Depopulacija u regionu: Zapadni Balkan na kontinentu koji stari

29. September 2022.
U našem regionu u proseku se najduže živi u Albaniji, 78,6 godina, a najkraće u Srbiji, 75,7 godina. Istovremeno, „prosečan“ građanin EU živi 81,1 godinu. Ovo je naročita šteta ako se uzme u obzir da je region u proteklih 60 godina, uprkos efektu ratova i kriza, ostvario značajan napredak kada je reč o dužini trajanja života – celih 16 godina.
VREME
Foto: BETAPHOTO/DRAGAN GOJIC

Piše: Marko Savković, Novi magazin

Demografske promene su realnost u celoj Evropi. Produženi životni vek, odnosno starenje stanovništva za posledicu ima brojne socio-ekonomske izazove. Međutim, dok ovaj fenomen u državama članicama Evropske unije (EU) Evropska komisija pažljivo prati, ono što se dešava u zemljama kandidatima ostaje „ispod radara“ i tek u proteklih nekoliko godina donosioci odluka postaju osetljiviji na ovu temu – sve i da nisu sigurni šta bi tačno mogli da preduzmu. Nešto moraju – propust da se odgovori na jednu od ključnih determinanti našeg vremena značajno će smanjiti šanse za ubrzani razvoj kojim bi se pristigle, sada već značajno odmakle članice EU. Sleganje ramenima na „ljudi nam odlaze“ odnosno „ostajemo bez ljudi“ više neće biti prihvatljiv odgovor.

U akademskom članku koji je objavljen u najnovijem broju časopisa „Komparativna ekonomska istraživanja u Centralnoj i Istočnoj Evropi“, Agata Šimanska (Szymanska) sa Univerziteta u Lođu analizira i poredi demografske promene u EU sa onima koje su u toku na Zapadnom Balkanu, posmatrajući period od 1960. do 2020. godine. Ona, pre svega, nalazi da je na Zapadnom Balkanu, stanovništvo u opadanju brže nego što je slučaj sa ostatkom sveta. Ovo opadanje se odvijalo još brže tokom 90-ih, što se jednostavno da objasniti efektom rata na prostoru bivše Jugoslavije. U Albaniji, jedinoj zemlji čije je stanovništvo raslo do 1989, dolazi do naglog opadanja 1990-91. godine, pretpostavlja se usled sloma komunističkog sistema. Nigde, međutim nije bilo tako izraženo kao u Bosni i Hercegovini, koja je od 1989. do 1997. godine ostala bez 772,000 stanovnika – sa 4,5 miliona na 3,7 miliona.

TRAJANJE ŽIVOTA: Drugo, opadanje stanovništva na Zapadnom Balkanu se odvijalo i brže nego u samoj EU. Posmatrano od 1961. do 2020, gde se u Albaniji stopa rađanja najviše usporavala (-3.7 odsto), a Srbiji najmanje (-1.24 odsto), to su i dalje značajno više stope od globalnog proseka (-0.26 odsto), odnosno, proseka EU (-0.74 odsto). U okviru Unije, 1961. stopa rasta stanovništva iznosila je +0.87 odsto 1961, a +0.13 odsto 2020. godine.

Slično obeshrabrujuće stvari stoje sa prosečnim trajanjem životnog veka. U našem regionu, u proseku se najduže živi u Albaniji (78,6 godina), a najkraće u Srbiji (75,7). Istovremeno, „prosečan“ građanin EU živi 81,1 godinu. Ovo je naročita šteta ako se uzme u obzir da je region u proteklih 60 godina, uprkos efektu ratova i kriza ostvario značajan napredak kada je reč o dužini trajanja života – celih 16 godina, što je više od proseka EU (12), a manje od globalnog (20). Ovde su dobri rezultati postignuti zahvaljujući, pored ostalog smanjenju smrtnosti među decom i odojčadi, ali i napretku moderne medicine i zdravstvenih usluga. Zato će pandemija sada, nažalost, dodatno oboriti proseke na Zapadnom Balkanu. Ujedno, u Srbiji je razmak između očekivanog trajanja života muškaraca i žena najveći – celih 5,3 godine u čemu prati prosek(e) EU.

BELA KUGA I UDEO STARIJIH: U demografskim promenama na Zapadnom Balkanu velikog udela imala je i stopa rađanja, odnosno smrtnosti. Dok je prva opadala, druga je rasla, za razliku od EU u kojoj je (makar) stopa smrtnosti beležila iste vrednosti. Dalje, izrazito je smanjen fertilitet – od 1960. do 2019. u Albaniji za čak 75, odnosno 67 odsto u Bosni i Hercegovini. (Ovde valja napomenuti da je nešto i do promena načina života i planiranja porodice – posledice univerzalno prisutnih modernizacijskih trendova u društvu.) Niži fertilitet je prirodno ubrzao depopulaciju.

Dolazimo do još jednog važnog podatka, a to je odnos populacije koja je u radnom životnom dobu (15-64 godine starosti) i one koja nije (0-15, odnosno 64 i više godina života). Taj odnos je sve nepovoljniji, naročito u Srbiji (48 :52 odsto) i Crnoj Gori (49:51 odsto), dok je bolja situacija u Severnoj Makedoniji (56:44), odnosno Albaniji (na dve osobe u radno aktivnom životnom dobu dolazi jedna koja nije). Ipak, ovaj koeficijent starosne zavisnosti je nešto povoljniji na Zapadnom Balkanu nego u EU.

Naredni važan pokazatelj, indator udela migranata u populaciji, potvrđuje da zemlje Zapadnog Balkana nisu toliko zanimljive kao destinacija. Ovaj indikator je najviši u Crnoj Gori (11odsto stanovnika Crne Gore rođeno je u nekoj drugoj zemlji – što se opet lako da objasniti raspadom Jugoslavije i činjenicom da je to tada bila jedna zemlja) odnosno svega jedan procenat u Bosni i Hercegovini ili 1,7 odsto u Albaniji. Kod Srbije je takođe taj udeo nešto viši i iznosi 9,35 odsto (za 2019. godinu), odnosno 6,30 procenata u Severnoj Makedoniji. Prosek EU se od 1990. do danas postepeno povećavao, sa 12,86 na 15,86 odsto.

Udeo starije populacije najviše je porastao u BIH (više od četiri puta), dok se tamo najviše smanjio i udeo najmlađih (za 62 odsto). U 2020. godini, najmanje starih u ukupnoj populaciji bilo je u Severnoj Makedoniji i Albaniji, a najviše u Srbiji. Ovaj indikator za Srbiju skoro je identičan onom u EU. Na deset u radno aktivnom životnom dobu, u Srbiji dolazi troje starijih od 65 godina života. U Albaniji, Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji ovaj odnos je 10:2. Uopšte gledano, tokom analiziranog perioda, društva su od „mladih“ postajala „stara“.

Šimanska je potom primenila metodu analize klastera, kako bi došla do odgovora na dva pitanja: koliko se Zapadni Balkan razlikuje od proseka EU; odnosno, postoje li razlike među samim društvima Zapadnog Balkana. Analizom je utvrdila da, najpre postoji razlika u odnosu na prosek EU, pri čemu je Srbija najsličnija Uniji; i pod 2) da su razlike među društvima takve, da ih ima smisla grupisati u dva klastera: jedan u kome su EU, Srbija i BIH; i drugi, u koji je smestila Severnu Makedoniju, Crnu Goru i Albaniju. Ova druga grupa ima bolje pokazatelje.

Opisane demografske promene su „u tesnoj vezi sa istorijom prostora Zapadnog Balkana, naročito mnogobrojnim etničkim i građanskim sukobima, raspadom Jugoslavije, i periodima izražene emigracije i veoma niske imigracije (…)“. Opaža da same politike migracija pritom nisu bile dobro regulisane, što vodi problemima u dostupnosti podataka i njihovom kvalitetu.

Ono što je sigurno, jeste da je demografska struktura Zapadnog Balkana u proteklih 60 godina postala „stara“, sa sve izraženijim udelom starijih od 65 godina. Dalje, da se odnos radno aktivnih i izdržavanih pogoršava, što vodi smanjenoj ponudi radne snage (kao baze poreskih obveznika) i problemima u finansiranju penzija rastućeg broja starih lica. Populacija koja stari imaće veću potrebu za javnim uslugama koje će, opet neko morati da pruži. Trend radnih migracija, pa makar one bile i cirkularne po karakteru, ovo će dalje zakomplikovati. Ostaje nada da će opisani problem, nakon što smo ga prepoznali zauzeti svoje mesto na agendi (evropskih integracija?), te da će, pored već aktuelnih politika podsticaja usmerenih na rađanje, biti razvijene i one koje imaju za cilj ublažavanje efekata depopulacije.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.

Click