Gore i zemlja i nebo

Autor: Branko Vučković, Izvor: Novi magazin

Dugo toplo leto sa ekstremno visokim temperaturama ostaće zapamćeno i po više od 2.500 požara na deponijama širom Srbije, od kojih bi se većina mogla svrstati u teške ekološke incidente sa opasnim posledicama po kvalitet zemlje, vode i vazduha. 

Vatra je buktala na deponijama „Vinča“ kod Beograda, „Jovanovac“ kod Kragujevca, „Bubanj“ kod Niša, „Golo brdo“ kod Novog Pazara, „Ečka“ kod Zrenjanina, a gorele su i deponije kod Valjeva, Loznice, Kraljeva, Jagodine, Leskovca, Vranja, Preševa, Novog Sada, Stare Pazove, Subotice…

Prema zvaničnim podacima Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije (MUP), koje evidentira samo požare u čijem gašenju su učestvovali pripadnici Sektora za vanredne situacije, na deponijama u Srbiji je tokom 2024. odine registrovano 2.170 požara, što znači da je svakoga dana u proseku gorelo šest deponija, proizvodeći otrovno zagađenje i direktno ugrožavajući zdravlje ljudi i životnu sredinu. 

Požari na deponijama su znatno opasniji od drugih vrsta požara, jer se u njima nalaze akumulirani gasovi, među kojima i lako zapaljivi, eksplozivni metan.

Predsednik udruženja „Inženjeri za zaštitu životne sredine“ Igor Jezdimirović kaže za Novi magazin da ceo sistem upravljanja otpadom ima za cilj da minimizuje negativne uticaje otpada na zdravlje ljudi i životnu sredinu, kroz sprečavanje zagađujućih materija da migriraju (uđu) u životnu sredinu, ali i da smanje potrošnju resursa tj. korišćenje materije i energije koja se nalazi u otpadu. 

Kod Kragujevca brdo od 40 metara smeća

Nakon što je 30. juna 2025. godine na Gradskoj deponiji Jovanovac izbio požar iz nje je počeo da kulja gost crni dim koji je izazvao prilično uznemirenje javnosti, tim pre što se lokalnoj vlasti i Institutu za javno zdravlje trebalo više od osam sati da se oglase tim povodom i daju građanima bilo kakva uputstva kako da se ponašaju u novonastalim okolnostima.

Prodoran miris paljevine osećao se i u najudaljenijim delovima zbog čega su mnogi građani počeli da nose maske. Kasije tokom popodneva na pres konferenciji predstavnici Instituta za Javno zdravlje Kragujevac (IZJZ) su saopštili da su ekipe instituta izašle na teren odmah nakon izbijanja požara i počela opsežna merenja čiji su rezultati pokazali da je kvalitet vazduha po svim parametrima bio u dozvoljenim granicama.

Takođe su objasnili da su iz preventivnih razloga građanima koji žive u neposrednoj blizini deponije, savetovali da nose maske, a građanima u zoni vetra koji duva prema dolini Lepenice da širem području da ne otvaraju prozore na objektima u kojima stanuju.

Lokacija na kojoj Kragujevac odlaže otpad ne zadovoljava osnovne sanitarne, tehničke i higijenske uslove za to, ali se uprkos tome otpad na njoj odlaže od polovine prošlog veka. Đubrište se nalazi na samo tri kilometra od centra grada, u neposrednoj blizini Državnog data centra, novih stambenih blokova, groblja Bozman i industrijske zone u kojoj su fabrike brojnih kompanija iz zemlje i inostranstva. Tokom proteklih decenija na toj „deponiji koja to nije“ površine oko 15 hektara, formirano je brdo đubreta visoko 40 metara, koje po oceni stručnjaka predstavlja svojevrsnu ekološku bombu.

Iako u Kragujevcu postoji konsenzus svih nadležnih državnih institucija, nevladinih organizacija pa čak i opozicije, da „deponiju koja to nije“ treba u najkraćem roku dislocirati, slučaj se nije pomerio od početka.

Rađeni su projekti i analize uticaja na prirodnu sredinu, za više lokacija u ruralnom delu Kragujevca, ali ni jedna od njih nije zaživela zbog nepoverenja građana prema državnim institucijama.

POŽARI UMNOŽAVAJU ZAGAĐENOST: Divlje i nesanitarne deponije nemaju nikakve mere sprečavanja ulaska zagađujućih materija iz otpada u životnu sredinu – vodu, vazduh, zemljište, živa bića, dok sanitarne deponije imaju razne sisteme koji sprečavaju da zagađenje iz otpada dođe u životnu sredinu, upozorava naš sagovornik.

„Tokom požara na deponijama nastaje toksično i otrovno zagađenje koje se, najviše putem vazduha i dima, dalje širi u životnu sredinu, ali relativno brzo pada i na tlo i ulazi u vodu, zemljište i žive organizme i samim tim u lanac ishrane“, kaže Jezdimirović.

Kako objašnjava, kada se deponija zapali, količina zagađenja koje proizvodi značajno multiplikuje: „Kada dođe do požara na deponijama javljaju se različita otrovna i opasna jedinjenja koja nastaju usled sagorevanja i polusagorevanja različitog otpada. Među njima je i metan, nastao razlaganjem organskog otpada bez prisustva vazduha u dubini deponija, koji je veoma opasan i eksplozivan gas.“

Požari na deponijama se zbog toga prevashodno „guše“, odnosno zatrpavaju zemljom u nadi da će se nakon nestanka kiseonika i požar „samougušiti“. To nije bio slučaj sa deponijom „Duboko“ kod Užica, na koju su kamioni danonoćno dovozili zemlju i istovarali je na površinu deponije, ali su komprimovani gasovi konstantno nalazili nove pukotine „u odbrani“ izbacujući na površinu ogromne količine dima, čađi i drugih otrovnih materija.

Kada je 2005. godine osnovana Deponija „Duboko“ bila je prva regionalna sanitarna deponija u državi. Osnivački dokument potpisali su predstavnici Vlade Republike Srbije, kao i lokalnih samouprava Užica, Čačka, Čajetine, Bajine Bašte, Kosjerića, Ivanjice, Lučana i Požege, koji su finansirali njenu izgradnju, uz snažnu podršku Evropske unije.

Kada je 2012. godine puštena u rad „bila je ubedljivo najmodernija na Balkanu“. Imala je sistem za tretman otpadnih i procednih voda, postrojenja za otplinjavanje deponijskog tela i kompletnu liniju za reciklažu. O visokom stepenu ekološke odgovornosti svedoči podatak da su tadašnja merenja pokazala da je voda Turskog potoka, čiji se izvori nalaze ispod deponije, bila potpuno bistra i čista, pa su Užičani mogli slobodno da se kupaju na gradskoj plaži na reci Đetinji.

Ali, idila nije dugo trajala. Zbog velikog priliva komunalnog otpada, deponija se punila znatno brže nego što je prvobitno planirano, pa je novo rukovodstvo odlučilo da se ne pridržava propisane sanitarne procedure, koja je predviđala slojevito deponovanje đubreta. To je bio početak kraja koji je rezultirao tromesečnim požarom koji je trovao građane Užica. Gradski funkcioneri su sa maskama na licu pokušavali da ubede građane da u dimu nema kancerogenih čestica, mada su aplikacije koje se bave kvalitetom vazduha savetovale da se ne otvaraju prozori i vrata i da se izbegava boravak na otvorenom.

Pod pritiskom građana, na deponiju ili bolje rečeno na njeno zgarište, konačno je stigla Inspekcija Ministarstva za zaštitu životne sedine koja je donela rešenje o zabrani rada, što je kasnije potvrdio i Osnovni sud u Užicu.

OTPAD KRUŽI SRBIJOM: Zatvaranje deponije izazvalo je kolaps sistema za odnošenje otpada iz opština i gradova koje su svoje đubre već bile preusmerile na „Duboko“. U novonastaloj situaciji najgore su prošli Užice, Čačak i Lučani koji svoje smeće od tada, po komercijalnim uslovima, odlažu na gotovo 200 kilometara udaljenoj sanitarnoj deponiji „Vrbak“ u Lapovu.

U sličnoj situaciji su i gradovi Novi Pazar i Valjevo, u kojima su građani posle velikih letošnjih požara i višednevnog „dimljenja“ odlučili da blokiraju gradska smetlišta, kako bi primorali lokalne uprave da brže i efikasnije rešavaju višedecenijske probleme. Dok je „Golo brdo“ blokirano, Novi Pazar komunalni otpad odlaže u Raškoj, a Valjevo u Sremskoj Mitrovici. Takvo „gazdovanje“ Užice, Lučane, Čačak i Valjevo mesečno košta između 60.000 i 80.000 evra, što je dupliralo račune za smeće u tim gradovima.

Tako je višedecenijsko stavljanje problema „pod tepih“ došlo na naplatu sa kamatom, ali dodatni izdaci za transport nisu najveća nevolja za te lokalne samouprave. Mnogo veći izazov je nezadovoljstvo građana gradova koji uvoze tuđ otpad. U Lapovu strahuju da će otpad iz zapadne Srbije brzo popuniti sve kapacitete na „Vrbaku“ i da bi se i oni mogli naći u sličnoj situaciji. Podsećanja radi, žitelji opštine Knić su pritiskom na lokalnu vlast sprečili dalji istovar otpada iz Čačka na smetlištu usred plodnih njiva, na kojima gaje kukuruz i pšenicu.

Prema zvaničnim podacima Agencija za zaštitu životne sredine, trenutno postoji 12 sanitarnih deponija, od kojih je jednoj zabranjen rad. Da bi se oko tri miliona tona smeća, koliko se godišnje produkuje u Srbiji, deponovalo, trebalo bi da ih bude bar dvostruko više, ali to je, gledano iz današnje perspektive, pitanje daleke budućnosti.

U nedostatku sanitarnih deponija koje su decenijama obavezni delovi svih razvojnih planova i programa, i koji uglavnom ostaju u sferi planiranja, ali i zbog loše navike građana da svoje đubre odlažu gde stignu, Srbija je zatrpana smetlištima i divljim deponijama na kojima se nalaze stotine tona đubreta.

NEBRIGA „PODMEĆE“ POŽARE: Jezdimirović naglašava da su uzroci ovako velikog broja požara na deponijama često povezani sa neadekvatnim upravljanjem, odsustvom kontrole nad vrstom materijala koji se odlaže, kao i nedovoljnom infrastrukturom za prevenciju i brz odgovor na incidente.

„Pored toga, ekstremne letnje temperature dodatno pogoršavaju situaciju, povećavajući rizik od samozapaljenja otpada i širenja požara na okolnu životnu sredinu“, kaže Jezdimirović i dodaje da su sanitarne deponije za komunalni otpad samo kraj dugačkog sistema upravljanja otpadom koji se „odvija veoma sporo i sa mnogo promašaja i nikako da se uspostavi u Srbiji“.

Kao i obično, ključni problem u upravljanju otpadom, o koji se Srbija sapliće na svakom koraku, jeste nedostatak političke odgovornosti donosioca odluka i zanemarivanje struke u procesima donošenja odluka: „Sitni i malo krupniji lični interesi i nedostatak bilo kakvih posledica za donosioce odluka, koji preko 15 godina uporno odbijaju da primene odredbe Zakona o upravljanju otpadom. To je dovelo do toga da sistem upravljanja otpadom u Srbiji u 2025. godini u najvećoj meri podseća na XVIII vek i princip ‘pokupi i baci na gomilu malo dalje’.“

Direktne posledice takvim upravljanjem otpadom utiču na smanjenje kvaliteta životne sredine i na zdravlje celokupnog stanovništva. U razvijenim zemljama sistem upravljanja otpadom počinje od prevencije njegovog nastanka, zatim sledi reciklaža, korišćenje energetskog potencijala otpada i tek onda se ono što ostane odlaže na sanitarne deponije. 

„Pogađate, kod nas su prethodni koraci pre deponovanja više nego skromni, u nekom delu skoro nepostojeći, a većina komunalnog otpada i dalje završava na smetlištima i divljim deponijama, jer od 2009, kada je donesen Zakon o upravljanju otpadom, donosioci odluka nisu uspeli da obezbede čak ni punu pokrivenost građana sistemom prikupljanja otpada“, uverava nas Jezdimirović.

Sagovornik Novog magazina poručuje da je prevencija ključna odrednica u sprečavanju nastanka požara na deponijama: „Uspostavljanje pravilnog sistema upravljanja otpadom koje dovodi do toga da samo mali deo, oko 10 odsto otpada, završava na deponijama dovešće do značajnog smanjenja požara na deponijama. Posebno značajno je razvrstavanje otpada i odvajanje organskog od ostalih vrsta otpada, jer upravo iz organskog otpada, koji u komunalnom otpadu čini oko 50 odsto, nastaje deponijski gas koji je osnovno gorivo požara na deponijama. Pored odvajanje postoje jasna pravila struke kako se upravlja otpadom pre deponovanja, koji tretmani treba da se primene nad otpadom, kao i kako se upravlja deponijom i koje mere moraju da se sprovode kako bi se opasnost od pojave požara svela na minimum. Ipak, primena tih mera značila bi, pre svega postavljanje stručnog, a ne nužno ‘partijski’ podobnog kadra na rukovodeća mesta.“. 

VALJEVSKA TROVAČNICA: I valjevska deponija, veoma ozbiljan zagađivač koju JOŠ zovu „Valjevska trovačnica“, predstavlja višedecenijski ekološki problem koji lokalna vlast nikako ne uspeva da reši, mada postoje ozbiljna obećanja da će Regionalna deponija u selu Kalenić, udaljenom oko 50 kilometara od Valjeva, do kraja ove godine konačno biti završena i stavljena u funkciju. Tokom dva uzastopna požara na valjevskom gradskom smetlištu, oblaci gustog crnog dima prekrivali su grad i mešali se sa već zagađenim vazduhom, u Valjevu se disalo „na škrge“, a ni hirurške maske pretekle od vremena pandemije virusa korona, nisu bile od velike pomoći.

Tek što su požari ugašeni, a lokalna vlast naknadno obznanila da „nije bilo opasnosti po zdravlje i život ljudi“, krajem marta na smetlištu na kojem se dnevno istovari oko 100 tona komunalnog otpada, vatra je ponovo planula. Jače nego ikada u proteklih 30 godina od kada je formirano ovo „privremeno“ smetlište.

Gusti crni dim ponovo je zapretio Valjevcima, koji su odlučili da preuzmu odgovornost za svoj grad i građane koji u njemu žive, ali pre svega za zdravlje svoje dece i njihovu budućnost. Na ulazu u deponiju postavili su barikadu i nekoliko šatora u kojima se građani danonoćno smenjuju na dežurstvu i od 18. marta ne dozvoljavaju istovar đubreta na deponiju, kako bi primorali nadležne da sanitarnu deponiju u Kaleniću što pre završe i puste u rad. Od tada do danas komunalni otpad iz Valjeva se odlaže u Sremskoj Mitrovici, a za transport i zakup dela deponije grad će mesečno izdvajati oko 80.000 evra.

UMERENI OPTIMIZAM VLASTI: Sudeći po javnim nastupima predstavnika Ministarstva za zaštitu životne sredine problem odlaganja otpada u Srbiji biće rešen po „najsavremenijim standardima“, uz pomoć evropskih zajmova i budžetskih sredstava. Kao dokaz posvećenosti tom cilju ističu da su u toku završni radovi na izgradnji savremenog regionalnog centra za upravljanje otpadom „Eko Tamnava“, na nekadašnjim kopovima uglja kod Lazarevca.

Taj ekološki projekat od izuzetnog značaja za više gradova centralne i zapadne Srbije trebalo bi da bude završen do kraja 2025. godine. Na njemu će se godišnje odlagati više od 250 hiljada tona otpada iz 15 gradova i opština u kojima živi oko pola miliona ljudi.

Dok se privodi kraju regionalni centar „Eko Tamnava“, u završnoj fazi je i izgradnja sanitarne deponije u selu Kalenić kod Valjeva. Trenutno se radi na izgradnji još nekoliko regionalnih centara za otpad, a u pripremi je izgradnja više lokalnih stanica za transfer otpada i reciklažu.

Uporedo sa tim kapitalnim poslovima, Ministarstvo za zaštitu životne sredine u saradnji sa lokalnim samoupravama, radi i na čišćenju smetlišta i divljih deponija, koje su vidljive na svakom koraku naše zemlje.

Poslednjeg radnog dana avgusta ministarka zaštite životne sredine Sara Pavkov potpisala je ugovor za treću fazu radova na zatvaranju i sanaciji nesanitarne deponije „Aleksandrovačka bara“ u Subotici, čime će biti rešen najveći ekološki izazov na severu Srbije. Na toj lokaciji, površine 30 hektara gotovo pola veka odlagano je više od 50.000 tona otpada godišnje. To potpuno neuslovno i nebezbedno smetlište nalazi se na samo 150 metara od prvih stambenih objekata i na oko 500 metara od kompleksa jezera Palić.

U Subotici je uz podršku Evropske unije izgrađen regionalni centar za upravljanje otpadom, na kome će, pored Subotice, otpad odlagati i šest okolnih opština – Bačka Topola, Mali Iđoš, Senta, Čoka, Kanjiža i Novi Kneževac.

Očekuje se da će napori Ministarstva i lokalnih samouprava, uz podršku Evropske unije omogućiti građanima Srbije da konačno udahnu duboko, punim plućima. Međutim, sudeći po dosadašnjim iskustvima to neće biti ni brzo ni lako, jer će za realizaciju tog cilja, pored novca, biti potrebna i politička volja, koje do sada nije bilo.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.