Festivali su oaze nečeg dobrog u ovoj pustinji

KULTURA, Intervju: Goran Bogdan

Razgovarala: Ivana Ristić

Nekad amaterski pozorišni glumac Goran Bogdan relativno kasno je započeo svoje formalno školovanje na tom polju, ali nakon zapažene uloge u filmu Sonja i bik (2012) otvorio je sebi mnoga vrata u svetu domaće i regionalne kinematografije. Publika u Srbiji ga je zapamtila po ulozi u seriji Senke nad Balkanom (kao Mustafa Golubić). Osim u Hrvatskoj i regionu, igrao je u francusko-britanskoj krimi-seriji Poslednji panter (2015), kao Srbin Milan Čelik, a nakon toga i u trećoj sezoni američke serije Fargo. Glumio je i u filmovima All Inclusive (2017) i Nismo pričali o kraju (2018). Goran Bogdan bio je jedan od gostiju Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije LIFFE, koji je ove godine održan od 18. do 22. septembra. U okviru programa U krupnom planu razgovarao je sa Ivanom Ristić.

Festivali poput LIFFE nisu značajni samo za kulturu, nego i za ljudskost, humanost, toleranciju i povezivanje – objašnjava ovaj glumac, tvrdeći da filmski delatnici puno tome doprinose, uprkos političarima koji se trude da stvari prikažu drugačijim. “Festivali su – dodaje – ono što bi umetnost u pravom smislu trebala biti: mostovi, oaze nečeg dobrog u ovoj pustinji. Oni su nužni, a ne samo bitni”.

 Kako je započeo vaš profesionalni put, i kako ste se opredelili za glumu?

Sebe još uvek smatram amaterom u duši. Ljubav prema filmu dovela me je ovde i ona me još uvek tera. Kao mali sam najviše voleo filmove. Neka druga deca su igrala fudbal, svirala, a meni je film bio na prvom mestu, pa onda književnost. Postojao je časopis Hollywood, koji se bavio filmom – bila je to moja Biblija. Svakog prvog u mesecu, to je bilo glavno što sam morao pročitati.

 Školovali ste se i za neke druge profesije. Jedan fakultet ste završili a drugi skoro priveli kraju. A završili ste i glumu?

To je bila neka moja šizofrenija, neodlučnost i lutanje. Nije mi krivo, niti mislim da je to izgubljeno vreme. Posle Gimnazije i Širokog Brijega, otišao sam u Zagreb, samo da se maknem. Nisam tada još bio iskristalisao da je gluma ono što mene zanima. Tako sam upisivao te fakultete samo da bih bio u Zagrebu. Ekonomiju prvo, pa Saobraćajni, dok mi nije došlo iz guzice u glavu (smeh).

 Da li pamtite momenat kad ste shvatili da je gluma za ceo život?

Kad sam došao na studije išao sam u jednu amatersku pozorišnu skupinu u Peščenici, na putu od mesta gde sam živeo do Ekonomskog. Video sam na jednoj oglasnoj ploči da primaju glumce, prijavio se i tu sam ostao sedam godina. Uporedo sam se navukao na ekonomiju, dobio sam stipendiju tamo i upisao magistarske studije. Bio sam oduševljen ekonomsko-filozofskom mišlju i hteo sam profesionalnu karijeru u tome. Ali onda smo imali Susret pozorišnih amatera grada Zagreba, gde sam bio nominovan za najboljeg glumca. Sećam se te predstave i tog osećaja, znao sam da je to ono što želim dalje ganjati.

 Može li se taj osećaj opisati rečima?

Valjda to i sportisti imaju. Trudiš se i teško je u toj glumi. Ali kad se sve posloži, to je kao kad sportista puno vežba, pa zabije gol. Taj trud se nekako materijalizuje. To je stvarno lep osećaj.

 Poznato je da uloga u filmu Sonja i bik ključna za vašu karijeru, i da ste posle toga postali najzaposleniji hrvatski glumac. Kako sada, iz ove perspektive, gledate na taj period, na taj film i na tu ulogu?

Volim taj film. Sećam se, to je bila moja prva velika, glavna uloga. Tad sam shvatio da je to način na koji volim raditi. Sećam se koliko su mi bile lepe pripreme za taj film. Obožavam filmski set, iako sam više godina proveo u kazalištu. Filmski set je moj hram. Volim doručak i kavu sa ekipom, maglovite zore, i hladnoće i vrućine, sve to ima svoje ogromne čari.

 Koje uloge smatrate značajnim za vašu karijeru?

Svaka na kojoj trenutno radim. Sad se jako veselim filmu koji još nije izašao, Otac Srdana Golubovića, koji smo jako dugo pripremali i radili. Ko zna kako će ispasti, ali sam taj put je nešto što mi se sviđa, i što volim.

 Veliki uspeh postigli ste i ulogom u filmu Agape Branka Šmita. Proglašeni ste najboljim glumcem i na inostranim festivalima. Dobili ste nagrade Vladimir Nazor i Oktavijan hrvatskog društva filmskih kritičara. Koliko vas je ispunila ta uloga i šta vam znače međunarodna priznanja?

Priznanja mi nisu glavni okidač i motivator, ali znače. Gluma je dosta samotan i čudan posao. Vi ste u svojoj glavi, u nekom svom balonu, ne možete samog sebe videti. Merilo uspeha i toga da dobro obavljate svoj posao uvek je nečije oko: reditelja, publike, kritike.

 Publika u Srbiji vas prepoznaje po ulozi Mustafe Golubića u Senkama nad Balkanom, a tu je i Nikola Plećaš u filmu Bićemo prvaci sveta?

Nisam puno znao o Mustafi Golubiću dok nisam počeo raditi seriju. Onda sam se oduševio veličinom i zanimljivošću tog čoveka, pa sam uživao igrajući ga. Njegov lik je baš kao iz dedinih knjiga, iz tomova u regalima. Drugu sezona stvarno izgleda svetski, kao da gledate neki dobri holivudski film. Koherentnija je i zaokruženija, naučili smo puno iz prve sezone.

 Kako je raditi sa Draganom Bjelogrlićem?

Bjela ne pristaje na kompromise, uvek traži najbolje. Zarazan je. Bjela baš voli film i to što radi. Kad ga vidite koliko mu je stalo, automatski vas tera da se osećate loše ako ne dajete najbolje od sebe.

 A sa Darkom Bajićem?

To je bila baš kao ekskurzija. Bilo je predivno. Skupili smo se svi iz bivše Jugoslavije, oživeo je dobri duh tih vremena. Svi skupa smo bili na Bledu i na raznim lokacijama, bili smo kao neka košarkaška ekipa pred svetsko finale. Nosilo nas je to.

 Prve uloge koje su vam otvorile vrata u svet?

To je najverovatnije bila uloga u Poslednjim panterima, koji su snimani u Srbiji. Mislim da su me baš i zapazili u Bajićevom filmu Bićemo prvaci sveta. Najpre je bila sreća i slučajnost, a kasnije je to išlo svojim tokom. Posle je stigla i serija Fargo. To iskustvo je meni bilo kao detetu u tvornici čokolade. Kao što sam već pomenuo, ja sam i gledalac koji obožava sve u vezi sa filmom. Biti sa tim ljudima u istom kadru nešto je predivno.

 Koje vas kolege inspirišu na sceni i setovima?

Uvek volim raditi sa novim ljudima. Zanimljivo je kad osetim novog kolegu ili koleginicu, to stvara različitosti i nijanse koje volim. To je uvek živo tkivo. Onaj s kim si trenutno i s kim radiš, to je najbitnije. Čim već više od jedanput s nekim glumite, postaje vam drug, partner, prijatelj. Onda jedva čekam dan kada ćemo opet zajedno raditi.

 Šta vas očekuje u narednom periodu?

Na moje veliko oduševljenje snimam seriju sa Olegom Novkovićem u Beogradu, koja će biti malo drugačija. Radni naslov je Močvara, ne znam kako će se na kraju zvati, ali stvarno je predivno napisana. Sad smo u pripremama, uskoro počinju snimanja, mislim da će publika moći da je vidi sledeće godine. Baš sam uzbuđen. Teška je i zeznuta, izmiče žanru. Daću od sebe koliko god mogu.

Intervju preuzet iz nedeljnika Novi magazin