Goranka Matić: Fotografija je ostala, samo ima novo ruho

Razgovarala: Mia Kosović, Novi magazin

Danas više nisu retke fotografkinje, čak mi se čini da ih je i više – primećuje foto-reporterka Goranka Matić koja je tokom 1980-ih godina, kad je počinjala da se bavi fotografijom, bila jedna od retkih žena koja je ovu, mušku disciplinu, izabrala za svoju profesiju. Da je bila na pravom putu svedoče najveća priznanja esnafa koje je ova lucidna istoričarka umetnosti osvajala za svoje radove kojima je pomerala estetske kodekse. Otuda i ne čudi što joj je posvećena i epizoda dokumentarnog serijala Moj lični pečat iz 2012, a Goranka je i dalje, kao i svaki, vrlo često, slobodni strelac, tragala za pravim uglom iz kojeg je nišanila svojim fotoaparatom.

Za fotografije Goranke Matić, koja je završila istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, vele da su istorija u malom domaće muzičke scene 1980-ih i 1990-ih godina. Ipak, poznavaoci njenog foto-rukopisa kažu da je, u njenom slučaju, sve krenulo od Tita. Fotografija je 1980. zavela takoreći slučajno.

Njen opus obuhvata portrete pisaca, pop i rok muzičara, glumaca, političara… Nisu je zaobišle ni izborne kampanje, ali ni burni događaji iz bliske prošlosti ovih prostora, od studentskih protesta, preko 9. marta, do gotovo svih demonstracija s kraja prošlog veka. Jer to je Goranka Matić, neponovljiva i jedinstvena, koja je pored ostalog autorka i nekoliko knjiga (Dani bola i ponosa i Deset godina protiv, među ostalim).

Odakle vi u ovoj, reklo bi se, muškoj profesiji, budući da ste po vokaciji istoričarka umetnosti. Koju zajedničku nit ste spojili tom simbiozom?

Bila sam nekoliko godina nezaposlena. Pripadam generaciji koja se dopunski obrazovala u Studentskom kulturnom centru, tada mestu gde se konceptualna umetnost izlagala i stvarala. Fotografija je bilo jedno od sredstava izražavanja. To me je relaksiralo da mogu da je koristiti kad želim, nešto da zabeležim iako nisam bila član nekog foto kluba. Tako je nastala i serija slajdova Dani bola i ponosa, izlozi Beograda u vreme Titove smrti. Bila je to, verovatno, varnica koja me zapalila da se stvarno zainteresujem za fotografiju i promenim profesiju. Prvu fotografiju u novinama objavila sam u jesen 1980.

Za četiri decenije i nešto više vašeg druženja sa fotoaparatom mnogo toga se promenilo: nema više laboratorija za razvijanje fotografija, kupovine filmova… Šta je ostalo?

Pa, ostala je opet fotografija samo u novom ruhu. Nisam iz romantične priče “kako smo mi radili”. Sad je koliko para, toliko muzike. Što je skuplji aparat to je bolji kvalitet digitalne fotografije, a ostalo je u glavi fotografa. Mi smo se vozili taljigama, a nove generacije “ferarijem”.

Bili ste i urednik fotografije. U čemu je odgovornost urednika fotografije?

Već godinama ne radim, verujem da su se i tu stvari promenile, ali osnovni principi stoje. Zavisi od vrste novina, jesu li dnevne, nedeljne, magazini, tabloidi… Osnovni zadatak je nabaviti fotke za aktuelni broj, a onda izabrati ako možeš najbolje. Naravno, tu je i saradnja sa urednicima rubrika i ono najvažnije rad sa kolegama, fotografima. Urednikov posao nije da fotografiše nego da stimuliše kolege da dobro rade i da se bori za prostor fotografije u publikaciji, kao i potpisivanje fotografa. Boriti se za ugled fotografa u novinama. To je sada, mislim bolje nego u moje vreme.

Vaše foto-traganje ide od umetnosti do rokenrola. Snimali ste fotografije za mnoge omote beogradskih bendova, od Idola i Heroja, do Balaševića i Bajage. Zašto ste Idole, za prvo zvanično slikanje, odveli na Ušće te 1982?

Omoti ploča su za mene bili izazovi jer sam bila dosta samostalna i mislila na kompletno rešenje. Najviše sam radila Idole i Bajagu. Za prvo pojavljivanje Idola u novinama izabrala sam Ušće, jer se u daljini videla zgrada CK. Oni su u albumu Odbrana i poslednji dani i koketirali sa politikom i to mi je izgledalo zanimljivo. Uopšte sve grupe sam slikala po zanimljivim ćoškovima Beograda. To sada stoji kao svojevrsni dokument grada i ujedno daje sliku mog odnosa prema muzičarima, za razliku od nekog standardnog, recimo, da sam ih slikala u studiju.

Poslednju fotku Milana Mladenovića uradili ste na koncertu – Ne računajte na nas, na Trgu republike 1992. Cane je pljuvao u objektiv fotografima, vi ste bolje prošli jer vam je bio komšija. Rok muzičari i fotografija, kako ih pomiriti?

Milan, Cane, Koja… bili su sa Novog Beograda, Bajaga iz Zemun, a svi smo se našli u SKC. Ja sam bila starija tako da sam lako sarađivala i dobro ih poznavala. Nije bilo potrebe za pomirenjem, bilo je dovoljno samo uhvatiti duh, energiju.

Jedna od vaših interesantnijih fotografija jeste i ona na kojoj su Branko Vukojević, urednik Džuboksa i reditelj Goran Gajić, koji drže novine na kojima je veliki naslov Okučani u obruču. Kako je nastala?

To su tužna vremena. Vremena opraštanja sa prijateljima. Išli smo na oproštajni ručak na Zvezdaru, Goran i Mira (Furlan) odlazili su u Ameriku, a Branko u London.

Za izložbu Tiho teče Sutjeska dobili ste Politikinu nagradu, postavka Vlada bila je posvećena Vladi Divljanu, tu su i Putnici kroz vreme opsednuti slikama, odnosno, Mreža sećanja. Šta izložba fotografija mora da obuhvati da bi zaokupila pažnju gledalaca i kritike?

Naveli ste tri različite izložbe istog autora. Sutjeska je moj dug prošlosti sa pogledom na današnju bahatost prema onome što treba da pamtimo. Kao i u Hrvatskoj što su rušeni spomenici Vojina Bakića i u Bosni su devastirane freske Krsta Hegedušića, a priroda se vremenom oporavi i kao da ništa nije bilo. Vlada Divljan je izuzetna ličnost naše kulture, to je bila izložba, sentiment na njega i vreme koje smo proveli sa njim. Mreža sećanja je priča o mejlu i fotkama koje sam slala prijateljima. Tako velika količina fotografija koje nisu izabrane po nekom kriterijumu, osim da su bile slane odabranim ljudima postaje intimno-javno. Sve tri izložbe različite su i iste. Moje emocije, a ako su iskrene publika ih oseti.

Predavali ste foto-žurnalizam na Fakultetu političkih nauka u Beogradu? Šta ste savetovali studentima?

Srećom više ne predajem, prava sam penzionerka. Kad sam predavala mlade kolege učila sam da ne mistifikuju i da vole fotografiju. Pričala sam im o drugim fotografima. Neko ko studira književnost čita razne pisce, fotografi treba da poznaju svoje kolege iz prošlosti da bi postali novi autori.

Jednom fotograf, uvek fotograf… ni to kod vas nije tako. Kako provodite svoje mirne dane bez fotoaparata?

Ni Desanka Maksimović u sedamdesetim godinama nije pisala ljubavnu poeziju. Trenutno sam u šetanju svoje retrospektive. Pored Beograda bila je u Novom Sadu, sad u martu ide u Banjaluku, u septembru u Zagreb, a dogodine u Maribor…

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.