Gledaoce vodim u nepoznato

Razgovarala: Jovana Čilić,  Izvor: Novi magazin

Nekadašnji igrač trupe Aterbaleto, laureat 32. Međunarodnog koreografskog takmičenja u Hanoveru, i Koreograf godine po oceni milanskog časopisa Danza e Danza, Filip Krac neguje jedinstveni koreografski rečnik koji kombinuje savremenu igru sa tehničkim elementima baleta i hip hopa. Na poziv direktora Baleta Teatra milanske Skale, Manuela Legrija, Krac je nedavno predstavio svoj rad kreiran za igrače tog ansambla, deleći veče i scenu sa čuvenim autorima kao što su Jirži Kilijan, Načo Duato i Dejvid Dovson. Na 21. Beogradski festival igre, koji se ove godine, pod sloganom Savršene različitosti, održava od 7. marta do 10. aprila, stiže sa komadom Crvene cipelice u izvođenju Baleta Toskane. Delo inspirisano čuvenom Andersonovom pričom, ali i estetikom istoimenog filma, izvodi se prvi put u inostranstvu, 11. marta, u Pozorištu na Terazijama. U susret ovom gostovanju Krac govori za Novi magazin.

Kreirali ste prošle godine svoj prvi komad za Balet milanske Skale. Ujedno, pričalo se o tome da ste prvi koreograf koji unosi muziku britanskog sastava Radiohead u Skalu. Kako je izgledalo to veče?

Definitivno nisam prvi koreograf koji je koristio muziku grupe Radiohead, ali sam zaista srećan da sam to prvi učinio u Skali. Kreiranje pokreta na zvuke legendarnog sastava istovremeno je izazov i blagoslov. Možemo pomisliti kako je pop muzika jednostavno rešenje: ona poseduje dopadljive melodije, jednostavan ritam, srceparajuću dramu… Ipak, genijalnost ovog benda prevazilazi sve ove kategorije i iako vas njihova muzika duboko dotiče, postoji toliko mnogo slojeva zvučnog istraživanja, neočekivanih ritmova i poetskih stihova. Osećao sam da sam kroz rad još više cenio uzvišeni zanat ovih muzičara. Premijera je nagrađena ovacijama u Skali, a ja sam presrećan što sam imao priliku da radim sa posvećenim i inteligentnim igračima trupe koju vodi Manuel Legri. Zaista, celo putovanje je bilo inspirativno.

Kao igrač trupe Aterbaleto nastupali ste i na Beogradskom festivalu igre. Kako se sećate Beograda, i kako vam sada deluje da se vraćate kao autor?

Da, mislim da sam igrao na Festivalu 2010. godine. Izvodili smo komade Maura Bigoncetija koji je bio glavni koreograf trupe do 2012. godine. Sećam se da je to bilo jedno predivno iskustvo. Imao sam samo 23 godine, i tek što sam dobio angažman. Za mene je sve bilo zanimljivo i novo. Sa druge strane, scenu sam oduvek obožavao, kao i mogućnost da budem pred publikom. Sada sam u drugoj poziciji. Sa veće distance pratim reakcije gledalaca, iako je još uvek naš odnos veoma intiman. Ne prikazujem stanje moje duše na pozornici, već osećanja i misli koje sam razvio sa svojim igračima.

Imali ste priliku da radite sa nekim od najvećih koreografa ovog vremena… Recite nam nešto o tim saradnjama… i možda, ako možete da kažete, čiji rad vam je bio emotivno najbliži?

Bio sam igrač Aterbaleta punih 13 godina, a sada sa njima radim kao koreograf. Stekao sam bogato iskustvo i trudim se da sačuvam sve ljudske i umetničke razmene kao hranu i razmišljanje na svom putu. U tom smislu, postojali su ljudi i njihova dela koja su me najviše dotakla i uslovila moj pogled na ovu umetnost. Izdvojio bih Ohada Naharina i Jiržija Kilijana. Možda se ovo čini kao očigledan izbor, ali osećam da su njihova dela ona u kojima je sveta poezija tela bila najopipljivija, u studiju i na sceni. Ništa suvišno, ništa površno, ništa ukrašeno, već uredna namera i akutna svest.

Vaš komad O malo je remek delo stvoreno za Aterbaleto. Taj rad je zavredeo brojne nagrade… između ostalog i nagradu milanskog magazina Danza e Danza?

Reč je, zapravo, o kratkom duetu koji sam napravio 2018. godine sa koleginicom i dragom prijateljicom Ivanom Mastroviti. U to vreme smo se poznavali deset godina, tako da je među nama bilo puno poverenja i uzbuđenja što smo zajedno u studiju i što radimo na nečemu što nam je tada bilo intimno i smelo. Ipak, iako smo veoma dugo stvarali ovaj komad od svega dvanaest minuta, nismo znali kakva će biti reakcija publike. Moram da kažem da smo bili jednostavno preplavljeni povratnim informacijama i načinom na koji je publika prigrlila ovu kreaciju. Deluje kao najveće blaženstvo koje možete da osetite kao stvaralac: kad zajedno sa punom salom radoznalih i probirljivih gledalaca krenete na uzbudljivu vožnju.

Komad Crvene cipelice za Balet Toskane, koje ćemo videti u Beogradu, vaš je prvi celovečernji komad. Recite nam nešto o saradnji sa Kristinom Bocolini i igračima iz Firence?

Kristina Bocolini je bila moj prvi direktor u Aterbaletu i od mojih početaka u kompaniji uvek me je podsticala da se bavim koreografijom. Neizmerno sam joj zahvalan i smatram je jednom od velikih dama umetničke igre u Italiji, koja je tokom svoje karijere proživela bezbroj različitih kulturnih tokova i društvenih promena. Kad je 2017. godine dala ostavku na mesto direktora Aterbaleta, oboje smo znali da ćemo ponovo sarađivati. A onda je hrabro od mene naručila ovaj komad kao celovečernje delo! Osećao sam se uzbuđeno pred izazovom, ali i znao sam da ću uz Kristinu pored sebe imati iskusnog saradnika kome verujem. Mislim da je to bila dobra kombinacija za mene: osećati se sigurno i nesigurno u isto vreme… Takođe je bilo interesantno u studiju sa igračima, koju su sve vreme bili pažljivi i posvećeni. To su sjajni izvođači, koji zaslužuju punu podršku.

Šta je bila inspiracija za Crvene cipelice, priča, film nagrađen Oskarom… ili…?

Sve zajedno. S jedne strane, neophodnost da se shvate neki od znakova našeg vremena: naša opsesija predmetima, način na koji želimo da ih akumuliramo i posedujemo. Kako gubimo ljudskost u tom procesu i sami se pretvaramo u „predmete koji hodaju i govore“. Upozorenje iz priče Hansa Kristijana Andersena iz 1853. godine u nekim aspektima izgleda zastarelo, jer je preopterećeno religioznom pobožnošću, ali se u narativu već pojavljuje ideja da devojčica ne samo da aktivno priželjkuje ove crvene cipelice, već je pasivno uslovljena njima i mora da „igra do smrti“. Tako da smo se dramaturškinja Sara Strobel i ja zapitali: ko zaista poseduje tu moć? Da li ona ili cipelice? Film Pavela Presburgera iz 1948. uglavnom je poslužio kao inspiracija za estetiku komada. Scenografija i kostimografija oskarovca Hajna Hekrota su kreativno remek delo koje je film napravilo ikonom koju predstavlja do danas. Imao sam sreće da radim sa dizajnerkom svetla Đulijom Marijom Pastore i kostimografkinjom Grejs Lajel, koje su uspele da preispitaju i ponovo osmisle čudesna hromatska iskustva.

Upozorenje iz Andersenove priče iz 1853. u nekim aspektima izgleda zastarelo jer je preopterećeno religioznom pobožnošću, ali se u narativu već pojavljuje ideja da devojčica ne samo da aktivno priželjkuje ove crvene cipelice već je pasivno uslovljena njima i mora da „igra do smrti“.

Koju muziku koristite u Crvenim cipelicama?

Muzika je originalna kreacija kompozitora Pjerfrančeska Peronea, on je razvio elektronske zvučne pejzaže koji dovode komad u ono ovde-i-sada.

Kako pozvati publiku da dođe i otkrije ovo delo?

Znam da veče dolazi sa preciznim naslovom, ali bih pozvao publiku da ne insistira u svakom trenutku na traženju smisla ili priče. Generalno, smatram da je najvelikodušnije i najrazumnije što gledalac može da uradi to da napusti očekivanja i dopusti da ga dodirnu emotivni i estetski utisci, da bude odveden u nepoznato!

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.