Dijalog Beograda i Prištine: Bez poverenja i promena

Piše: Stefan Surlić, Novi magazin

Odlazeća 2021. predstavlja još jednu u nizu propuštenih godina u normalizaciji odnosa Beograda i Prištine. Dijalog je već dugo otuđen od svoje svrhe, bez minimalnog poverenja pregovaračkih strana i bez suštinskih promena na terenu. Jedini uspeh koji se može pripisati ovoj godini je dogovor oko registarskih tablica. Zapravo, nađeno je privremeno rešenje do nekog novog susreta.

Tako i u 2022. ulazimo sa nastavkom prakse ne samo konstruktivne dvosmislenosti sporazuma već i njihovog konstantnog preispitivanja i redefinisanja.

PREDUSLOVI: Nakon decenije sporazumevanja u kojem Srbi i (kosovski) Albanci i dalje stoje na linijama zamrznutog konflikta, postavlja se opravdano pitanje da li je takav scenario zapravo prećutni dogovor dve političke elite? Ili je ovakva normalizacija po meri međunarodnih aktera, koji samo formalno zahtevaju nešto više? U svakom slučaju, stvarni pomak u dijalogu može se očekivati samo ako se ispune neki od sledećih preduslova.

Prvi je da politički predstavnici Beograda i Prištine radikalno promene retoriku koju koriste, a dijalog predstave kao suštinsku društvenu potrebu.

Drugi je da se dijalog izbavi iz konteksta EU integracija jer će u suprotnom deliti sudbinu permanentnog zastoja.

Treći je racionalizacija dijaloga kroz sporazum kao proces, a ne kao magični akt koji će otkloniti sve međusobne sporove. Na kraju, dijalog bi trebalo da ima definisane etape i konačni ishod, koji je neminovno statusne prirode.

Ovi preduslovi trebalo bi da budu podržani konkretnim aktivnostima u cilju oživljavanja dijaloga.

Prva, direktni susreti pregovaračkih timova bez posrednika. Iako u trenutnim političkim okolnostima ovaj zahtev deluje nerealno, potrebno je održavanje sastanaka u Beogradu i Prištini bar na tehničkom nivou. Na ovaj način bi se ujedno preuzelo “vlasništvo” nad procesom i time povećala odgovornost političkih lidera. Takođe, direktni susreti bi približili dijalog građanima i podigli svest o dijalogu kao unutrašnjem, nacionalnom pitanju.

Druga aktivnost koja predstoji jeste preispitivanje svih dosadašnjih sporazuma i njihove primene ne terenu. Posebna obaveza je sprovođenje Zajednice srpskih opština. Na ovaj način bi se povratio minimum poverenja, a dijalog bi učvrstio princip da nema budućih sporazuma bez sprovođenja svih ranije postignutih.

Treća je obrazovanje zajedničke stručne komisije za pomirenje koja bi se bavila pitanjima nestalih, raseljenih i izbeglih lica. Takođe, koja bi utvrdila domete suočavanja s prošlošću. Ne gajim iluziju da će Srbi i Albanci naći zajednički jezik o prošlosti niti da će pravda za mnoge zločine iz prošlosti biti zadovoljena. Ipak, verujem da je priznanje žrtava i priznanje konkretnih zločina nešto što može biti katarzičan momenat za oba društva. Na taj način bi se izbavili iz začaranog kruga političke instrumentalizacije prošlosti.

LJUDI, ENERGETIKA: U 2022. se održava popis na Kosovu. Ovaj statistički zadatak je prilika da se utvrdi tačan i zvaničan broj Srba koji i dalje žive na Kosovu, budući da brojka može da pokaže stvarno stanje u tihoj migraciji značajnog broja Srba u postkonfliktnom periodu (npr. od OEBS procene 2013. da ih ima više od 140.000 do podatka Beograda da ih u 2021. ima manje od 95.000). Desetkovan broj Srba od popisa iz 1991, kada je na Kosovu živelo 194.190 Srba, odnosno 215.346 Srba i Crnogoraca, ukazaće na potrebu da se krupni koraci načine već u 2022. kako ova etnička zajednica za koju deceniju ne bi potpuno nestala.

Međutim, vlada Aljbina Kurtija je u svom obračunu sa Beogradom i uvođenjem recipročnih mera preduzimala aktivnosti koje su se uglavnom odražavale na život Srba na Kosovu. Poslednji primer je upravo problem oko registarskih tablica.

Sledeća tema koja se nameće kao sporna, a gde se ne nazire spremnost Beograda i Prištine da postignu dogovor, jeste pitanje snabdevanja električnom energijom četiri opštine na severu Kosova. Kosovski operater sistema, transmisije i tržišta električne energije (KOSTT) je 2019. bez saglasnosti Srbije postao član Evropske mreže operatera prenosnih sistema električne energije (ENTSO-E).

Prema sporazumu iz 2013. predviđeno je osnivanje srpske kompanije koja bi obezbeđivala snabdevanje i distribuciju električne energije (usluge kao što su izdavanje računa, naplata, održavanje i povezivanje novih mušterija na sistem). Nova elektroenergetska kompanija je registrovana, ali još nije dobila licencu za rad u skladu sa zakonima Kosova. Dok se u Briselu pregovara na ovu temu, glavna bojazan je da čuveni Valač upravo u narednoj godini ne postane povod za eskalaciju sukoba između Srba i Albanaca.

Iako rešenje ovog pitanja zavisi isključivo od dogovora Beograda i Prištine, postoji niz problema koji otežavaju život Srbima na Kosovu, a koji mogu biti rešeni jednostrano, spremnošću vlade u Prištini. Falsifikovanje dokumenata, nepoštovanje sudskih odluka, namerna oštećenja ili potpuna uništavanja imovine, uzurpacija praćena pretnjama i ucenama, katastarsko krivotvorenje predstavljaju radnje koje se i dalje primenjuju u cilju osporavanja prava na imovinu. Tačan broj slučajeva oduzete imovine nije utvrđen ni od jedne relevantne institucije, budući da su se u međuvremenu određeni sporovi rešavali, a nastajali novi primeri uzurpacije objekata ili zemljišta. Ipak, nakon rata na Kosovu 1999. misija UN-a je registrovala 42.749 slučajeva oduzete imovine, od čega je 96,84 odsto ili 41.399 uzurpiranih imanja pripadalo Srbima. Jedan od glavnih argumenata u postkonfliktnoj izgradnji institucija na Kosovu je da problem nema etnički karakter i da je odsustvo vladavine prava realnost s kojom se suočavaju svi građani koji žive na Kosovu, uključujući Albance i Srbe.

Ipak, činjenica da se 96,84 odsto predmeta uzurpacije od završetka rata odnosi na imovinu Srba daje slobodu da se situacija okarakteriše kao sistemska diskriminacija pripadnika srpske zajednice i njihovog prava na uživanje privatne svojine. Dodatno, nespremnost da se primeni odluka kosovskog Ustavnog suda o spornom zemljištu manastira Visoki Dečani, uprkos konstantnim zahtevima koji dolaze od predstavnika srpske zajednice, ali i međunarodnih aktera, šalje poruku o potencijalnoj ugroženosti kulturne baštine i prava Srba na kulturnu posebnost.

Na kraju, iako deluje da je u odlazećoj 2021. Aljbin Kurti uspeo da svojim stavom postigne veću ravnopravnost Beograda i Prištine u pregovaračkom procesu, njegove aktivnosti su samo ojačale poziciju Beograda.

Njegova vlada nije pokazala spremnost da rešava životne probleme Srba sa Kosova i da pokrene obećani “unutrašnji dijalog”. Odgovornost za status Srba na Kosovu u potpunosti je prepuštena Beogradu, koji ima ograničene mogućnosti delovanja na terenu. Sa druge strane, nastavak politike diskriminacije čini Beograd jedinom adresom za kosovske Srbe i produžava svemoć Srpske liste. Takođe, nastavak ove politike će i u 2022. ujedinjavati albanski i srpski nacionalizam u stavu da je dijalog uzaludan i da rešenje predstoji samo u velikom dogovoru ili obračunu velikih sila.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.