Dimitrije Boarov: Nobel za Putina i Erdogana
Piše: Dimitrije Boarov, Novi magazin
Kad čitate naše tabloide možete steći utisak da će iduće godine Nobelova nagrada za ekonomiju stići u ruke ruskom predsedniku Vladimiru Putinu ili turskom predsedniku Tajipu Erdoganu (ako se ne pojavi još neki kandidat tog kalibra).
Jezikom humoreske, Putinova nagrada bi se mogla obrazložiti neverovatnim scenarijem. Krenuo je u napad na Ukrajinu kako bi navukao Zapad da Rusiji uvede sankcije koje podižu svetske cene energenata, metala i hrane, te je na taj način svojoj zemlji i sa smanjenim izvozom obezbedio veliki trgovinski suficit, jačanje domicilne rublje i rezervi zlata, kao i mogućnost da svojim činovnicima podigne plate 10 odsto. Pri tome je Evropu i SAD bacio u inflacionu krizu, a u Aziji stekao prisnije prijatelje, itd.
Njegov „konkurent“ za Nobelovu nagradu turski vođa Erdogan navodno je srušio sve antiinflacione teorije tezom da kada sva roba poskupljuje, novac (krediti) treba da pojeftini, pa je tako 2021. godine obezbedio porast turske privrede veći od 10 odsto, a ovog proleća porast izvoza od oko 15 odsto i povećanje industrijske proizvodnje više od 11 odsto, uprkos inflaciji koja je od početka ove godine skočila s međugodišnje stope od oko 43 odsto na više od 70 odsto krajem ovog proleća. Pre toga je Erdogan otpustio šefa državne statistike, spustio referentnu kamatnu stopu centralne banke i izjavio da u Turskoj nije problem inflacija nego porast troškova života.
Bez namere da osporavam ove „kandidature“ za ekonomsku Nobelovu nagradu, skrenuću pažnju na samo nekoliko činjenica. U ruskom slučaju sankcije na izvoz ruske nafte, na primer, tek počinju da deluju i zasad su samo oborile cenu te nafte (oko 20 odsto) u odnosu na veoma poraslu cenu barela na svetskim berzama (trenutno je ona na koti od oko 121 dolar za barel). Rat u Ukrajini, kao i svaki rat, sigurno ima uticaja na svetske cene nafte, ali mnogo veći uticaj na to veliko poskupljenje ima okolnost da su pre dve godine (kada je nafta bila gotovo besplatna zbog kovida) svetske investicije u nove bušotine nafte gotovo zamrle. Ni sada te investicije nisu dovoljno obilne jer je na horizontu energetska tranzicija. Kad je reč o jačanju rublje (koja je, navodno, sada fiksno vezana za zlato i postavljen joj je „prag pada“), o tome sam ovde već pisao. Smešno je i pretpostaviti da „ojačala rublja“ ima dužu perspektivu, makar koliko ruska država monopolisala svaki promet deviza (i zlata) jer je reč o valuti jedne države u kojoj se ekonomijom upravlja predsedničkim ukazima, koji ne haju za tržišne odnose i vrednosti, a pogotovu ih ne brine pad standarda podanika. Imam utisak da ni mnogi analitičari na Zapadu ne shvataju dovoljno dobro ruski politički sistem, pa ni izdržljivost većine domicilnog stanovništva na siromaštvo, ali bi makar mi na Balkanu morali dobro da ga razumemo, s obzirom na naša iskustva.
Srbija, verovatno, čak ni u toj humornoj vizuri neće ni ovog puta imati svog kandidata za ekonomskog Nobela, ne zato što nema dovoljno jak propagandni aparat za svog lidera već zato što u njoj već decenijama nema ozbiljnih inovatora ni u jednoj oblasti. Ta žalosna okolnost najbolje se vidi van privrede, u drugim domenima politike, najviše na planu spoljne politike. Jer, u javnom prostoru, kako vidimo proteklih sedmica, kada su pokrenute spekulacije da će Srbija morati da menja spoljnopolitičku strategiju, to jest poziciju, glavni afirmatori postojećeg stanja bili su nekadašnji Miloševićevi ministri spoljnih poslova Vladislav i Živadin Jovanović, koji su sekundirali dugoročnoj katastrofi Srbije na međunarodnom planu. Pokušao sam da čitam njihove referate koje je najviše objavljivala beogradska Politika, ali mi nije išlo jer sve što su oni danas napisali – već hiljadu puta je bubnjalo još pre 20-30 godina. Nisu oni sada krivi, oni su samo popunili jedan zjapeći prostor u današnjem poimanju sveta i svetskih zbivanja koji kao crna rupa stoji nad Srbijom.
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.
