Balkanski princ ne može da uvede državu u Uniju

Razgovarala: Ivana Pejčić

Teško je zamisliti da će jedan balkanski princ, koliko god bio uspešan, uvesti svoju zemlju u Uniju. Evropska unija može da radi s njima na približavanju ka EU, ali neće dozvoliti da oni sednu za isti sto u Briselu. Uostalom, evropski zvaničnici razgovaraju i sa Đukanovićem, Ramom, Vučićem ili Dodikom, ali je teško zamisliti da bi oni pristali da za istim stolom s njima odlučuju jednog dana o, na primer, evropskom budžetu. Tako je bilo i u Hrvatskoj. Ta vrsta političara može da uradi mnogo na približavanju ka Uniji, ali ne i taj poslednji korak – članstvo, kaže za Novi magazin Florijan Biber, profesor Centra za jugoistočne evropske studije Univerziteta u Gracu.
Biber je prošle nedelje u Beogradu održao predavanje “Kompetitivni autoritarizam i erozija demokratije: Obrasci i mehanizmi u Srbiji i na Zapadnom Balkanu” u Centru za kulturnu dekontaminaciju (CZKD) u čast preminulog Vojina Dimitrijevića iz Beogradskog centra za ljudska prava.
U razgovoru za Novi magazin Biber je ocenio da se u državama na Zapadnom Balkanu, kao što su Makedonija, Srbija ili BiH, “stvara osećaj straha uz pomoć kojeg se vlada, ali i da EU treba jasnije da ukaže na probleme vezane za zemlje Zapadnog Balkana”: “Kraj balkanskog princa će doći kada na vlast dođu oni koji žele da promene svoju državu nabolje, da je reformišu i izgrade demokratske institucije. Državama na Zapadnom Balkanu ne trebaju oni koji žele da vladaju 20 godina, da se obogate, već oni koji žele da budu zapamćeni kao oni koji su unapredili svoje države. Čak i dužina vladavine nije ključna jer, na primer, Angela Merkel je na vlasti duže od mnogih balkanskih prinčeva. Ali Merkel zbog te vlasti nije urušila demokratske institucije Nemačke. Prinčevi uživaju da vladaju kroz podele u društvu. Na Zapadnom Balkanu neće biti bolje sve dok jedan princ zamenjuje drugog. Suština je da treba graditi institucije, i to je moguće samo ako to žele političari. Takođe, taj proces promene mora doći iz unutra jer iz inostranstva samo može da se pomogne. Ali promena dolazi iz samih država i od samih građana.”

*Zašto EU ignoriše promene na Zapadnom Balkanu?
Mislim da se na Zapadu polako shvata da se Vučić igra. Nijedan od režima ne može trajati zauvek. Uostalom, ne može Vučić ili neko drugi da kaže da neće biti izbora, tako da će pojedine tekovine demokratije sigurno opstati. On ili neki drugi političari svakako moraju da glume demokratiju.

*Zašto se menja forma pregovora Beograda i Prištine?
Dosad je Vučić uvek mogao da kaže da je spreman za pregovore, dok Priština nije. Na Kosovu, za razliku od Srbije, jedna partija nema većinu. U Vladi Kosova uvek postoji više partija, što je stvaralo nejedinstvo po pitanju pregovora i načina njihovog vođenja. Ta situacija omogućila je Vučiću tvrdnju da se s Prištinom ne može pregovarati. U tom smislu, što duže ostaje nejasnost i podela u Prištini, to će biti lakše Vučiću da ponavlja priču o tome da je krivica u Prištini. Kada bi u Prištini pokazali da su ozbiljno spremni za pregovore, to može dovesti do toga da se jasnije vidi da je srpska strana nespremna za kompromis. Tada će možda biti i jasnije da Vučić ne može da bude partner jer nema interes da reši pitanje Kosova.

*Zašto je došlo do zastoja u razvoju demokratije na prostoru Zapadnog Balkana?
Zajedničko za države na Balkanu jeste prolazak kroz ratove, tako da je zajednički i trenutak početka razvoja demokratije posle 2000, koji je bio lakši za Hrvatsku jer je ona po svom tumačenju pobedila u ratu. Proces suočavanja s prošlošću bio je težak i u Hrvatskoj i u Srbiji, s tim što je bilo teže u Srbiji zbog tog osećaja da su rat izgubili. Srbija, za razliku od Hrvatske, nije rešila sva pitanja vezana za granice. Upravo ta otvorena pitanja u vezi s Kosovom i Crnom Gorom tada su sprečila Srbiju da se priključi talasu pridruživanja Uniji. Hrvatska je suštinski tada uhvatila poslednji voz. Zato što je ubrzo posle njihovog članstva počela ekonomska kriza, pa migrantska, pa grčka, kao i Bregzit, što bi sve dovelo do toga da i Hrvatska bude na istom nivou kao Srbija i Crna gora danas kada je reč o članstvu. Hrvatska, zapravo, nije uhvatila poslednji voz već poslednji vagon u poslednjem vozu. Sa druge strane, Makedonija je počela ranije s približavanjem Uniji, a sada je u gorem položaju od Srbije i Crne Gore zbog problema sa imenom. Upravo zbog tog problema počeo je i rast autoritarizma u toj državi.

*Zašto se vratio autoritarizam na Balkanu?
To je delimično vezano za lokalnu dinamiku na Balkanu. Tokom prve decenija nakon 2000. postojala je prilika da se te države reformišu, ali to nije urađeno. Reforma i razvoj demokratskih institucija nije bio dovoljno brz. Možda je bilo dovoljno hrabrosti da se tada krene u intenzivniju izgradnju demokratskih institucija, tako da su one suštinski napravljene slabe, i kao takve vrlo brzo su urušene.
Imali smo, na primer, dualitet kada je predsednik Srbije bio Boris Tadić, koji je kroz tu funkciju i funkciju predsednika stranke imao moć i tako otvorio vrata za zloupotrebe, koje su još gore danas. Suština je da tadašnje vlasti nisu dovoljno ulagale vremena i snage da izgrade demokratske institucije. Upravo zbog toga bilo je lako da se sve to uruši. Osim ovog lokalnog okvira, na rast autoritarizma na Zapadnom Balkanu uticao je i međunarodni okvir, povratak autoritarizma na ovom području ima svoje partnere i u svetu. Između ostalog, imamo Mađarsku, Poljsku, pa i Trampa u SAD.
Taj razvoj autoritarizma sada je isplativiji nego nekada. Da smo devedesetih imali ovakvu konstelaciju snaga u svetu, pritisak na Miloševića i Tuđmana bio bi znatno manji i bili bi mnogo prihvatljiviji nego što su bili 90-ih. Danas je mnogo lakše za lidere da vladaju u svojim državama tako što uništavaju demokratske institucije negoli pre dvadeset godina.

*Treba li u tom kontekstu shvatiti insistiranje Mađarske da oni daju komesara za proširenje?
Orban ima interes da širi svoje vizije u Evropi. Želja da pomogne Srbiji da postane članica Unije zasniva se na sebičnoj želji da imaju partnera u Uniji koji im je sličan. Njega ne interesuje da pomaže Srbiji u približavanju Uniji da bi stanovništvo ove države živelo bolje. U okviru Unije imamo mehanizam za sankcije za one koji ne poštuju vladavinu prava, koji je trenutno moguće sprovoditi samo uz saglasnost svih ostalih članica.
Takođe, Mađarska trenutno ima podršku Poljske, ali ne može uvek da računa na to. Zato Orban ima lični interes da ima i druge koji će njega braniti u okviru Unije. Orban jeste model za političare na Zapadnom Balkanu jer dobija velika finansijska sredstva od Unije, ali i ujedno ima i priliv inostranih investicija zbog kojih se Orbanu gleda kroz prste jer im daje dobre uslove, na primer, za izgradnju fabrika. On je našao neku vrstu ravnoteže između kontrole i slobode. Orban, takođe za razliku od političara na Zapadnom Balkanu, ne mora da pažljivo postupa jer ima i neki vid zaštite Unije. Na primer, oni koji su se zalagali za Bregzit pričali su da Unija smanjuje suverenitet države, što se u slučaju Mađarske ne vidi jer je Orban upravo zaštićen kao član EU i time mu je povećano polje delovanja.
Oni koji žele da uđu u EU pod većim su pritiskom i podložniji kritici negoli Orban. Zbog svega toga jeste Orban model za državnike sa Zapadnog Balkana.

*Kakva će biti budućnost Zapadnog Balkana? Hoće li Srbija postati članica Unije?
U Srbiji je veliki broj ljudi koji ne veruju da će Srbija postati članica EU. To je razumljivo, a proces umnogome zavisi i od samog razvoja EU. Imamo paradoks, ali i skepsu po pitanju proširenja i razvoja Unije, pogotovo kod elite, dok, sa druge strane, imamo da znatno veće poverenje građana Unije u institucije EU negoli pre desetak godina.
Elite su skeptične prema EU, a građani vide benefite Unije, odnosno najveći broj građana se vidi kao građani Unije. Što se tiče proširenja, datum 2025. za članstvo Srbije nije realan. Nikada nije ni bio realan.
Smatram i da je, uprkos nekima, EU zdrava institucija i da će preživeti sadašnju krizu. Trenutni problem je taj što smo prilikom izbora Evropske komisije videli pojačani uticaj država članica u odnosu na prethodne evropske izbore. Ako pogledamo slučajeve Severne Makedonije i Albanije, može se videti da su članice EU, kao što su Francuska i Nemačka, blokirale njihov evropski put uprkos pozitivnim preporukama EK. To je to jačanje uticaja članica EU. I ono može znatno da da uspori proces proširenja.

….
U čast Vojina Dimitrijevića
“Imajući u vidu da sam živeo na ovom prostoru 90-ih i pratio događaje, za mene su postojali određeni heroji tih vremena, koji su imali svoje principe, borili su se za ljudska prava, za demokratiju. Dimitrijević je uvek bio takva osoba. Njega sam uvek poštovao jer sam smatrao da upravo kako se on ponašao treba da se ponašaju intelektualci u teškim vremenima. Zato sam i prihvatio da držim predavanje u njegovu čast”, ističe Biber.

….
Kurc kao austrijski princ
“Prednost Austrije je ta što imaju izgrađene institucije. Mada nekih osobina princa malo ima i Sebastijan Kurc. Mislim da on mnogo vremena ulaže u medijsku promociju, a imam utisak da ne razume baš u potpunosti šta je demokratija. To me pomalo plaši. Pogotovo što ima samo 33 godine, tako da ima mnogo vremena pred sobom. To me uvek podseti na Đukanovića, koji je počeo karijeru u tim godinama. Šalim se. U Austriji ne postoji tradicija da jedna stranka dominira. I glasači ne žele da jedna stranka potpuno dominira, tako da je to neka vrsta prirodne kontrole. Iako nekad ponašanje Kurca podseti na princa, to je ograničeno demokratskim institucijama. To je upravo ono što je neophodno i državama na Zapadnom Balkanu, okvir za delovanje političara u okviru zakona”, objašnjava Biber.

….
Što se tiče proširenja, datum 2025. za članstvo Srbije nije realan. Nikada nije ni bio realan
Orban ima interes da širi svoje vizije u Evropi. Želja da pomogne Srbiji da postane članica Unije zasniva se na sebičnoj želji da imaju partnera u Uniji koji im je sličan.

Intervju preuzet sa portala Novi magazin