Dimitrije Boarov: Deset puta bolje i gore
Piše: Dimitrije Boarov, Novi magazin
Retko se to događa da vodeći političar neke države svom narodu obeća deset puta gori život jer će on voditi „samostalnu politiku“. Predsednik Srbije, Aleksandar Vučić se upravo to usudio pre nekoliko dana, pa je, tačnije rečeno, rekao da bi se „živelo deset puta bolje kad bi Srbija uvela sankcije Rusiji, ali da to neće uraditi jer vodi samostalnu politiku“. Zanimljivo, iako je na to ovlašćen na proteklim predsedničkim izborima, on svoju trenutnu odluku nije obrazložio tvrdnjom da naš narod više voli da živi deset puta gore nego da izneveri Rusiju, pa da on mora da poštuje „narodnu volju“. Dakako, izbegao je i svojevremeni Miloševićev slogan: Srbija se saginjati neće!
Pošto nisam stručan, a naravno ni ovlašćen, za procenu „narodne volje“, meni je u Vučićevom obraćanju javnosti sa Sajma automobila u Beogradu protekle subote bilo interesantnije njegovo ekonomsko obrazloženje nevolja koje nam možda slede zato što ćemo biti jedina evropska država koja neće uvoditi sankcije Rusiji zbog napada na Ukrajinu – a za to, kako je sam rekao, neće dobiti ništa.
Naime, on je javnost obavestio da Srbija trenutno nema izlaz na međunarodno tržište kapitala, da su u svetu krediti sve skuplji i da se sada nude zajmovi po kamati od sedam odsto, pa je tome još dodao – „kao u vreme onih koji su opljačkali zemlju“. Tu je, dakle, verovatno pre svega mislio na vreme „vlade žutih“, to jest vlade koju je predvodila Demokratska stranka (premijer je bio Mirko Cvetković). No, ovom rečenicom je, na izvestan način, rasuo sve one silne samopohvale, kako je njegova vlast uspela da konsoliduje državne finansije, pa je umela da se zadužuje na strani dvostruko jeftinije od prethodnika i da privuče ogromne strane direktne investicije, zaposli nezaposlene i Srbiju prekrije auto-putevima, mostovima, itd. Kad se tome doda i Vučićevo vajkanje kako će sada biti teško refinansirati državne kredite, što će se na kraju odraziti na plate i penzije, onda se potpuno relativizuju navodna stabilnost državnog budžeta i zadovoljstvo Narodne banke Srbije što je uspela da podigne kreditni rejting Srbije za jedan stepenik (do skromnih „BB plus sa stabilnim izgledima“, prema prošlogodišnjoj oceni agencije Fič). Pojednostavljeno rečeno, ni do 2012. godine (posle 5. oktobra 2000) ni do danas Srbija nije mnogo promenila svoj „kreditni rizik“ na međunarodnim finansijskim tržištima, što je verovatno više u vezi sa stvarnim stanjem u njenom privrednom sistemu i stvarnom potencijom njene privrede nego što će biti posledica njene „samostalne politike“ i „neuvođenja sankcija“ Rusiji, mada ni te opasnosti i štete ne treba potcenjivati. Naprotiv, „i to narod treba da zna“, kako je naglasio sam Vučić. A zašto dosad nije saznao, dugačko je pitanje.
Uostalom, pošto se svetske okolnosti stalno menjaju, i svetski i domaći političari mogu stalno da menjaju stavove i obrazlažu ih promenama situacije. A i međunarodno pravo je, kako se ponovo ispostavilo, „rastegljivo“, što svima daje osnovu da budu „principijelni“. Tako da ćaskanje našeg predsednika s novinarima oko „neuvođenja sankcija Rusiji“, a sankcije doista nikad nisu fer jer najviše pogađaju običan svet, ne treba zasad proglasiti za zvaničan i konačan stav Srbije, uz neke uslove, koji se ne može promeniti. Najviše zabrinjava okolnost da je Srbiji navodno prioritet „evropski put“, a verovatno će biti jedina zemlja u Evropi koja se neće pridružiti, makar simbolički, sankcijama prema Kremlju zbog komadanja Ukrajine samoproglašenim proruskim gubernijama na njenom istoku. Da li takav „samostalan stav“ vredi deset puta gori život srpskog građanstva? Na to pitanje će svakodnevno morati da odgovaraju oni koji su se na proteklim izborima borili za vlast.
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.
