Glasine, predrasude i ženska seksualnost na Balkanu

Razgovarala: Aleksandra Mijalković, Izvor: Novi magazin

U tradicionalnim društvima Balkana, ili šire posmatrano, mediteranskog regiona, dovoljna je jedna neoprezna izjava da pokrene glasine koje će, preuveličane i neproverene, protresti celu zajednicu, izokrenuti naglavce živote onih upletenih u tu priču, i možda zauvek promeniti, u neočekivanom pravcu, sudbinu osobe od koje je sve poteklo. A kad je ta osoba pametna i vredna tinejdžerka na pragu seksualnog sazrevanja, u patrijarhalnoj sredini, iz porodice koja ekonomski jedva opstaje u svetu sve većih klasnih razlika i socijalnih nepravdi – onda je jasno zašto film Ekskurzija, koji se bavi ovom temom, osvaja i publiku, i kritičare, i priznanja. Najnovije, nagrada Gordan Mihić za najbolji scenario, autorki Uni Gunjak uručena je 1. decembra na 29. FAF u Beogradu.

Svetsku premijeru Ekskurzija je imala na ovogodišnjem Filmskom festivalu u Lokarnu, gde je dobila Specijalno priznanje; prikazana je na 29. Sarajevo film festivalu u okviru Takmičarskog programa izvan konkurencije, u Gala selekciji; na Bihać avantura filmskom festivalu krunisana je Gran prijem Unska sirena; na Montenegro film festivalu u Herceg Novom ovenčana je Zlatnom mimozom za najbolji scenario i za najbolju glumicu; gostovala je i na filmskim festivalima u Kopenhagenu, Luksemburgu, Rimu, Sao Paolu… Prvi celovečernji igrani film Une Gunjak je, bez ikakvih nedoumica i primedbi u javnosti, odabran da bude bosanskohercegovački kandidat za Oskara za najbolje strano ostvarenje. (To prestižno priznanje Američke akademije za film je, inače, 2002. već osvojio jedan autor iz BiH, Danis Tanović za Ničiju zemlju.)

Glavna junakinja Ekskurzije, Iman, koju glumi Asja Zara Lagumdžija, ima 15 godina (kao i Asja) i učenica je devetog razreda jedne sarajevske osnovne škole – zato ovaj film žanrovski svrstavaju u filmove o odrastanju. Vi ste, međutim, imali na umu jednu složeniju priču, koja se postepeno otkriva pred gledaocima?

Nameravala sam da ukažem na nekoliko stvari, pre svega kako se savremeno društvo odnosi prema svetu tinejdžera, kako oni sami shvataju svoju seksualnost i mesto u zajednici, i kako na sve to mogu da utiču glasine. Ovde se bavim pitanjima slobode i odgovornosti, predrasuda i ekonomskih nejednakosti, bliskosti i otuđenosti, istine i laži, poverenja, pripadanja i izopštenosti, dakle svim onim što danas oblikuje taj svet mladih. Na ovakva razmišljanja podstakao me je skandal pre nekoliko godina u Bosni i Hercegovini, kad su mediji širom regiona preneli vest o sedam trinaestogodišnjih devojčica iz Banjaluke, koje su sve, navodno, zatrudnele na petodnevnoj ekskurziji u Sarajevu. Ja se ne bavim ovim slučajem, niti ulazim u njegovu istinitost (koja uostalom do danas nije potvrđena), mada se on u filmu pominje, već reakcijama javnosti. Te devojčice su bile predmet oštre osude, ružnih komentara, tračeva i uvreda. A niko se nije upitao kako se tinejdžerke suočavaju sa svojom seksualnošću. Kod njih se taj nagon ranije javlja nego kod dečaka, i od njih se očekuje da budu pametnije, odgovornije, smernije, da se kontrolišu i sputaju takve želje. Čak i među mladima uočavam predrasude kad je reč o ovim stvarima.

Na kakve predrasude mislite?

Na to šta nas definiše kao žene, koje su to uloge i odlike koje nam se nameću, pogotovo na Balkanu, gde je naročito važna uloga majke. Zanimalo me kako devojčice sebe doživljavaju u jednom društvu prepunom stereotipa, sklonom etiketiranju. Želela sam, na neki način, da se izborim za njih, da im dam glas, da rasporim šavove društvenih normi koje žensku decu proglašavaju krivim za svako ispoljavanje seksualnosti. To je tipično za Balkan, za Mediteran. Mislim da bi u Skandinaviji priča sigurno tekla drugačije.

Uprkos različitim sredinama u kojima odrastaju, međutim, i deca u Skandinaviji i deca na Balkanu su pod ogromnim uticajem društvenih mreža, vrednosti i ponašanja koja tamo vide?

Dok sam radila na Ekskurziji iznenadilo me koliko su deca opterećena svojim izgledom i celokupnim imidžem koji im nameću društvene mreže, postaju kao likovi iz klipova na TikToku, ali iako je verovatno isto i sa njihovim vršnjacima Skandinavcima, ova naša se dodatno suočavaju i sa raznim društvenim ograničenjima. Adolescencija je sama po sebi zbunjujuća, neprijatna, ne moramo tu decu dodatno da pritiskamo. Dok sam snimala, trudila sam se da ih pustim da budu to što jesu, bez pretvaranja i pokušaja da udovolje tuđim očekivanjima.

Zašto je Iman, u igri istine i izazova, izgovorila laž, za kojom su onda sledile i druge: pohvalila se pred drugaricama da je već imala intimne odnose, a kasnije pomenula da je „možda trudna“? Očigledno nije bila svesna posledica… ili ih je pogrešno protumačila?

Ona je, zapravo, samo potvrdila (neistinitu) tvrdnju tog mladića, 18-godišnjeg Damira u kojeg je zaljubljena, verovatno zato što joj je godila pomisao da je upravo nju odabrao, ili zato što je želela da to bude, odnosno postane istina, ali i da dobije novu vrstu pažnje među školskim drugaricama, koje su je smatrale štreberkom. Nije mogla da pretpostavi da će laž biti prihvaćena kao istina, da će se proširiti među đacima i njihovim roditeljima, i ugroziti ne samo njenu reputaciju, već i najvažniji događaj u školi, ekskurziju, oko koje se već vodila burna debata. Važno mi je bilo da za njene postupke ne okrivim roditelje, jednu običnu, pristojnu sarajevsku porodicu sa (pre)zaposlenim roditeljima, dvoje dobre dece i dedom koji se trudi da, uprkos oskudici, unucima ulepša svakodnevicu sitnicama kao što je poneka čokolada. U Imaninoj porodici ne nedostaje ljubavi i bliskosti, ali roditelji nemaju dovoljno vremena da primete da njihova vredna, odgovorna i pametna ćerka, odličan đak i ispomoć u kući, želi da ima i sopstveni život, intimu. Ovakva bi se porodica mogla naći i u Beogradu, Zagrebu… na celom prostoru nekadašnje Jugoslavije.

Igrani prvenac

 

Film Ekskurzija, igrani prvenac Une Gunjak, rediteljke i scenaristkinje, sniman je u Sarajevu u proleće prošle godine, u koprodukciji šest zemalja (Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Srbija, Francuska, Norveška i Katar). Podržali su ga Fondacija za kinematografiju Sarajevo, Ministarstvo kulture i sporta Kantona Sarajevo, Hrvatski audiovizualni centar, Filmski centar Srbije, Sorfond, Doha Film Institute, Hubert Bals Fund i Eurimages. U filmu igraju Asja Zara Lagumdžija, Nađa Spaho, Maja Izetbegović, Mediha Musliović, Izudin Bajrović, Muhamed Hadžović… a u autorskoj ekipi su direktor fotografije Matthias Pilz, montažerka Klemens Diar, scenografkinja Emina Kujundžić, kostimografkinja Katarina Pilić, kasting direktorica Timka Grin, dizajner zvuka Igor Čamo, kompozitor Draško Adžić i šminkerica Lamija Hadžihasanović Homarac. Producenti su Amra Bakšić Čamo i Adis Đapo (SCCA/pro.ba), koproducenti Nukleus film (Siniša Juričić), Baš Čelik (Jelena Mitrović), Salaud Morisset (Fransoa Moriset), Mer Film (Geri Krener).

Koliko je, ipak, priča vezana upravo za Sarajevo?

Pa film je sniman u Sarajevu, gde sam rođena, odrasla, živela do svoje 18. godine, i dobro ga poznajem. Tragala sam za mestom koje će najbolje odraziti onu vrstu specifičnosti koja odlikuje život na rubu grada, u urbanoj sredini ali ipak dalje od centra. Odabrala sam naselje Dolac – Malta, svojstvene arhitekture, sa betonskim blokovima, gde ljudi imaju svoj način govora, svoje pesme. Nisam htela finu gradsku raju, oni me nerviraju, ali ni one nesretnike sa periferije, koji nemaju ni posla ni para, ubijaju vreme – i ubijaju sebe. I nisam nameravala da govorim o Sarajevu koje je ogroman simbol, i nekadašnje Jugoslavije, i stradanja koja su se tu dešavala kad se ova država raspala, u Ekskurziji sam imala u vidu nešto drugo.

Hteli ste, dakle, da se udaljite od te vrste simbolike. Da li ćete se u nekom budućem filmu vratiti ratu u BiH?

Ne, sa tim je gotovo, sve što sam imala da kažem o toj temi, rekla sam u filmu Kokoška. Moj naredni projekat će biti tematski sasvim drugačiji od prethodnih, mada nameravam da i tu imam ženski lik kao centralni. Mnoge žene su mi bile inspiracija u životu. Posebno me zanima tema naše dijaspore. Time ću se, pored ostalog, baviti u novom filmu, o francuskom društvu.

Ali ćete nastaviti da dolazite u Sarajevo?

Naravno! Znate, moj odnos sa Sarajevom je poseban, doživljavam ga kao svog trećeg roditelja: volim ga, ali ne bih da tu stalno živim. Uvek mu se vraćam, osećajući se kao da nikad nisam ni odlazila. Moj najjači utisak iz Sarajeva je bio neposredno posle rata, nekako smo bili otvoreniji prema svetu, uvereni da će naše društvo rasti, da će nam biti bolje, živećemo od svog rada. Bilo je manje konzervativizma i dogmatizma nego danas. Kad sam, povodom filma, razgovarala sa mladima iz Sarajeva, svi su rekli da nameravaju da odu iz zemlje, neki su čak priznali da su birali školu koju će pohađati na osnovu deficitarnih poslova u inostranstvu. Uostalom, i Iman u filmu pominje da će, čim završi srednju školu, otići, verovatno u Nemačku.

Slobodna umetnica

Una Gunjak rođena je 1996. u Sarajevu, filmske je studije pohađala u Italiji, filmsku montažu studirala na britanskom National Film and TV School. Trenutno živi i radi u Francuskoj, kao slobodna umetnica. Debitovala je kratkim filmom Kokoška koji je premijerno prikazan na Nedelji kritike Kanskog filmskog festivala 2014. i osvojio je nagradu Evropske filmske akademije za najbolji kratki film, a iste godine i Srce Sarajeva na Sarajevo film festivalu. Prikazivan je na 270 festivala, među kojima su i Sundance Film Festival, New Films i New Directors, i osvojio ukupno 70 nagrada. Njen naredni kratki film Salamat iz Nemačke, nastao u okviru inicijative Lebanon Factory, prvi put je prikazan 2017. u Kanu, u programu Dve nedelje reditelja. Unin dugometražni projekt Alfa, izabran za Cinéfondation Residence, dobitnik je produkcijske nagrade Torino Film Laba (FeatureLab).

Kako ste došli do devojke koja će predstavljati Iman, Asje? Ona nije učila glumu, ali je neverovatno uverljiva, nosi ceo film?

Sva deca u filmu su naturščici, pa i Asja. Kastingu smo posvetili puno pažnje i vremena. Zbog kovida smo kandidate birali na osnovu video snimaka sa odrađenim zadacima, što mi se nije baš dopalo jer više verujem u kontakte uživo, ali kad smo dobili te video-materijale oduševila sam se, a Asjini klipovi su me odmah uverili da je ona zaista nešto posebno. Od početka sam imala ideju kakva je ličnost Iman, tražila sam devojčicu koja može da je iznese. Asja je bila ta!

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.