Dimitrije Boarov: Inflacija se budi
Piše: Dimitrije Boarov
Na prvi pogled gotovo svi aktuelni ekonomski pokazatelji Srbije izgledaju odlično – u poređenju s prošlogodišnjom kovid-godinom. Prema podacima koje emituje Republički zavod za statistiku, u drugom kvartalu, u odnosu na isto razdoblje prošle godine, BDP Srbije povećan je 13,7 odsto, u julu ove godine, prema julu 2020, industrijska proizvodnja uvećana je 7,8 odsto, izvoz izražen u evrima porastao je za sedam meseci ove godine 28 odsto, dok je uvoz narastao 22 odsto, itd. Međutim, jedan od podataka upozorava da je međugodišnja inflaciona stopa dosegla 4,3 odsto i da je to najviša stopa porasta cena u poslednjih deset godina. Taj podatak jednostavno upućuje na zaključak da je potrošnja u Srbiji “pregrejana”, pa se postavlja pitanje treba li je početi “kočiti”?
Kod ocene i procene podataka o “buđenju inflacije” u Srbiji već uočavamo blago nesaglasje među nadležnim institucijama. Dok iz Narodne banke Srbije dolazi ocena da je porast inflacione stope “privremena pojava” (izazvana sušnom poljoprivrednom godinom, to jest avgustovskim porastom cena voća i povrća, pa i svežeg mesa) i da će se ta stopa smiriti “već do kraja sledeće godine”, dotle se u jednoj publikaciji Republičkog zavoda za statistiku o očekivanim ekonomskim trendovima do kraja godine iznosi procena da će stopa inflacije postepeno do zime rasti sa preko tri do četiri odsto.
Uzgred, NBS je inflacionu stopu u Srbiji nazvala i “globalnom pojavom” i istakla da je ona kod nas niža od onih u Mađarskoj (4,9 odsto), Rumuniji (5,3 odsto), Poljskoj (5,5 odsto). U ovim zemljama, a tako će možda biti i u Srbiji, očekuje se dalji porast inflacione stope do više od šest odsto. U stvari, nerealno je bilo i očekivati, čak i u Srbiji, da će cene ostati u mestu kada krene postpandemijski ekonomski oporavak “zaliven” velikim državnim subvencijama i privredi i potrošačima. Jer, kako kažu gvozdeni ekonomski zakoni, kad tražnja nadmaši ponudu – cene rastu. Zato je odavno izmišljen klasični lek za zaustavljanje inflacije – zaustavljanje potrošnje bez realnog pokrića.
No, nije sve baš toliko jednostavno. Jedan od krupnih problema svake velike konjunkture koju zaliva inflacioni ili pozajmljeni novac jeste svojevrsna “deformacija” u formiranju bruto domaćeg proizvoda, što posle prolaska takvog talasa ostavlja značajne loše posledice. Na primer, neverovatan porast građevinske aktivnosti u Srbiji u drugom kvartalu ove godine, naspram istog razdoblja prošle godine (kada radovi uglavnom nisu obustavljani), to jest nominalni porast vrednosti građevinskih radova 28,1 odsto (realno 22,9 odsto), upućuje na zaključak da je Srbija krenula na suviše velik investicioni zalogaj i da verovatno neće moći da ga proguta. Sa druge strane, kada jednom dođe do oseke građevinskih radova (možda neće brzo doći, a možda će doći već sutra), uprošćeno, mnogi izvođači građevinskih radova i njihovi mnogobrojni “podizvođači” ostaće bez poslova, a mnogi nedovršeni objekti bez platežne publike. Tako će se i inače dugačak period povraćaja ulaganja u infrastrukturu i stanogradnju produžiti unedogled.
Naravno da je u jednoj zemlji koja je najavila opšte političke izbore za proleće iduće godine, reč je naravno o Srbiji, gotovo “ludo” predlagati vlastima da počnu da koče ekonomsku konjunkturu zarad zaustavljanja inflacionih očekivanja, to jest zarad buduće dugoročne stabilnosti i zdravije strukture formiranja bruto domaćeg proizvoda. No, pretendente na vlast, stare i nove, nije loše podsećati da cena vlasti ima svoje plafone i da su najskuplji izbori koji više liče na građanski rat nego na političko takmičenje.
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.
