Dugo čekanje na pravdu

Piše: Ivana Pejčić

Nakon 21 godine od ubistva vlasnika i novinara Dnevnog telegrafa i Evropljanina Slavka Ćuruvije, sudskog epiloga još nema. Nedavno je Apelacioni sud u Beogradu ukinuo prvostepenu presudu u slučaju ubistva Ćuruvije, sa obrazloženjem da je prvostepeni sud prekoračio optužbu uvođenjem N.N. lica u slučaj.

Prema ukinutoj presudi, Ćuruviju je ubilo upravo N.N. lice, a pripadnici Državne bezbednost za to su pripremili “teren”.

N.N. PREPREKA

Prvostepena presuda za ubistvo Ćuruvije doneta je 5. aprila prošle godine, a na ukupno 100 godina zatvora osuđena su četvoricu nekadašnjih pripadnika DB – Radomir Marković, Milan Radonjić, Ratko Romić i Miroslav Kurak, kome se sudilo u odsustvu. Komentarišući presudu Apelacionog suda, profesorka Vesna Rakić Vodinelić kaže za Novi magazin da je saglasna sa delom u kojem je definisano da je prvostepeni sud povredio objektivni i subjektivni identitet optužnice, “odnosno, da je u ovom slučaju prekoračena optužnica, čime je učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka”.

Reč je o tome da je Kurak u optužnici imenovan kao direktni izvršilac, dok je Ćuruvijina supruga Branka Prpa, koja je bila s njim u momentu ubistva, svedočila da je videla lice izvršioca i da on ne liči na Kuraka. U prvostepenoj presudi uzeto je u obzir i njeno svedočenje na sudu, kada je, između ostalog, izjavila da je Kuraka videla na slici u medijima i da joj on ne liči na onog ko je ubio Ćuruviju. Sve ovo dovelo je do toga da sudsko veće izađe van okvira optužnice u smislu da je “uvedeno” N.N. lice koje je pucalo u Ćuruviju.

“Uvođenjem N.N. lica u izreku presude, a koje je, prema utvrđenju prvostepenog suda, učestvovalo u radnji izvršenja krivičnog dela zajedno sa okrivljenima, i to kao neposredni izvršilac, kao i dodavanjem novih radnji okrivljenima Radonjiću, Kuraku i Romiću, prvostepeni sud je, kada je reč o načinu izvršenja krivičnog dela, značajno izmenio činjenično stanje koje je po sopstvenoj oceni utvrdio, u odnosu na činjenično stanje opisano u optužnici”, zaključio je viši sud. Kako se navodi, tužilac je do kraja glavnog pretresa ostao pri činjeničnom opisu iz optužnice, a prvostepeni sud je nakon toga izmenio činjenični opis iz optužnog akta tako što je u činjenični opis prvostepene presude dodao određene činjenice i okolnosti koje nisu bile sadržane u optužnici.

Na ovaj način su, navodi Apelacioni sud, okrivljeni oglašeni krivim za nove činjenice i radnje koje optužba ne sadrži i o kojima u toku postupka nisu izvođeni dokazi. Takođe, prvostepeni sud u izreci, a i kasnije u obrazloženju presude nije naveo na koji način su Kurak i Romić omogućili N.N. licu da izvrši krivično delo, što njihove radnje čini nejasnim i nerazumljivim.

DILEMA

Podeljenost u stručnoj javnosti izaziva dilema da li je Apelacioni sud, umesto da sve vraća na početak, mogao ovo da reši sam kroz otvaranje glavnog pretresa. Naime, Apelacioni sud je naložio da se optuženima ponovi suđenje pred Specijalnim sudom u Beogradu. I profesorka Rakić Vodinelić smatra da je Apelacioni sud mogao da iskoristi mogućnost koju pruža ZKP i da otvori glavni pretres, i time bi se stvorili uslovi da se oklone sve nedoumice, a između ostalog, i tužilac bi mogao da promeni optužnicu. Apelacioni sud je mogao da donese odluku meritorno iako su takvi slučajevi retki u praksi.

Kao razloge za otvaranje glavnog pretresa umesto ukidanja prvostepene presude ona navodi to što je prošla 21 godina od ubistva Ćuruvije, kao i to što je organizator ovog zločina država. O ulozi države u ubistvu Ćuruvije u završnim rečima govorio je i sam tužilac Milenko Mandić. On je tada rekao da je Ćuruvija ubijen po nalogu iz vrha vlasti, a da je porota bila cela vlada: “Ko može da ubije čoveka čiji je život država potpuno kontrolisala – znala svaki njegov korak, prisluškivala svaku reč, videla svaki njegov kontakt? Jedino država.”

Imajući u vidu pozadinu ubistva i protok vremena, a da je sudsko veće Apelacionog suda imalo više hrabrosti da samo reši dileme koje su se javile u ovom slučaju i da se nisu držali mantre “brigo moja, pređi na drugoga”, ubistvo novinara bi dobilo svoj konačni sudski epilog. Nakon više od dve decenije žrtva bi dobila zasluženu pravdu. U svakom slučaju, pravo žrtve mora biti prioritetno. Neverovatna je činjenica da, na primer, ne postoji zakonski osnov da porodice oštećenih, odnosno njihovi zakonski zastupnici učestvuju u drugostepenom postupku. U slučaju Ćuruvije porodica žrtve treba da veruje državi da će ih u drugostepenom postupku adekvatno zastupati iako je upletenost te iste države očigledna. Deo stručne javnosti smatra da taj zakonski propust treba ispraviti, pogotovo u slučajevima sličnim ovome.

Direktorka Fondacije “Slavko Ćuruvija” Ivana Stevanović nada se da nova presuda neće preinačiti potvrdu da iza ubistva Ćuruvije stoji država: “Očigledno je da su te strukture koje su stajale iza svih tih zločina još uvek dovoljno jake da opstruiraju pravdu. Mislim da je posledica i poruka zastrašujuća – za svakog ko želi da se bavi javnim poslom ili izrazi neko nezadovoljstvo trenutnom situacijom. Imamo praktično svakodnevne napade na novinare i pretnje, ne znam kakva poruka može da se šalje njima i njihovim porodicama nego da odustanu od toga što rade.”

Ona smatra da smo u slučaju Ćuruvije sve dalje od pravde: “Pravda je pre svega važna za porodicu, prijatelje i kolege Slavka Ćuruvije, ali čini se da je važna i za čitav pravosudni sistem kako bi se konačno jedno od ubistava iz devedesetih godina razrešilo.”

OPSTRUKCIJE

Otkrivanje ubica Ćuruvije pratile su brojne opstrukcije tokom pretkrivičnog postupka i kasnije. Prelomni trenutak bilo je otkrivanje tada novih dokaza – diskova s podacima sa baznih stanica mobilne telefonije, koji su pokazali da su optuženi za ubistvo bili na licu mesta i da su se čuli sa optuženim za organizovanje zločina. Tada je postupak pokrenut s mrtve tačke, podaci sa baznih stanica uvezali su četvoricu optuženih sa zločinom. Kuraka i Romića ovi podaci direktno vezuju za mesto izvršenja zločina.

Interesantno je da je do ovih podataka svojevremeno došao policijski inspektor Dragan Kecman, kada je iz jednog informativnog razgovora saznao koji je broj telefona Romić koristio u vreme kada je Ćuruvija ubijen, počeo da istražuje listinge telefonskih razgovora i tako došao do ovih podataka. Kroz operativni rad Kecman je otkrio i broj telefona firme “Laker”, koji je Kurak koristio. Te telefone Kuraku je dao  Milorad Vučelić, nekadašnji direktor RTS-a i potpredsednik Socijalističke partije Srbije. O tome je Kecman svedočio u Specijalnom sudu.

Tokom suđenja odbrana je više puta pokušala da ospori dokaze kako bi bili izuzeti iz predmeta, čime bi se oborio postupak. Osim ovoga, pojedini svedoci su tokom suđenja tvrdili da je njihovim porodicama prećeno.

Razočaravajuće je što se kada kada se mislilo da se došlo do kraja, sve vratilo na početak. Uprkos tome, očekuje se da ovaj ponovljeni postupak ne traje godinama kao prvobitno suđenje, odnosno da će biti znatno kraći, ali sa fokusom da se raščisti trenutno složena pravna situacija i otklone sve pravne nedoumice. To je u interesu svih, i porodice i javnosti. Verujemo da svi žele da uskoro dođe do epiloga ove dvadesetjednogodišnje agonije. Osim, naravno, onih koji od početka opstruišu ovaj postupak.

AF: Ubistvo na Uskrs

Slavko Ćuruvija ubijen je tokom bombardovanja 11. aprila 1999. u prolazu ispred broja 35 u Svetogorskoj ulici (u to vreme Ulica Ive Lole Ribara). Likvidiran je sa 17 hitaca u haustoru gde su se nalazile prostorije marketing službe Dnevnog telegrafa, a na četvrtom spratu i stan u kojem je živeo. Tog dana Slavko Ćuruvija i njegova supruga Branka Prpa izašli su u popodnevnu šetnju i na ručak s prijateljima. Bio je Uskrs i hteli su da provedu vreme zajedno. Oko 17 sati vraćali su se kući. Držali su se za ruke i razgovarali. Ušli su u haustor zgrade u kojoj je Ćuruvija imao stan. Prpa je odjednom osetila kako je Ćuruvija počeo da pada, mislila je da se sapleo, ali on je bio mrtav.

AF2: Najava likvidacije

Najavom ubistva smatra se tekst “Ćuruvija dočekao bombe”, koji je objavljen u Politici ekspres nekoliko dana pred ubistvo 6. aprila 1999, u jeku NATO bombardovanja, a koji je potom pročitan i u Dnevniku 2 RTS-a. U njemu je Ćuruvija optužen da je jedan od onih koji su prizivali bombardovanje, uz pretnju da ta “izdaja neće biti zaboravljena”. Zbog kritike vlasti, prostorije DT su bile zapečaćene, a tiraži više puta plenjeni na osnovu tada važećeg drakonskog Zakona o javnom informisanju.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.