Ekonomski gubici i bezbedonosni rizici diskriminacije Roma: Visoka cena rasizma

Piše: Željko Jovanović

Situacija u kojoj mi Romi živimo postaje važan faktor ekonomskog opstanka i bezbedonosne zaštite kako u regionu Zapadnog Balkana tako i celoj Evropi. Retki ozbiljni državnici mogu ovo da sagledaju, kao i neophodnost da se prekine ignorisanje rasizma koji nas već predugo razara. Međutim, većinu ostalih političara opsesivnost dnevnom politikom i sledećim izborima onemogućava da prepoznaju isto.

Predsednik Republike Severne Makedonije Stevo Pendarovski skoro je izjavio za Financial Times da je demografski pad najveća pretnja celom regionu. I zaista, na primer, Srbija gubi 107 građana dnevno. Prema nekim predviđanjima, Srbija će u samo sledeće tri decenije izgubiti četvrtinu stanovništva koje je imala 1990. Sa druge strane, demografski trendovi među Romima su pozitivni. Romi su najmlađa i najdinamičnija populacija kako u Evropi tako i na Balkanu. To važi čak i za zemlje u regionu koje imaju relativno mlađu populaciju, kao što su Albanija i Kosovo. Na primer, u Severnoj Makedoniji broj osoba mlađih od 30. godina je skoro dvostruko veći kod Roma nego kod ukupnog stanovništva.

PREDRASUDE I POSLEDICE

U ovom kontekstu pre desetak godina Svetska banka je ukazala Bugarskoj da joj diskriminacija prema Romima nanosi budžetske gubitke od minimum 370 miliona evra godišnje. Za najsiromašniju zemlju Evropske unije ovo je, blago rečeno, luksuz. Sa druge strane, ukoliko bi se prema Romima u Srbiji smanjila diskriminacija, Srbija bi mogla da poveća budžetske prihode od 300 miliona do 1,3 milijarde evra godišnje. Kad se sagledaju ove činjenice, nije teško zaključiti da način na koji se Romi tretiraju već nanosi ekonomsku štetu, a da će šteta samo biti još veća za našu decu i buduće generacije ako se ništa ne promeni. Što je veća nebriga o rasizmu prema Romima, utoliko su veći ekonomski gubici za društvo. I obrnuto.

Međutim, rasizam ne dovodi samo do ekonomskih gubitaka već do rizika po državnu bezbednost. Politička moć desničarskih ekstremista i nacionalističkih populista raste na osnovu instrumentalizacije negativnih predrasuda prema Romima za dobijanje glasova. Upravo na takav način neonacističke partije kao što su mađarski Jobik, Naša Slovačka ili Severna Liga u Italiji podigle su bazu u glasačkom telu. I upravo taj recept pokušavaju da koriste ekstremno desničarske grupe kao što su Levijatan, Srbska čast i slične u Srbiji. Kamuflirajući se, doduše samo do određene mere, u borce za zaštitu životinja ili humanitarne radnike, oni kopiraju model za dobijanje popularnosti i postepeno glasova kroz napade na Rome. Oni su već pokazali da su spremni da preuzmu ulogu države i njen monopol sile kroz napade na Rome i upade u romska naselja i kuće koje su vredno izložili javnosti kroz društvene mreže.

Nakon terorističkog napada ekstremne desnice u nemačkom gradu Hanau, kancelarka Angela Merkel, predsednik Bundestaga Vilfgang Šauble i ministar za unutrašnje poslove Horst Sehofera jasno su rekli da je rasizam otrov društva i da je ekstremna desnica najveća pretnja po državu, demokratiju i vladavinu prava. Pored toga, takve grupe i političke formacije širom Evrope rade sinhronizovano sa Rusijom, koja im daje ideološku, finansijsku i digitalnu podršku. Njih povezuje isti cilj, a to je da se destabilizuje i oslabi Evropska unija kroz slabljenje njenih država članica i država koje su na putu za članstvo. Što je veće ignorisanje rasizma prema Romima, utoliko su veći rizici bezbednosne destabilizacije i jačanja ekstremizma u našim zemljama. I obrnuto.

Kada se sagleda šta države u regionu gube, a šta mogu da dobiju, postavlja se pitanje zašto su u našem regionu, oblivenom krvlju zbog međuetničkih sukoba, Romi i dalje etnička manjina u najtežem položaju iako ničim nije dovela do toga da se njena ili bilo čija krv prolije? I mi Romi, preumorni, razočarani i ljuti zbog svih obećanja koja su data u poslednjih dvadeset godina postjugoslovenske demokratske tranzicije, pitamo se zašto? Odgovor može da se traži negde između dva ključna stava koja su preovladavala u državnim institucijama.

DVA LOŠA STAVA

Prvi stav je da su Romi građani svojih država kao i svi drugi, imaju sva prava i obaveze kao i drugi, tako da nema potrebe da se nešto menja. Legalistički gledano, ovaj stav je uglavnom tačan. Međutim, u realnosti se ne radi o pravima već o realnim šansama da se ta prava koriste. Recimo, svako ima pravo da radi, ali kad se činjenično sagleda stopa nezaposlenosti, ona je kod Roma nekoliko puta veća nego kod ostalih. Na ovo neki kažu Romi su lenji, neće da rade ili neće da se školuju, pa su zbog toga nezaposleni.

Drugi stav je da država ne mora ništa da menja jer o Romima se brinu donatori, međunarodne organizacije i Evropska unija, tako da imaju posebne fondove i projekte. Ovo čak neki prikazuju kao privilegiju Roma u odnosu na sve ostale, pa i pored toga su opet u najgoroj situaciji. Tako da opet, zaključak je da smo lenji, ne želimo da živimo bolje. Drugim rečima, koliko god da brojke pokazuju da smo mi u daleko najlošijem položaju, zaključak je da smo sami krivi za to.

Međutim, ovakav zaključak pada u vodu onog trenutka kad Romi iz država u regionu odluče da odu u Nemačku ili druge zapadne zemlje. Napuštanje regiona nije atraktivno zbog toga što, recimo, Nemačka ima specijalnu politiku da pomaže Romima. Naprotiv, za razliku od zemalja u regionu, Nemačka i nema takvu politiku. Tamo, kao i u regionu, svi imaju ista prava. Odluka da se napusti kuća i ode na zapad rezultat je iskustva da institucije rade bolje i da imaju veće šanse da bolje žive i pored rasizma i diskriminacije s kojom se susreću tamo, kao i kod kuće. Tamo i rade i školuju svoju decu i ne pomišljaju da se vrate.

Dakle, ova dva stava su ne samo pogrešna već i čine situaciju Roma sve gorom već decenijama. Takvi stavovi su pogoršali našu situaciju do te mere da u vremenima ekonomskih kriza, populizma, sve oštrijih geopolitičkih sukoba i virusne epidemije nanose ozbiljnije ekonomske gubitke i bezbednosne rizike svim građanima i državama u regionu. I za samu Evropsku uniju i njene geopolitičke i ekonomske interese u regionu ovo je neodrživa situacija.

Kako smo mi u najlošijoj poziciji da se sami borimo za ekonomski opstanak i bezbednosnu zaštitu, političari treba da postanu državnici spremni da se uhvate ukoštac sa diskriminacijom prema Romima i grade društveni konsenzus oko toga. Ne zbog toga što je to deo uslova za ulazak u Evropsku uniju jer u stvari i nije ako sagledamo članstvo Mađarske, Bugarske, Rumunije i drugih zemalja koje se prema nama isto ili gore ponašaju. Ako ne zbog samih Roma kao svojih građana, onda zbog ekonomije i bezbednosti svojih država.

Autor je predsednik Odbora Evropskog romskog instituta za umetnost i kulturu, sa sedištem u Berlinu

Rasizam ne dovodi samo do ekonomskih gubitaka već do rizika po državnu bezbednost. Politička moć desničarskih ekstremista i nacionalističkih populista raste na osnovu instrumentalizacije negativnih predrasuda prema Romima za dobijanje glasova

Tekst je prenet sa portala Novog magazina.