Dimitrije Boarov: Igra dinarskog zaduživanja

Piše: Dimitrije Boarov, Novi magazin

Ministarstvo finansija Srbije obično se hvali kad uspe da na svetskom tržištu povoljno proda državne obveznice ili kada od MMF-a povuče jeftina “prava vučenja”, ali minister finansija Siniša Mali uglavnom izbegava da objasni zašto je daleko manje uspešan kad pokušava da se zaduži na unutrašnjem finansijskom tržištu. Tako je bilo i pre neki dan, kada je naša Uprava za javni dug ponudila dvogodišnje državne obveznice u vrednosti od 60 milijardi dinara – po godišnjoj kamati od 2,75 odsto (prinosa). Međutim, kako je saopšteno, prodata je samo šestina ove nove emisije državnog duga, to jest zaduženi smo za samo 10 novih milijardi dinara, to jest realizovano je samo 16,54 odsto ponuđenih vrednosnih papira. Emisija petogodišnjih obveznica Srbije bila je početkom proteklog decembra još neuspešnija. Od raspisanih 150 milijardi dinara, s kamatom od 2,5 odsto, realizovano je samo 0,08 odsto (43 miliona dinara). U proteklom novembru prošle godine država je na unutrašnjem tržištu emitovala dvanaestogodišnje devizne obveznice u vrednosti 100 miliona evra, s kamatom od 1,6 odsto – ali ni domaći investitori u evrima nisu bili navalili, realizovano je samo 23,23 odsto emitovanih papira. Uprkos svemu tome, ministar Mali je u jednom govoru najavio da se Srbija neće ove, 2022. godine zaduživati na stranom već samo na unutrašnjem novčanom tržištu?

Na postavljeno pitanje zašto se domaći investitori ne odlučuju za kupovinu državnih obveznica Srbije, posebno u dinarima, većina stručnjaka odgovara da oni smatraju da su ponuđene kamate daleko niže od očekivane inflacije u naredne dve godine – posle one prošlogodišnje, koja se procenjuje na oko sedam odsto. Jednostavno, ulagači u državne obveznice nisu zadovoljni kamatama koje nudi država, koje su manje od očekivanog godišnjeg “obezvređivanja” dinara. Kako su poslovne banke koje rade u Srbiji glavni kupci državnih obveznica, one očigledno imaju više računa da prodaju gotovinske kredite građanima, pa i stambene kredite ili da razmišljaju koliko je država u Srbiji doista najsolidniji dužnik na duži rok (kao što to važi u teoriji).

Tražnju za državnim obveznicama očigledno ne povećava ni činjenica da neke “domaće banke” sa stranim imenima još uvek u Evropi mogu da dođu do jeftinih pozajmica, koje posle “preprodaju” u Srbiji, a na to je možda računalo Ministarstvo finansija Srbije. Ima čak i kafanskih priča da je Vlada Srbije kod Vrhovnog kasacionog suda isposlovala ono famozno tumačenje da banke smeju naplaćivati određene troškove pri kreditiranju (što je izazvalo proteste advokata i strah kod tužilaca banaka da će za izgubljene sudske sporove morati plaćati sudske troškove) – u zamenu za njihov bolji odaziv na emisije državnih obveznica.

Ako ovu dosetku ostavimo po strani, doista je neobično da Ministarstvo finansija i Narodna banka Srbije istrajavaju na niskim kamatama i posle serije neuspeha u prodaji vrednosnih papira s niskim prinosima. To se racionalno jedino može objasniti solidnom likvidnošću države protekle godine, koja u znatnoj meri potiče od spoljnog zaduživanja i čvrste fiskalne politike, pa državi nije bilo toliko hitno da poveća prodaju svojih menica u samoj zemlji. Uostalom, prema planiranom budžetskom deficitu od samo tri odsto za ovu godinu, ne bi trebalo očekivati neko veliko zaduživanje države. Međutim, kad su državne finansije u pitanju, posebno uoči političkih izbora (a naročito posle njih), stvari mogu veoma brzo da se pogoršaju. Najopasnije bi bilo da se razbukti inflacija, bila ona “uvozna” (energetika) ili sasvim “domaća”.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.