Dimitrije Boarov: Niko ne brine o transparentnosti
Piše: Dimitrije Boarov
Ovo istraživanje organizacije IBP (International Budget Partnership) iz Vašingtona fokus je imalo ne na sadržaj spomenutih antikriznih mera već na proces političkog odlučivanja o tome na šta će se utrošiti oko 14.000 milijardi dolara u 2020, koliko je otprilike odvojeno na pakete pomoći privredi i građanima tokom pandemije.
Odmah da kažemo da je IBP došao do zaključka da osim u četiri zemlje (Australiji, Norveškoj, Peruu i Filipinima) nigde drugde nije bilo “suštinske transparentnosti” u donošenju krupnih ekonomskih odluka o pomoći ugroženima pandemijom, a Srbija se našla u grupi od 56 zemalja koje su pokazale “ograničenu transparentnost” (lošija ocena izbegnuta je najviše zbog objavljivanja makroekonomskih podataka i budžeta u celini). Kad je već reč o Srbiji, njoj su glavne kritičke primedbe iznete u pogledu iznošenja informacija o javnim nabavkama, o primaocima pomoći, učincima mera, učešću građana u odlučivanju i izostanku vanrednih revizija programa pomoći.
Inače, glavne zamerke za većinu zemalja usmerene su na to da su mere pomoći uglavnom donosile vlade, a ne parlamenti, dve trećine posmatranih država navodno nije odgovorno upravljalo paketima pomoći, polovina nije transparentno sprovodila javne nabavke, itd. Pošto se ovakva istraživanja uglavnom sprovode na osnovu anketa, naravno, ona nisu potpuno perfektna, pa cilj njihovog spominjanja i ne može biti osnov za precizne zamerke, ali i u ovom slučaju vidljivo je da se države u vanrednim situacijama, bez obzira na kvalitativni nivo demokratskih institucija koje kontrolišu izvršnu vlast, ponašaju slično, ne hajući mnogo za demokratske procedure. To će se verovatno tek kasnije ispostaviti kao štetno po dugoročne ekonomske interese pojedinih zemalja preko veće ili manje potonje inflacije, finansijske nestabilnosti, većeg ili manjeg administrativnog “dirižizma” nad privredom i građanima, pogrešnih investicionih odluka u domenu javne infrastrukture, itd.
U Srbiji još ne možemo tačno proceniti koje će se mere Vlade u pogledu pomoći građanima i privredi pokazati kao ekonomski prihvatljive i podsticajne za oporavak po prolasku pandemije. Procenu otežava i okolnost da su kod nas sve državne ekonomske mere “pomešane” sa izbornim interesima koalicije na vlasti (akcenat na “direktnim davanjima” građanstvu), ali se takva primedba može uputiti i većini drugih državnih administracija u svetu. Kao glavno ostaje pitanje kakve će se globalne promene dogoditi u “ekonomskoj arhitekturi” u svetu i kako će u tim promenama proći glavni privredni partneri Srbije.
S tim u vezi zanimljiva je ocena predsednika Saveza ekonomista Srbije Aleksandra Vlahovića, data uoči početka ovogodišnjeg Kopaonik biznis foruma (koji se ovoga puta održavao u Beogradu), da će ekonomski oporavak Srbije posle pandemije koronavirusa najviše zavisiti od tempa oporavka Nemačke i Italije, koje su naši najveći spoljnotrgovinski partneri. Ovaj skup posvećen “novim izvorima rasta” posle kovida-19, većinu debata posvetio je zdravstvu i obrazovanju. Te dve oblasti, dakako dugoročno gledano, svakako mogu predstavljati “nove izvore rasta”, ali dok ti izvori ne prorade mora proći relativno mnogo vremena, što Srbija ne može da čeka skrštenih ruku. Možda se zbog toga treba odvažiti na ubrzane reforme samog privrednog sistema, koje mogu dati brži efekat.
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.
