često ih upoređujući sa životinjama ili insektima: govorili su da Jevreji imaju tajni plan da osvoje svet, da imaju neviđena bogatstva i da hoće da porobe druge. Rome su smatrali kriminalcima po prirodi, inferiornim i opasnim.

KLANICA BEZ ODJEKA

Pred početak Drugog svetskog rata nacisti su razmišljali kako da reše ono što su smatrali “problemom”. Prvobitno su nameravali da isteraju iz Evrope sve Jevreje i Rome, a potom su hteli da stvore posebnu teritoriju u Evropi gde bi ih držali i koristili kao robove. Na kraju su odlučili da ih ubiju: u streljanjima, logorima, na prinudnom radu. I od tog trenutka lovili su Jevreje svugde po Evropi, u svakom gradu, u svakom selu. Ako uzmemo u obzir granice današnje Srbije, jasno se to vidi: Jevreji koji su živeli u Srbiji pod nemačkom okupacijom ubijeni su “na licu mesta”, Jevreji iz Bačke uglavnom su deportovani u Aušvic, Jevreji iz Srema u Jasenovac, Jevreji iz Pirota u Treblinku, dok su Jevreji koji su živeli na Kosovu i Metohiji 1944. deportovani u Bergen Belsen.

U Beogradu, glavnom gradu okupirane Srbije, u kojem je živelo oko 12.000 Jevreja, sve se dešavalo pred očima drugih stanovnika. Nekadašnje komšije jevrejskog porekla morale su odjedanput da čiste grad od ruševina nemačkog bombardovanja ili da poprave kanalizaciju. “Čistili smo i ulice, pamtim Cvijićevu. Tresli smo i tepihe u dvorskom parku. Bili smo mladi, odlučni da izdržimo, bodrili se šalama, trpeli poniženja unutrašnjim otporom, maštali o nemogućem”, ispričao je mnogo godina posle rata Paja Ciner, koji je preživeo Holokaust.

Ko zna kako su se osećali Jevreji na prinudnom radu, ali i drugi stanovnici Beograda. David Alkalaj, koji je kao rezervni oficir proveo rat u ratnom zarobljeništvu u Nemačkoj dok su mu žena i sin ubijeni na Sajmištu, trideset godina nakon kraja rata napisao je nekoliko rečenica iz kojih se nešto naslućuje: “Mile je hodao Terazijama i ulicom Kneza Mihaila. Sa časa na čas bi zastao. Zagledao se u lica prolaznika, kao da je hteo da se unese u njih, u njihovu dušu, u njihovu svest. Neka čudna radoznalost ga je obuzela. Od kada je počeo da nosi žutu krpu želeo je da sazna kako okolina reaguje na taj jevrejski znak. Hteo je da čita iz njihovih pogleda, iz izraza njihovih lica, iz njihovog govora, osmeha, ćutanja i da odgonetne njihove misli. A svet je hodao svojim poslom. Ljudi su bili ozbiljni i razgovarali između sebe ili su se smejali kao i pre.”

Drugim rečima: nikome nije bilo bitno šta se dešavalo s Jevrejima. Indiferentnost. Ta ista indiferentnost koju Hilda Dajč opisuje u svom pismu dok gleda Beograd i pita se kako je moguće da ljudi i dalje žive normalno dok se sa druge strane reke “odigrava klanica šest hiljada nevinih”.

Beograd se u tom smislu nije razlikovao od mnogih evropskih gradova iz kojih su Jevreji deportovani i ubijeni. Pre svega, u pitanju su svi nemački gradovi. Ali i gradovi pod okupacijom: Pariz, Budimpešta, Amsterdam, u kojem je živela Ana Frank, Prag, Rim. U svim tim gradovima Jevreji su uhapšeni, deportovani u logore smrti i ubijeni. A ostalo stanovništvo je uglavnom gledalo.

Lilijana Segre, jedna od poslednjih italijanskih Jevrejki koje su preživele Aušvic i koja još uvek javno govori o svom iskustvu, rekla je da “indiferentnost ima u sebi ključ za razumevanje uzroka zla jer kad veruješ da te nešto ne dotiče, da se ne odnosi na tebe, onda nema granice hororu. Onaj ko je indiferentan, taj je saučesnik. Saučesnik najgorih zločina”. O tim rečima treba danas da razmišljamo snažnije nego ranije. O rečima Hilde Dajč, Davida Alkalaja, Paje Cinera i mnogih drugih koji su se pitali kako je moguće da se sve to njima dešava, a niko ne reaguje? Kako je moguće da je u Evropi ubijeno preko 6.500.000 Jevreja i nekoliko stotina hiljada Roma isključivo zbog svoje “rasne” – zapravo izmišljene kategorije – pripadnosti?

Sedamdeset pet godina od oslobođenja Aušvica, najvećeg logora smrti u nacističkom sistemu logora u Evropi, u kojem su se nalazili i Sajmište i Topovske šupe, još nemamo odgovore na sva ta pitanja. Ali imamo dužnost da iz te indiferentnosti izađemo i da ne dozvolimo da mesta kao što su Sajmište, Topovske šupe, magacin Leo Weiss u Novom Bečeju, Svilara u Pančevu, Bor i mnoga druga mesta u kojima su stradali srpski Jevreji padnu u zaborav. Jer kad bismo to dozvolili, bili bismo indiferentni, a samim tim, kao što je Lilijana Segre rekla, saučesnici zločina koji su se u njima dešavali.

Tekst je prenet iz magazina Novi magazin.