Dragan Popadić – Urušava se kult glavnog glumca

Razgovarala: Jelka Jovanović, Izvor: Novi magazin

Profesor socijalne psihologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu Dragan Popadić, istraživač nasilja kao fenomena i još više svakodnevice, idealan je sagovornik ne samo za ovu zimu nezadovoljstva i protesta već i za mnoge zime i leta za nama. O svemu tome razgovarali smo u danu kada su studenti potpomognuti građanima, poljoprivrednicima, bajkerima, taksistima, pre svih umetnicima, blokadom Autokomande, jednog od ključnih saobraćajnih čvorišta u glavnom gradu, demonstrirali kako se tako težak poduhvat može izvesti bez teških posledica. 

I ispostavilo se dan pre nego što će nakon još jednog noćnog nasilja nad studentima u Novom Sadu Srbija ostavkom premijera Miloša Vučevića ostati bez Vlade, a grad u kojem se 1. novembra 2023. nestručno i skupo renovirana nadstrešnica na Železničkoj stanici obrušila i ubila 15 ljudi, a dvoje teško osakatila – bez gradonačelnika. Dva politička „skalpa“ koja javnost traži od prvog dana pala su sa tri meseca zakašnjenja, a šta će se dalje dešavati nije izvesno u trenutku kada ovaj broj Novog magazina ide u štampu, pa se stoga vraćamo intervjuu kratkim i teškim pitanjem profesoru Popadiću – šta se događa i šta nam se događa?

„Očigledno se dešava turbulencija u društvu, menjanje i odmrzavanje postojećih odnosa, postojećih shvatanja i stavova, najšire posmatrano. U različitim slojevima društva, kako onima koji su na vlasti tako i među studentima. Kako će se to zamrznuti i stabilizovati, videćemo, ali teško da će to biti stanje koje je prethodilo ovome“, kaže Dragan Popadić za Novi magazin.

Mislite da je u ova tri meseca od tragedije došlo do ključnih promena? Jeste li mogli da pretpostavite da će doći do simbioze aktera koji se javljaju – obrnuto od floskule radnici, seljaci i poštena inteligencija! – studenata, poljoprivrednika, prosvetara…

Ne, niko nije mogao ni da pretpostavi da će se ovi protesti ovako ubrzano širiti. Poslednjih godina je bilo dosta protesta koji su se relativno naglo širili i onda su, kako su emocije splašnjavale, splašnjavali i protesti. Recimo, oni posle tragedija u „Ribnikaru“, Malom Orašju i Duboni. Izgledalo je da će i ovi protesti slediti takvu putanju, ali čini mi se da su do ovakve putanje ovih protesta doveli, pre svega, potezi vlasti, mada je ispravnije umesto uopšteno o režimu i vlasti govoriti o grupi ljudi koji su na vlasti…

Oligarhija?

Da, da, ljudi koji su direktno odgovorni za poteze koje su vukli od prvih dana, a koji su se pokazali kolosalno pogrešnim. Prosto je neverovatno kakve su greške pravili, ne samo u otrovnoj propagandi već i otvorenom nasilju, pretnjama, represiji. I očekivali su drugačije reakcije, ali sve što su radili, radili su, u stvari, protiv – sebe. I do juče, prekjuče, isto to su radili i rade.

Pokazalo se da je Njutn u pravu – sila reakcije jednaka je sili akcije. Čini se da sve više građana, ne samo oni mladi, shvata da represija ne vodi ničemu. I da je trpe godinama.

Represija je bila taj veoma snažan pokretač borbe za samoodržanje. To nije bila obična represija. Videli smo kako decu odvode kolima bez registarskih tablica, a roditelji ne znaju gde su, videli smo kako decu odvode ljudi koji se ne legitimišu, pa odmah hapse onoga ko ih brani, kapuljaše koji ruše Skupštinu i podstrekavaju druge naivne da im se priključe, pa hapse i njih. Represija je naglo eskalirala i bila toliko snažna da su se ljudi odjednom osetili ugroženim. Za maltretiranje opozicije mnogi bi im progledali kroz prste, ali maltretiranje dece je momentalno izazvalo otpor i poziv na solidarnost. 

Paralelno je teklo skrivanje onoga što se desilo u Novom Sadu 1. novembra po prepoznatoj matrici. Predsednik izađe i kaže „Ne znamo šta se desilo, pustimo da to da ispitaju organi“ i onda nikad ne saznamo šta je bilo…

U stvari ,svi znaju šta je bilo, samo nema odgovornih?

Da, na ućutkivanje smo reagovali ćutanjem, tako smo oćutali Jovanjicu i „neku malu količinu droge“, Krušik, mogli bismo još dosta toga da navedemo. Sada je bila primenjena ista matrica gde on odmah saopšti da zna da nadstrešnica nije renovirana, stara je 60 godina, i trebalo je da to bude verzija koju svi moraju da prihvate. Međutim, poginulo je 15 osoba i ljudi više nisu želeli da dozvole da se njima manipuliše.

Pomenuli ste „Ribnikar“, Malo Orašje i Dubonu, bili su masovni protesti, ali utihnuli su, režim ih je prekinuo izborima. No, tamo smo imali smrti, tako da kažem, ograničenog dejstva; da li je ovde presudila ono što je jedna gospođa rekla „svi smo pod nadstrešnicom“, ne samo u Novom Sadu već svuda.

Pa jeste, ako prihvatimo da je pad nadstrešnice rezultat korumpiranosti i nestručnosti, aljkavog obavljanja posla za koji je neko uzeo novac. I svima je jasno da takvih poduhvata, ne samo građevinskih, ima svuda oko nas, da su u svim oblastima života ljudi ugroženi pošto su prepušteni nesposobnim, a korumpiranim ljudima. 

Kada pričamo o ove dve tragedije, činjenica je da se ni jedna ni druga nisu mogle sprečiti sto posto, ali one su osvetlile stanje u kojem živimo, da ne samo što „sistem nije zakazao“ već je sistem i pre i posle njih katastrofalno reagovao. Ali tada su suđenja krenula svojim tokom, dok je ovde situacija drugačija. Sada je pad nadstrešnice i protest koji je usledio osvetlio krvave ruke onih koji su u sve to umešani i onih koje krivce štite. A uz to se, njihovom zaslugom, osvetlila i njihova potpuna nesposobnost da rešavaju socijalni konflikt. U tom socijalnom konfliktu neko je trebalo da parira studentima, glumcima, profesorima, naučnicima, a ko je to činio? Koji je to tim koji su oni našli? Pokazalo se da među njima i njihovim pristalicama kao da nema pristojne i moralne osobe već samo ljudi koji iritiraju svojim govorom i postupcima, i to je dodatno probudilo protest, nevezano za pitanje krivice za nadstrešnicu.

Pristojnost u društvu nasilnika

Istražujete nasilje među mladima, znamo stepen vršnjačkog i porodičnog nasilja, internet nasilja, jeste li očekivali da deca odrasla u takvom okruženju vode jedan ovako uporan, ali pristojan protest?

To je iznenađenje, ali videli smo to i kod ranijih protesta – vlast je uvek jedva čekala neki incident da bi onda delovala neproporcionalnom silom. I devedesetih je bilo strašno važno sublimirati bes studenata u karnevalske tačke, humor i nenasilne akcije i mlada generacija je i sada svesna toga. Hvala bogu, ima ogroman kreativni potencijal, kapacitet za nenasilnu komunikaciju i solidarnost. Daleko veći kapacitet nego stariji, koji suviše dugo žive u represivnom sistemu, pa se ili potčinjavaju ili, kad puknu, i sami uzvraćaju nasilno.

Koleginica Danica Ilić je ispričala kako je ministar Siniša Mali u restoranu gostima koji su skandirali studentima pokazao – srednji prst. Šta to govori, ne samo o ministru već o toj grupi ljudi koja upravlja svime?

Oni se smatraju apsolutno zaštićenim i ako upotrebimo tu metaforu, za njih je Aleksandar Vučić nadstrešnica koja ih štiti od svega, pa i od zakona. Oni se i dalje tako ponašaju, ali ja mislim da se to menja, nadstrešnica im se ozbiljno ljulja, a pitanje je kad je ta pregledana, i sva je prilika da će se srušiti. 

Ima tu za njih nešto još opasnije od samog pada nadstrešnice u Novom Sadu. Pad nadstrešnice su mogli da hendluju kao Jovanjicu, smanje broj krivaca, dogovore se s njima šta će reći, odugovlače suđenje, što će verovatno i raditi. Međutim, protesti su odjednom ugrozili mehanizam upravljanja državom koji je bio dobro uhodan i efikasan. Taj mehanizam se sastoji u proizvođenju kulta ličnosti, gde je Vučić predmet kulta i glavni glumac; nije on režiser već glavni glumac koji moćnim interesnim grupama van države i unutar države nudi uslugu potpuno centralizovane komunikacije sa građanima i institucijama. Tako on rešava problem, za litijum ne treba da čujemo šta kažu instituti, otići će Vučić u Zvornik i pričati s meštanima, obećavati, on će pogledati dva minuta snimka, on će odlučivati umesto Vlade itd. 

Da bi takav sistem mogao da funkcioniše, važno je od njega napraviti kult ličnosti, napraviti od njega nekoga koje najkompetentniji i pokretan nesebičnim motivima. Zato on sve zna i svaka mu je informacija dostupna, toliki je patriota da se ogrće srpskom zastavom. I ono što je tu relativno najteže i zbog čega ceo mehanizam ima, tako da kažem, fabričku grešku, jeste da izabrana ličnost ima harizmu. Ovde to nije slučaj, pa je potreban ogroman napor da se on dopadne ljudima. 

I sada je Vučić odmah ponudio da on bude taj koji će razgovarati sa studentima, koji će dostavljati dokumentaciju i proglašavati ko jeste, a ko nije kriv. Poruka studenata da je on nenadležan ozbiljno je uzdrmala sam temelj dosadašnjeg vladanja. Ako se institucije pozovu da rade svoj posao i oslobode, sistem će se suštinski promeniti, čak svejedno da li se pokaže da je vrh vlasti umešan u pad nadstrešnice ili ne. 

Za njih je Aleksandar Vučić nadstrešnica koja ih štiti od svega, pa i od zakona. Oni se i dalje tako ponašaju, ali ja mislim da se to menja, nadstrešnica im se ozbiljno ljulja, a pitanje je kad je ta pregledana, i sva je prilika da će se srušiti

Rekli ste da proteste 2023, mogli bismo čak da se vratimo i na Savamalu, kao i ove sada vezuje mnogo mladih. A sistem ne zna kako da odgovori njihovoj čistoj percepciji „nisi naležan“. Da li dobro zaključujem?

Da, ali u stvari pokazalo se i da mnogi odrasli imaju iste te stavove kao i mladi, ali mlade je teško uceniti i kontrolisati, njihov uzrast i položaj u društvu čini ih težim protivnicima. Drugi ne mogu da protestuju na taj način, posebno ako su ucenjeni i ako znaju na kakvu represiju je spremna vlast. Zato su mladi idealna grupa, a njihova pobuna i entuzijazam su zarazni, pre svega za njihove roditelje koji, prirodno, moraju da ih zaštite.

Čini mi se da je sudija Majić to formulisao kao „deca moraju jer mi nismo smeli zbog dece“.

Mladi i ne znaju u kakav smo ih svet uveli, koliko je taj svet loše mesto, oni ne gledaju RTS, Informer, Pink i slično. Jedna od najgroznijih stvari koje vidim je da se na televizije dovode zločinci, osuđeni na dugogodišnje kazne zatvora, da pričaju šta treba raditi studentima, kako postupati s njima. To ne bi smelo biti zamislivo. Protest mladih, kao što je osvetlio nečije krvave ruke, tako je osvetlio i medijsku scenu. Mnogi su u prilici da vide da su, recimo, RTS i list Politika isti kao Informer, Studio B i Pink, da tu nema neke velike razlike. 

Sve to je strašno važno. Studenti nas, žrtvujući svoje vreme i obaveze, pozivaju da vidimo svet u kojem živimo, da stvarnost vidimo njihovim očima. Vlast bi volela kad bi oni tražili ostavku premijera, referendum, izbore. 

Jedna od najgroznijih stvari koje vidim jeste da se na televizije dovode zločinci, osuđeni na dugogodišnje kazne zatvora, da oni predlažu šta treba raditi studentima, kako postupati s njima. To ne bi smelo biti zamislivo

Našla sam jedno vaše istraživanje o tome koliko su empirijska istraživanja prihvatljiva i naišla na sintagmu prag neverice. Toliko je, recimo, istraživanja o korupciji urađeno, a ljudi kao da je ne vide. Urušava li se taj prag?

Urušava, i to ozbiljno, opet zaslugom vlasti. U mnogo prošlih situacija predsednik je taj koji ljudima saopštava ono u šta treba da veruju, i oni pristaju da veruju. On je video dva minuta kod Doljevca. Da smo tada zahtevali da sud vidi ta dva minuta, mnoge kasnije nesreće nas ne bi snašle.

Žrtvovao se za nas da se ne izlažemo tom paklu?

Tako nekako i ljudi su govorili: „Pa da, verovatno postoje ta dva minuta, ali on kaže da tu nema ništa posebno!“ U izgrađenom kultu ličnosti mnogi biraju da mu veruju. Međutim, situacija se odjednom menja. Toliki otpor da se obelodane dokumenta najpre pobuđuje sumnju da se tu nešto krije, a kasnije sve više ljudi veruje da drugog objašnjenja nema sem da vlast štiti krivce… I da niko nije tražio obelodanjivanje dokumenata, ne bismo videli da režim to neće da uradi, ljudi ne bi postavljali ta pitanja sebi i drugima, verovali bi u ono što im Vučić kaže. Neobaveštenom čoveku taj zahtev izgleda mnogo lakše ispuniti nego povećati budžet za Univerzitete za 20 posto jer se govorilo da nijedna kap više ne može da kapne u taj budžet.

Licem u lice

Meni je fascinantno da mladi koji su odrasli u virtuelnom svetu odjednom dobro funkcionišu licem u lice, međusobno, pa sa drugima spavaju, jedu, druže se, zaljubljuju… Kako?

Lekovito je to otkrivanje novog sveta za koji su bili uskraćeni, i to im strašno prija, ali i dalje je glavna komunikacija novim tehnologijama, što je veoma važno. Ona pinkovska i informerska propaganda njih se ne tiče, ne dotiče ih se iako ne gubi na intenzitetu i primitivnosti. 

Istina, ona njima nije ni namenjena, pa je zato najveća glavobolja režima da ne dođe do pucanja i osipanja unutar njihovih pristalica.

 

Čuvaju svoje biračko telo?

Da, ali još više vlast nad institucijama. 

Koje ipak nije 20 odsto, kako je izračunato!

Tako je, ali i to kao i zahtev za dokumentacijom pokazuje da se moraju postavljati pitanja i zahtevati odgovori. Ljudi su, zahvaljujući upornosti studenata i izostajanju ispunjenja zahteva, postali toliko ubeđeni da su studenti u pravu da vlast nema više oruđe za promenu tih stavova. Vlast je kao i ranije spremna samo za uvrede i staru priču o izdajnicima, špijunima, plaćenicima u koju nije lako poverovati jer, na koncu, svako od nas ima nekog dragog studenta. Sve sami autogolovi. Pa ona izjava o gaženju ljudi i taj skaredni srednji prst koji su naprednjaci iscrtavali gde god su stigli.

Čini se da su vlasti istrošile politički arsenal, uzmite te stanove za mlade – mladi mogu da kažu lepo, konkurisaćemo, ali to nema nikakve veze s nadstrešnicom na Železničkoj stanici koja je pala zato što je nestručno urađena i ubila tolike ljude.

Ostaju im izbori (razgovor vođen pre ostavke premijera, prim. J. J.) kao oprobano sredstvo.

Mogu da kažu izbori, ali ni ta priča nema veze s krivicom za pad nadstrešnice koja se traži.

Pre nekoliko meseci na tom istom mestu sedeo je Srdan Golubović i izjavio kako je promena u javnom mnjenju moguća brzo – samo je potreban pravi razlog.

Jeste, ključno je to naglo osvetljavanje neverovatne nesposobnosti onih koji upravljaju i njihovog odnosa prema građanima. Kad vidimo i čujemo sve te ministre, Anu Brnabić, samog Vučića, njihovi ljudski i moralni kapaciteti postaju jasno vidljivi, i neograničeno vreme i prostor koji dobijaju u svojim medijima tu vidljivost samo pojačavaju. 

Mislite ono što je dobrom delu ljudi bilo normalno, pa i privlačno pre tri meseca, danas postaje upitno, pa i odbojno? Bar nekima.

Apsolutno, ta se slika menja; dok vređaju Mariniku, Đilasa, Jovanovića, pristalice vlasti možda kažu sebi da to nije baš lepo, ali kako drugačije postupati s „neprijateljima i lopovima“. Ali takvo ophođenje prema deci nije prihvatljivo čak ni pristalicama vlasti.

Predstavnici vlasti koji nastavljaju svoje prostačko obraćanje ne samo političkim protivnicima nego i građanima, pa predsednik jednoj profesorki kaže da je glupača, a drugoj da je luda, govori kako su privođeni demonstranti skičali kao svinje… I ne smeta im to što pričaju, ne smeta im srednji prst, a smetaju im, kao ministarki Slavici Đukić Dejanović, zvižduci studenata koji su je strašno uzrujali!

Za razliku od devedesetih kad su studenti bili opoziciono nastrojeni, ovi danas odbijaju upliv stranaka. Ali jasno je da ih protest politizuje i verujem da će izaći na naredne izbore.

Verovatno ste u pravu jer je ovo proces političke socijalizacije, ubrzani kurs političkog opismenjavanja. Do sada su se mnogi mladi držali iluzije da mogu živeti samo u svom svetu i da ih spoljašnji ne dotiče, ali sad vide da nije tako. Devedesetih se protestovalo iz političkih razloga zbog krađe izbora i jasno je da su i opozicione stranke i studenti bili zajedno, sada se protestuje zbog bazičnije stvari – smrti ljudi i zarobljenih institucija. Otuda zahtev da se nadležne institucije oslobode. Slično je i sa zahtevom da se kazne krivci za napade na studente i građane. 

Znate, imamo strašnu situaciju da su stanice milicije postale mučilišta, da ne pominjemo ubistvo u Boru. Ministar policije Ivica Dačić na teško povređivanje Ilije Krstića izjavi na televiziji – pa nije bio u biblioteci!. To je strašno, i dovoljan primer koliko su institucije ugrožene.

I znate, otkako su protesti počeli, stalno razmišljam kako se mi stariji nismo na vreme pobunili i zaštitili ovu decu koja sad rade naš posao. Bilo je mnogo lakše pobuniti se kad je bila Savamala, a uglavnom se ćutalo; sada kada se razgranala ta hobotnica, pitanje je za čim će sve grupa ljudi na vlasti posezati da opstane. Grčevito čekaju da ovaj zemljotres prođe, šalju signale svojim poslušnicima da se tlo smiruje, ali studentski protest nije neko bezazleno ljuljanje koje će brzo da prođe i ostavi sve bez posledica. Pukotine u režimu se već vide.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.