Dimitrije Boarov: Zašto se zadužujemo

Piše: Dimitrije Boarov, Novi magazin

Svakako da je štura vest da je ministar finansija Siniša Mali proteklog vikenda u Ujedinjenim Arapskim Emiratima potpisao sporazum prema kojem bi Srbija od vlasti tamošnjeg vladara Muhameda bin Zajeda Al Nahjana trebalo da dobije kredit od milijardu američkih dolara po kamatnoj stopi od tri odsto – povoljna vest, u trenutku kada se u Beogradu priprema rebalans državnog budžeta za ovu godinu i predlog budžeta za sledeću.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić tom prigodom je u Abu Dabiju izjavio da je to „ogromna podrška i našem budžetu i finansijama, sada se lakše diše“. On je pri tome naglasio „da bi nas da izlazimo na finansijsko tržište, (taj kredit) koštao 2,5 puta više“ jer bismo zajam morali da platimo po kamati od 7,5 odsto.

Vučić je ukratko skicirao i odgovor na ključno putanje kod svakog novog zaduživanja – zašto sad uzajmljujemo pare? Prema njegovim rečima, ova krupna pozajmica uzima se da bi se „vratili stari krediti iz 2010. i 2011. godine, koji su uzimani s kamatom od 7,5 odsto“, kao i još neki zajmovi s kamatama od pet i šest odsto (taj odgovor davan je i prilikom prethodnih krupnih pozajmica Srbije). Svemu tome Vučić je dodao „da mi osiguramo naše finansije i da ako ima negde nešto da se kupi, možemo uvek da kupimo, a da držimo nivo duga tako da on nikada ne pređe 60 odsto BDP-a, odnosno nivo Mastrihta“ (tome je dodao da je taj nivo kada je on preuzeo funkciju predsednika iznosio 79 odsto BDP-a). U nastavku ove izjave Vučić je rekao da je sa svojim domaćinom razgovarao i o energetskoj krizi, nafti i gasu, „što je i jedan od razloga što smo obezbedili ovakvu vrstu podrške“.

Ne ulazeći u druge detalje medijskih izveštaja o poseti Vučića i Malog Abu Dabiju, možemo samo primetiti da u ovom velikom sporazumu o novom zajmu Srbije, onako kako je zasad predstavljen, još nemamo sve relevantne informacije. Prvo je da je on izgleda deo paketa od devet sporazuma koji su istovremeno potpisani, a o tim drugim sporazumima još nemamo tačnih vesti (da li se neki od tih sporazuma odnosi i na stari ugovor o zajedničkoj gradnji Beograda na vodi?). Drugo, samo spominjanje problema s naftom i gasom na svetskom tržištu (o čemu su dva državna šefa očigledno razgovarali) upućuje na pomisao da će deo novog zajma možda biti utrošen na nabavku nafte iz UAE, pa bi se u takvom slučaju postavilo pitanje i cene po kojoj bi ta nafta bila obračunata. Treće, obično se uz vesti o krupnim zajmovima dodaje i informacija o roku vraćanja zajma, što je uvek bitno. Da tu stvari po Srbiju ne stoje naročito dobro, jednostavno pokazuje činjenica da je nedavno pokušana emisija obveznice na više od 300 miliona evra, s rokom dospeća 2028. godine, ali je prodato manje od sedam odsto njenih papira. Valjda ćemo o svemu tome šta piše u novom zajmu iz UAE biti detaljnije informisani kada se na osnovu spomenutog sporazuma bude zaključivao ugovor o zajmu.

Gore citirana Vučićeva izjava da će novi zajam dati doprinos budžetu i srpskim finansijama u celini na izvestan način je suprotna nedavnom govoru ministra finansija Malog u Skupštini Srbije, gde se on pohvalio da se rebalans budžeta za ovu godinu priprema zbog toga što država ima više novca u kasi od predviđenog zakonom. Tom prilikom on je rekao da je u toj kasi trenutno oko 300 milijardi dinara (a da se očekuje da će do kraja godine prihodi budžeta biti veći od planiranih za 183 milijarde dinara). Mali je zaboravio da kaže ono što on vrlo dobro zna, da budžetski prihodi nominalno rastu zajedno sa visokom inflacijom i da u tom smislu realno ne može biti govora o povećanoj državnoj likvidnosti jer Vlada mora svoje troškove indeksirati prema inflaciji da bi oni u biti ostali isti.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.