Dimitrije Boarov: Posle kolapsa
Piše: Dimitrije Boarov, Novi magazin
Iako je nakon kolapsa proizvodnje struje u svih osam generatora Termoelektrane “Nikola Tesla” u Obrenovcu (12. decembra), najviše zbog lošeg kvaliteta lignita, kao i lošeg planiranja i upravljanja elektranom, izgledalo da je mantra da Srbija ima zalihe od tri milijarde tona uglja i da zbog toga ne treba da teži “dekarbonizaciji” do 2050. godine (prema “Zelenoj agendi” EU) – ozbiljno uzdrmana, u danima koji su sledili predsednik države Aleksandar Vučić ponovo je nagovestio da Srbija neće “ukidati radna mesta svojim rudarima” i da će obnoviti radove na završetku nove termoelektrane u Kostolcu (kako bi ona ušla u pogon kroz dve godine), a koja navodno ima kvalitetniji ugalj na svojim kopovima.
Čak se na “otvorenoj sednici” Vlade Srbije, na kojoj se raspravljalo o kolapsu u TENT-u, Vučić vajkao što je doskoro slušao savete da se sada treba isključivo okrenuti obnovljivim izvorima struje i zaustaviti gradnju nove termoelektrane na ugalj. Već iz tog detalja moglo se primetiti da predsednik Srbije ovom krupnom energetskom pitanju nije spreman da priđe na neki novi način nego se vratio odavno utabanom putu na kojem se navodno i od blata može praviti energija kada se ono okupa sa dovoljno mazuta (koji je sada izgleda nedostajao u TENT-u kada je pao prvi sneg, pa se interventno uvozi iz Irana i Azerbejdžana).
Iz ovog verbalnog “zaokreta” predsednika Srbije, dakako, ne treba izvlačiti neke “debele zaključke” o napuštanju ideja da nam u krajnjoj liniji možda u budućnosti treba i nuklearna elektrana, pošto industrija danas već troši 50 odsto proizvodnje struje, a nekada je trošila manje od 30 odsto. Vučić je trenutno “stešnjen” između predstojećih političkih izbora, “ekološkog ustanka” u vezi s Rio Tintom i trenutno veoma visokih cena na energetskim berzama u Evropi, na jednoj strani, i svojih obećanja da struja i gas ove zime neće poskupeti i da će ih biti dovoljno (jer je, navodno, “malo verovatno” da se kolaps sličan ovom koji se već dogodio može ponovo dogoditi, itd).
Neko dobronameran mogao bi našeg predsednika upozoriti da i niska cena struje ima svoju relativno visoku cenu – na duži rok, pa da ne treba mnogo da se hvali što je narodu (pa i onima koji su bogatiji od naroda) omogućio čak i jeftino grejanje na struju. Upravo je spomenuti kolaps proizvodnje struje u TENT-u delimično posledica i kašnjenja u remontima postrojenja i kašnjenja u otkrivki polja koje sadrži lignit nešto više kalorijske vrednosti jer osim kadrovskih, sigurno je bilo i tekućih finansijskih problema da se ti poslovi obave na vreme.
Velika finansijska šteta za EPS i državu već je napravljena jer je do spomenutog kolapsa kod proizvođača polovine struje u Srbiji došlo kada je interventni uvoz veoma skup, pa je, prema nekim evropskim sajtovima, polovinom protekle sedmice očekivana dnevna cena za Srbiju bila i 358 evra po megavat-satu, što ju je stavilo na drugo mesto po skupoći (iza Švajcarske). Takvo ekonomisanje s navodno “stubom srpske energetike”, po sistemu “kad se tučem dobijem, kad se kartam izgubim”, ne odgovara našoj siromašnoj ekonomiji.
Uzgred budi rečeno, zanimljivo je primetiti da organizatori našeg “ekološkog ustanka”, zaneti problemom s litijumom i mini-hidroelektranama, malo govore o devastaciji Šumadije putem eksploatacije niskokvalitetnog uglja. Tako da se stiče utisak da nam svaki evropski dugoročni plan napuštanja uglja izgleda kao novo “kinjenje Srbije” od stranih faktora. A problem je, mada je i evropski, pre svega naš. I neće biti rešen tako što će v.d. direktora EPS-a Mića Grčić biti ili ne biti prebačen za, na primer, direktora neke opere ili klinike, kao oprobani “uslužni menadžer”.
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.
