Dimitrije Boarov: Daleko je pravna država
Piše: Dimitrije Boarov, Novi magazin
Dobro je da je da su male promene Ustava Srbije iz 2006. usvojene na referendumu protekle nedelje, uz relativno pristojnu izlaznost birača (30 odsto) i većinom od 60 odsto onih koji su te promene podržali jer je to prvi korak u pravcu lečenja našeg pravosuđa koje je, čini mi se, u gorem kolapsu od onog koji trenutno trese EPS. Zapravo, te ustavne promene su omogućene prethodnim izmenama Zakona o referendumu (ukidanjem cenzusa za uspeh referenduma od 50 odsto izašlih glasača), pa je tako ukinuta i famozna “nepromenljivost Koštuničinog ustava”, koja je jedan još tada anahroni i pregaženi ustavni poredak zakucala “za sva vremena”. Neko će reći da je sada otvorena mogućnost lakših ustavnih prilagođavanja “dvoseklog karaktera”, pošto se može dogoditi da u narodnom predstavništvu zasednu stranke gore od danas vladajuće koalicije, pa reše da donesu još gori ustav od onog koji je bio donet 2006, u sporazumu Koštunice, Tadića, Dačića i Tome Nikolića. Iako ne isključujem tu opasnost, smatram da se rizik isplati jer ništa nije gore od trajnosti lošeg status quoa.
Na primer, imam u vidu sada neregulisani “kvazipredsednički sistem”, u kojem predsednik države tokom “funkcionerske predizborne kampanje”, bez zazora, demonstrira “trgovinu uticajem” na Vladu Srbije pred TV kamerama i obećava da će se do nekog sela naprasno izgraditi drum iz državnog budžeta “do kraja marta”. A to je samo jedan od stotinak tekućih, belodanih primera kršenja važećih ustavnih odredaba i predsedničkih ovlašćenja. Kad bi eventualni predsednički sistem, koji se meni lično ne sviđa, bio Ustavom regulisan u Srbiji, znalo bi se šta predsednik doista sme da čini, pa i za šta je odgovoran, a kada je taj sistem neregulisan mehanizmi njegove moći odlaze u zonu “duboke države”, a institut “pravne države” ostaje za kafansku sprdnju. Ovde sam naveo samo jedan, i to ne najvažniji ustavni problem Srbije. Glavni je što važeći Ustav predstavlja platformu za njenu nerazumnu centralizaciju, koja se vidi kao neki svemogući lek za bezvlašće koje se širi po njenoj periferiji. Ovde se ne usuđujem da razmatram i problem Srbije sa Kosovom, ali se postavlja pitanje kako uopšte pregovarati na relaciji Beograd – Priština ako i na jednoj i na drugoj strani ustavi “zakucavaju” postojeće stanje “ni sebi ni svome”.
U tom kontekstu pretenciozno deluju prve izjave posle “pravosudnog referenduma” koje su dali predsednik države Aleksandar Vučić i premijerka Ana Brnabić – a koji su istakli da će promene u izboru sudija i tužilaca unaprediti “pravnu državu” u Srbiji, što je bitno i za građane i za investitore. Zanimljivo da je pored premijerke i predsednik Jedinstvene Srbije Dragan Marković Palma izneo očekivanje da će “posle izmene Ustava sudski procesi biti efikasniji i da se neće čekati pet godina da se oni završe”. Lično mogu da posvedočim da drugostepenom privrednom sudu treba već dve i po godine da se izjasni o žalbama na prvostepenu presudu, a da osnovnim sudovima treba i godinu i po dana da donesu prvostepeno rešenje o trivijalnoj tužbi za naknadu štete. Kakva je to “pravna država” u kojoj se stiče utisak da je pravosuđe u permanentnom belom štrajku dok se drugačije ne naredi. I kakva je uopšte moć pravosuđa, kad njegova rešenja mogu da se blokiraju “upravnim postupcima” ili da se sabotiraju od izvršne vlasti (Republički geodetski zavod) pod izgovorom da su sudske presude “nejasne”? Uostalom, zar dosadašnji rad Ustavnog suda Srbije ne upućuje na zaključak da i najvažnije sudije u svakom pravnom poretku – kod nas ne veruju da išta mogu da učine suprotno volji vladajućih političkih snaga (ja na relaciji vlast – ustavni sud u Srbiji nisam primetio nijedan šum, a ne konflikt, dok ih u većini demokratskih zemalja ima napretek).
Prema tome, sama promena načina izbora sudija i izvesna demokratizacija postavljanja tužilaca tek je jedan korak ka pravnoj državi koja, sama po sebi, ne vodi ka “pravednijem suđenju” nego ka suđenju prema zakonima. Taj korak treba da uvežba i pravosuđe, koje je u Srbiji već decenijama (a sigurno i duže) pokazalo suviše malo nezavisnosti i samostalnosti. To se neće brzo izlečiti, čak i ako se bude svakodnevno lečilo.
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.
