Funkcionalna pismenost i odgovornost države

Piše: Svetlana Tomić, Novi magazin

Prema najnovijem izveštaju o obrazovanju u Srbiji, 40 do 50 odsto petnaestogodišnjaka je funkcionalno nepismeno. Posledice neadekvatnog jezičkog obrazovanja osećale su se naročito od devedesetih godina prošlog veka, kada se upozoravalo na urušavanje jezičke kulture i sve veći raskorak između savremenih životnih potreba koje nameću nove tehnologije i anahronih obrazovanih programa. Stari problemi pogrešnog pristupa podučavanju srpskog jezika u novom, još zahtevnijem obrazovnom okruženju, rezultuju sve lošijim ishodom kada je u pitanju funkcionalna pismenost.

Na raskorak teorije i prakse učenja maternjeg jezika upozoravalo se i pre devedesetih godina. Međutim, da rezultati ozbiljnih naučnih istraživanja ne utiču na pristup podučavanju maternjeg jezika, slikovito pokazuje primer lingvistkinje Smiljke Vasić. Godine 1967. analizirala je kako beogradski učenici četvrtog razreda osnovnih škola usmeno prepričavaju basnu. Dakle, u pitanju je bio kratak tekst i provera poznatog zadatka koji su đaci uvežbavali prethodne četiri godine. Tokom ispitivanja Smiljka Vasić je primetila da je deci neprijatno i da su nesposobna da se samostalno izraze; deca su radije upotrebljavala učiteljske fraze. Ali da nešto istinski ne funkcioniše s prepričavanjem teksta, pokazalo se na kraju ispitivanja kada su deca iz veoma kratkog teksta izvodila pogrešne zaključke. Iako je u basni „Lisica i ždral“ lisica bila nadmudrena životinja, đaci su bez razmišljanja zaključivali basnu ponavljanjem stereotipne formule ‒ da je lisica bila mudra! Druga ispitivanja umeća prepričavanja teksta koja su sprovedena posle tri i četiri decenije pokazala su iste porazne rezultate.

No, priča o raskoraku teorije i prakse učenja maternjeg jezika ne završava se na tom mestu. U samom programu nastave srpskog jezika bilo je određeno da je cilj prepričavanja bogaćenje leksike, što je potpuno pogrešno jer je glavni cilj prepričavanja teksta provera razumevanja teksta. Uočivši ozbiljne probleme kako u đačkom (pojedinačnom) korišćenju maternjeg jezika tako i u definisanju ciljeva nastave tog predmeta, Smiljka Vasić je te 1967. godine jasno objasnila šta treba da bude zadatak maternjeg jezika u osnovnoj školi: „Zadatak nastave maternjeg jezika u osnovnoj školi jeste, na prvom mestu, da govor svakog učenika postane korisno sredstvo izražavanja misli i sporazumevanja sa okolinom, put za učenikovu socijalizaciju, sredstvo za usvajanje znanja.“ Sve to uglavnom je ostalo mrtvo slovo na papiru.

Problem jezičkog obrazovanja još više se zakomplikovao s tehnološkim razvojem, koji utiče na ljudski mozak, jezik i ponašanje. Iako se u naučnim istraživanjima stalno upozoravalo da učenje u onlajn okruženju dovodi do smanjenja pažnje, do gubitka koncentracije, odsustva udubljivanja i razumevanja, u školskim programima za srpski jezik i književnost učenje upotrebe (maternjeg) jezika slabo se prilagođavalo ovim radikalnim promenama. Osim toga, ispostavilo se da nije problem samo učenje samostalne upotrebe jezika nego i smanjenje navike da se čita u slobodno vreme. Pošto jezik i sve što je u vezi sa njim ima domino efekat na društvo, u istraživanjima se primetilo da knjiga ne gubi primat samo kao sredstvo za razonodu nego i kao udžbenik, tj. kao sredstvo učenja. Povodom tog pitanja neke izdavačke kuće u SAD-u prilagođavaju tipove izražavanja univerzitetskih udžbenika, a u vezi s tim pojavljuje se dodatno ozbiljan problem ‒ gubitak naučne pismenosti.

Gde god da pogledamo nailazimo na ozbiljne probleme koji zahtevaju hitnu intervenciju obrazovnih vlasti. Rezultati domaćeg istraživanja iz 2019. pokazuju da đaci srednjih škola u pismenim zadacima i školskim sastavima slabo prevazilaze razgovorni stil. Da li se književni stil mogao bolje iskoristiti za razvijanje jezičke kulture, s obzirom na to da je u srednjim školama gradivo iz nastave književnosti obimnije od gradiva za jezik? Kolokvijalni stil sve češće ulazi i u poslovne mejlove za koje se primećuje da su oblikovani poput privatnih SMS poruka. U kontekstu javnog obraćanja možda je najosetnija razlika između govora nekih današnjih političara i onih od pre 10 i 20 godina. Ako su nekad lingvisti kritikovali težak, obiman i zamoran birokratski stil političkog obraćanja, danas je stil političkog obraćanja kolokvijalno opustošen i trivijalizovan do besmisla. Iste primere možemo naći i za urušavanje književnog stila među piscima. Itd., itd.

Praktičari i teoretičari nastave srpskog jezika dobro znaju da je jedan od najvažnijih ciljeva celokupne nastave tog predmeta razvijanje, negovanje i unapređivanje jezičke kulture đaka. Stručni tekstovi u Prosvetnom glasniku iz 1921. godine i potom oni koje danas čitamo u raznim publikacijama uveravaju nas da bezmalo ceo jedan vek imamo problematičnu nastavu jezičke kulture. Od tada do danas upozorava se na neadekvatnu metodologiju nastave, ali i na neadekvatne nastavne planove i programe. Postojala su konkretna rešenja, njih i danas nude stručnjaci iz raznih oblasti, ali nažalost, ta rešenja ostaju ignorisana iako su nam promene potrebne.

Obratimo pažnju i na to da je iz jezičkog obrazovanja uveliko isključena komunikativna upotreba jezika ili učenička socijalizacija, koju je Smiljka Vasić znalački izdvojila kao važan obrazovni zadatak. Deca treba da uče kako se komunicira sa drugima a da se ne poništi nego razume i poštuje druga strana, kako da izraze i tumače sopstvene i tuđe namere, koje sve nijanse reči i izraza postoje i zašto su te nijanse bitne… U savremenom kontekstu porasta nekulture rasprave na internetu i porasta govora mržnje drugačije jezičko obrazovanje bi naspram ove strašne dehumanizacije uspostavilo suštastvenu korektivnu branu. Odgovornost države koja kroji jezičko obrazovanje je ogromna. Oni, imenom i prezimenom, koji kreiraju programe u izučavanju srpskog jezika snose najveću odgovornost za loše rezultate. No, danas kao ni 1967. godine izgleda da nikome zapravo nije ni stalo.

Svetlana Tomić (Beograd, 1970) književna teoretičarka, istoričarka, kritičarka, pesnikinja, vanredna profesorka Fakulteta za strane jezike Alfa BK Univerziteta u Beogradu. Autorka je Knjige koja nedostaje: Priručnik za funkcionalnu pismenost, sedam naučnih monografija, dve knjige pesama, više od 40 naučnih članaka i stotinu kritika u Srbiji i inostranstvu; priredila je sedam knjiga. Nagradu „Pegaz“ Književne omladine Srbija dobila je 2001. za rukopis pesama Tuneli u naručju. U 2022. dobila je dva naučna priznanja: nagradu „Anđelka Milić“ (SEFEM sekcije Srpskog sociološkog društva) za decenijski doprinos feminističkim i rodnim studijama u Srbiji i nagradu The North American Society for Serbian Studies za najbolju knjigu na engleskom jeziku o aspektima srpske društvene i kulturne istorije (The Hidden History of New Women in Serbian Culture: Toward a New History of Literature, Lexington Books).

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.