Demokratije teško podnose dramu

Piše: Ivan Krastev. Izvor: Novi magazin

U mnogim demokratijama širom sveta danas imamo „la lutte finale“.

Nezaboravni stih o „poslednjem boju“ iz stare socijalističke himne „Internacionale“ prikladan je refren za većinu savremenih demokratskih političkih procesa.

Započinjući svoju novu predsedničku kampanju, Donald Tramp je pristalicama rekao da je pred njima sumoran izbor – ili će osigurati pobedu, ili će „naša zemlja biti zauvek izgubljena“.

Ovo je, rekao je, „poslednja bitka“.

Sličan poklič mogao se čuti u Parizu, gde stotine hiljada ljudi nedeljama demonstriraju protiv rešenosti predsednika Emanuela Makrona da podigne godine za penzionisanje sa 62 na 64. Demonstranti takođe gaje antipatiju prema njegovom carskom, „jupiterskom“ stilu vladanja.

„Poslednja borba“ je i u Izraelu, gde je veliki broj građana odlučan da spreči desničarsku vladu Benjamina Netanjahua da reformiše – ili, kako oni to vide, da potčini – pravosuđe. A „sad ili nikad“ je i u Turskoj, gde autokrata Redžep Tajip Erdogan stoji nasuprot demokratske opozicije.

Ali da li je zaista slučaj da učesnici tih skupova i demonstracija, po svom istinskom ubeđenju, nemaju više šta da izgube?

Pošto sam prošle nedelje glasao na parlamentarnim izborima u Bugarskoj, petim u poslednje dve godine (i još uvek nema garancija da će biti formirana vlada), počeo sam da se pitam da li je ta strast da se sačuva demokratija uopšte kompatibilna sa poslom vladanja u demokratskim državama. Može li demokratija funkcionisati ako većina građana veruje da je gubitak izbora ravan gubitku države?

Francuski mislilac iz 19. veka Aleksis de Tokvil među prvima je ukazao da demokratskom procesu treba drama. Ali demokratija takođe treba da bude i dedramatizovana.

Dan nakon izbora, kada sva ta propast i mrak, Sturm und Drang kampanje iznenada nestanu, problemi počnu da izgledaju rešivi i svet se magično vrati u normalu. Funkcionalna demokratija zahteva političke aktere obučene u maniru Bertolda Brehta, a ne Konstantina Stanislavskog. Drugim rečima, treba da budu sposobni da se distanciraju od sebe u kampanji.

Nažalost, magija postizbornog povratka u normalnost deluje izgubljeno.

Demokratski politički proces danas je obuzet osećajem krajnje nužde u kome nema mesta za kompromise. To je politika kao sukob dve apokaliptičke imaginacije.

Na levici, klimatski aktivisti veruju da ako ne reagujemo odmah, koliko sutra više neće biti ljudskog života na zemlji. Nativiste na desnici, s druge strane, ne vodi strah od prestanka samog života, već da bi „ naš način života“ mogao da se okonča.

I jedni i drugi dele osećaj da vodimo „poslednju borbu“. I dok su neke brige na obe strane veoma realne i zahtevaju brzu društvenu akciju, radikalizam je postao glavni način za suočavanje sa složenim i zbunjujućim.

Problem je što demokratija ne može da funkcioniše ni kada su ulozi preniski ni kada su previsoki. Demokratija gubi kredibilnost kada se menjaju samo vlade i ništa drugo. Ali takođe gubi samokontrolu kada se sa promenom vlasti menja sve.

U demokratiji gubitnici na izborima prihvataju poraz prvenstveno zato što gubitak ne znači da se gubi previše – a u svakom slučaju, novi izbori nikad nisu daleko.

Umetnost demokratije je da ostavlja budućnost otvorenom. Posao izbora je da preokrenu ludilo u razum i da prevedu strast u interes. Glasanje daje svakom građaninu glas, ali ga lišava sposobnosti da pokaže intenzitet svojih uverenja. Glas fanatika za koga su izbori pitanje života i smrti i glas građanina koji jedva zna za koga glasa i zašto, imaju istu težinu.

Ishod je da glasanje ima dvostruki karakter: dopušta nam da zamenimo one na vlasti, čime nas štiti od preterano represivne države, ali isto tako drži strasti pod kontrolom i štiti nas od preterano represivnih građana. Demokratija, u idealnom smislu, navodi apatične da se zainteresuju za javni život, dok hladi strasti fanatika.

Kada su izbori samo karneval strasti, efikasna vlast je nemoguća. I iako je istina da živimo u nemirnim vremenima i pritisak za radikalno delovanje je realan, „C’est la lutte finale“ je pogrešan refren.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.