Hofeš Šehter: Beznadežnost nije jedina opcija

Razgovarala: Jovana Čilić, Novi magazin

Jedan od najčuvenijih savremenih koreografa, Hofeš Šehter stiže na 20. Beogradski festival igre, gde će sa svojom trupom iz Londona prikazati dva komada u samom finišu jubilarnog izdanja manifestacije. Šehter je dobitnik najznačajnijeg festivalskog priznanja – nagrade Jovan Ćirilov, za komad Labudov kolač, izveden u okviru prethodnog, 19. BFI, kao deo spektakla Labudovo jezero nemačke trupe Gotje dens (Gauthier Dance) iz Štutgarta, koji je realizovalo četvoro poznatih koreografa, uključujući Šehtera koji je potpisao koreografiju, scenu, dizajn svetla, muziku… Nagrada će mu biti uručena 12. aprila u Beogradu. Hofeš Šehter, koji prvi put stiže i lično u Beograd, jedan je od redovnijih učesnika BFI – on je svoje koreografije predstavio na ovom festivalu 2012. godine – Politička majka i tri godine kasnije, u okviru 12. BFI – Sunce.

Uzbudljiva nova postavka slavnog koreografa – Dvostruko ubistvo: Klovnovi i Ispravka, predstavlja dva sasvim različita umetnička dela savremenog trenutka. Uz sarkastičan naklon sve većoj ravnodušnosti prema nasilju, Klovnovi, originalno kreirani za prvi ansambl čuvenog Holandskog teatra igre iz Haga, a kasnije pretočeni u film za BBC – Klovnovi Hofeša Šehtera iz 2018, oslobađaju vrtlog koreografske anarhije, postavljajući pitanje: „Koliko smo daleko spremni da idemo u ime zabave?“ U potpunoj suprotnosti, Ispravka donosi dirljivu, krhku energiju na scenu. To je komad koji nudi ljudski, sirov i saosećajan trenutak u kome se nasilje, nežnost i nada razotkrivaju kroz autorov bioskopski objektiv. Prikazujući dar neponovljivih igrača, praćen epskim zvukom Šehterove muzičke kompozicije, Dvostruko ubistvo istražuje bolne istine i zadire u najdublje emocije. Dvostruko ubistvo premijerno je izvedeno u londonskom Teatru Sadlers Vels, 2021. godine.

Recite nam nešto o dihotomiji komada – Dvostruko ubistvo: Klovnovi i Ispravka, s kojim dolazite na 20. Beogradski festival igre. Šta vam je bilo na umu kad ste ih kreirali?

Razmišljao sam o zabavi – a ono što zabavlja publiku kad razmišljate o Holivudu jeste nasilje. Počeli smo ovu igru u studiju i ona je dobila zamah. Osećao sam da izvođači pokušavaju da privuku pažnju na mnoštvo načina. Mnogo smo se smejali u studiju dok smo to radili – što zvuči užasno! Mislio sam da je zaista apsurdno koreografisati ubistvo. Bilo je zabavno, ali se onda pretvorilo u noćnu moru koja neće prestati. Smatram da su Klovnovi neverovatno uzbudljivi, na neki način zabavni, ali ujedno to je uznemirujući komad. Ta dihotomija mu na neki način daje moć.

A onda, osećao sam kao da mi je potreban neki protivotrov za Klovnove. Bilo je nečega beznadežnog u tom komadu, jer je sarkastičan i bolan. Želeo sam da mu dam odgovor, da ponudim drugu opciju na sceni. Ne želim da se složim niti da prihvatim da je to jedina opcija! Klovnovi su mikroskop kroz koji se vidi svet, ali postoje i druge perspektive. Obično sam veoma skeptičan prema svom radu, ali je Ispravka jedno od onih dela koje volim da gledam zajedno sa publikom i osluškujem kako ljudi doživljavaju ovaj komad. Sve se dešava brže nego što vaš um i vaša osećanja mogu da podnesu. Morate uporno da gledate jer predstava ide ispred vas. Ipak, sa Ispravkom sam želeo da publici ponudim neko (dodatno) vreme, a istovremeno da nastavim istim intenzitetom.

Prvi put dolazite u Beograd, iako vaš rad nije nepoznat ovdašnjoj publici?

Tačno, biće ovo prvi put da dolazim sa trupom u Beograd. Jako se radujem tome, jer obično nemam vremena da pratim izvođenja i odlazim na festivale. Ovo je zaista posebna prilika. Počastvovan sam pažnjom i nagradom koja će mi biti uručena. Mi zatvaramo 20. Beogradski festival igre… 12 i 13 aprila, ove godine!

Da se vratimo na proces rada – kako to izgleda vu vašem slučaju? Šta pokazujete publici, šta želite da ona doživi gledajući vaša dela?

Zamišljam sebe u pozorištu i pitam se: Šta želim da se desi? Šta bi me zaista oduševilo? Šta bi bilo neprijatno ili šokantno? Šta bi bilo zaista prelepo? Jedini sudija kog imam u glavi sam ja – zajedno sa mojim instinktima. Film, recimo, govori priču i vodi nas na putovanje, a za mene nije loša stvar da predstava savremene igre vodi publiku na putovanje. To nije jeftina stvar. Istina je da želim da pravim dela koja navode ljude da osećaju stvari i prolaze kroz emocije – i zbog toga se osećam kao da to dele sa mnom. Ne mogu da se povežem sa ostvarenjima koja su često opskurna i apstraktna. Volim što ljudi mogu da osete stvari koje su povezane sa njihovim životom.

Da li vidite sebe kao čoveka igre?

Nikad sebe nisam video, a verovatno i dalje neću, kao osobu koja igra. Slučajno sam se susreo sa igrom. Kad sam imao 12 godina, da ste mi rekli reči koreograf ili savremena igra, ne bih znao šta to znači. Način na koji sam došao do toga bio je tako što sam jednostavno bio osoba koja živi. Znao sam da postoji nešto u umetnosti što je veoma zanimljivo i bio sam radoznao. Ali igra nije bila na mom radaru. Mislim da se tako još uvek osećam. Povezao sam se sa delima igre koja su komunicirala sa mnom van žargona igre, mimo termina tandu i jete… Nije mi bilo važno koliko se visoko diže noga i koliko pirueta neko radi, više me je to zanimalo na emotivnom, ljudskom nivou. Bila mi je potrebna ta vrsta utiska.

Koristite, dakle, različite umetničke forme?

Moja prva umetnička ljubav bila je muzika, zatim film… pa igra. Uvek sam bio svestan da postoji mnogo načina da izrazim sebe i da postoji mnogo puteva ka stvaranju moćnog iskustva ako koristimo različite umetničke forme. Za mene je svaki detalj važan, jer svaki detalj vodi ka emocionalnom i energičnom doživljaju koji imamo dok gledamo i slušamo predstavu. Ono što vidimo, čujemo, slike, osvetljenje, atmosfera cele scene – sve to utiče na naš doživljaj. Obraćanje pažnje na sve ovo, čini deo moje radosti u stvaranju umetnosti.

Veoma brzo ste stekli publiku. Vaša karijera je imala ubrzanu, uzlaznu putanju. Da li ste imali osećaj sa kim razgovarate, kako po vama izgleda idealna publika?

Moja publika je, zapravo, moja zamišljena publika. Sedim kod kuće i razmišljam – “ovo je za ljude koje ne poznajem“, i rekao bih da sam ja jedan od najboljih članova moje zamišljene publike, jer sam ja jedina osoba koja je apsolutno iskrena prema meni. Moram da napravim nešto što me potresa, zbog čega se osećam uzbuđeno, a onda postoji element poverenja gde pomislite, ako je to za mene dobro, postoji bar nekoliko ljudi kojima bi takođe bilo tako.

Sigurno ste pravili neke hrabre izbore u vašim ranim delima, iz neznanja, koji su mogli biti sputani oprezom ili iskustvom?

Na neki način greške koje sam napravio su verovatno najbolje stvari koje su se desile mom radu, jer greške takođe dovode u pitanje samu ideju dobrog rada. Naš način razmišljanja, način na koji vidimo šta je harmonična, zdrava ili dobra umetnost u velikoj meri zavisi od našeg obrazovanja. Dakle, greške su zanimljive. Pomislite “vau, to je bio težak zaokret“, ili “to ne funkcioniše, ali je zapravo veoma interesantno“, ili “to je jednostavno užasno i žao mi je što sam to uradio i verovatno ću platiti cenu u sledećem životu ako on postoji“.

Mislim da, ako sam previše oprezan, samo želim sve da slomim – da sve bacim na pod i razbijem. To je zapravo veoma važan deo mog procesa. To je moćna energija.

Svi istaknuti izraelski umetnici, baš poput vas, u veliki svet igre ušli su sa trupom Batševa. Šta je tajna tog čudesnog mesta?

Mislim da je to pre svega Ohad Naharin i njegova neverovatna umetnost, fokus i energija. Mnogo sam naučio radeći sa njim i gledajući ga kako stvara. Kad sam igrao u Batševi, to je bilo i mesto gde su mnogi drugi koreografi stvarali i iz toga sam takođe mnogo naučio i napredovao. I, vrlo bitno, igra je umetnost življenja u Izraelu – narodna igra je deo kulture, način zbližavanja ljudi. Najzad, visoko napeta politička realnost uvek stvara potrebu u ljudima da se izraze. Često, bez reči. Svi ovi aspekti stvaraju pritisak za nastajanje igre…

Postoji li politička dimenzija u vašem radu?

Nema političke agende, nema političke svrhe. Ali postoji politički uticaj: delo nastaje pod pritiskom politizovanog sveta. Otvara politička pitanja, ali odgovora na njih nema nigde. Moj rad ne govori da li je rat dobar ili loš, već osećate nasilje i rat. Morate se zapitati koliko ste nasilni, koliko učestvujete, ili učestvujete tako što ne učestvujete, koliko dozvoljavate da stvari budu kakve jesu. Moj rad je neka vrsta opservacije, zapažanja bez odgovora.

Ne osmišljavate samo koreografiju već i muziku za svoja dela, to je „totalni pristup“. Da li ste uvek komponovali svoju muziku i zašto radite na ovaj način?

Uvek sam pravio muziku za svoje koreografije. Kad sam imao oko pet ili šest godina počeo sam da sviram klavir. Muzika je moja prva ljubav, pre igre. Kad sam počeo da se bavim koreografijom, nakon što sam bio profesionalni igrač, otkrio sam da je za mene bilo uzbudljivo da se sluša moja muzika u pozorištima. Muzika je ogroman deo mojih kreacija, veoma je moćna, zadivljujuća i atmosferska. Kad pronađem pravi zvuk, lakše mi je da napravim koreografiju. Volim proces stvaranja muzike uz koreografiju. Kao što ste rekli, to je totalan proces, sve je povezano sa istim osećanjem i idejom, ništa nije prepušteno slučaju.

Kako komponujete – radite li sa muzičarima?

Ponekad da. Osnovu uradim sam, pronalazeći glavne linije sa elektronskim zvucima i pevanjem. Onda mogu da radim sa muzičarima, posebno sa gudačima, tražim od njih da improvizuju.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.