Ana Tomović: Iluzija dovodi do tragedije

Razgovarao: Filip Grujić

Predstave Ane Tomović (1979), pozorišne rediteljke iz Beograda, osvajale su značajne domaće i regionalne nagrade na vodećim festivalima. Istovremeno je i docentkinja na FDU u Beogradu, a nedavno je publika u Ateljeu 212 imala priliku da vidi njenu postavku drame Sin Florijana Zelera. Nedugo nakon premijere obavili smo ovaj razgovor.

Tema depresije među tinejdžerima zastupljenija je nego ikada. U moru svih društveno-angažovanih tema, deluje da je ova danas zaista goruća… Kako ste se odlučili baš za dramu Sin Florijana Zelera?

Birala sam iz svog straha, zato što je najdublji strah koji čovek oseća bespomoćnost pred detetom. Ovaj komad je pokrenuo sve moje najdublje strahove i bio mi je ličan i emotivan…

Dogodila su se tri samoubistva tinejdžera u Beogradu u samo jednoj noći. Da li je depresija među tinejdžerima stvar modernog doba?

Depresija je teška jer je nevidljiva bolest. Najpogrešnija stvar koja može da se uradi je da se depresivna osoba tera da bude srećna. U tinejdžerskom dobu depresivno ponašanje se posmatra kao neposlušnost, ignorantnost i bunt. Tinejdžerske godine i prelazak iz detinjstva u zrelo doba nosi mnogo izazova. Čini mi se da danas nema osobe koja nije prošla kroz neku depresivnu epizodu u životu, samo nije znala to da objasni.

Ima ona rečenica kod Rusa – “ne zovi nikog srećnim jer niko srećan nije”?

Da, pritom danas, zbog korone, došli smo u situaciju da nema zagrljaja, nema kontakta s ljudima, svi smo odsečeni jedni od drugih. Nema razgovora koji bi pomogli.

Nema ni odrastanja, moj mlađi brat je upisao prvi srednje i ne zna pola razreda, nije imao priliku da upozna društvo?

Rađa se velika anksioznost jer čovek nema kontakt s realnošću, odsečen je, ne može ni da se uporedi ni konfrontira s drugima i onda anksioznost raste. Kako sebi daješ oduška u nečemu što te potpuno represira? Korona je nešto što već postoji samo podstakla.

U Sinu depresija nije bez jasnog uzroka – reč je o razvodu roditelja. Šta se dešava sa decom nakon razvoda roditelja? Nekako se deca strašno podrazumevaju u svemu tome. Mi u Sinu vidimo unutrašnju bol deteta, otvorenu i rasklopljenu do kraja.

Za mene je taj komad razotkrivanje unutrašnje boli.

Činilo mi se da razvod nije jedini uzročnik za sinovljevu depresiju već je samo okidač. Da se roditelji vrate zajedno, da li bi to nešto zaista promenilo?

To je nepovratan proces i u tome je tragika te drame. Okidači za depresiju, najčešće gubici dragih osoba i stresni periodi – svi ti procesi su nepovratni. Da osoba može da vrati vreme i izbegne te situacije, bilo bi lakše. Ali to nije moguće.

U tom dobu se suočavaš s tim da svet ne funkcioniše onako kako želiš da funkcioniše.

Tragička greška Oca (Svetozar Cvetković) je što, nakon sinovljevog pokušaja samoubistva, odlučuje da je bolje za dete da bude kod kuće nego na psihijatrijskom lečenju… Da li je poruka da depresija mora da se leči kao i svaka druga bolest?

Šta rade roditelji u predstavi? Pokušavaju sve vreme da kupe ljubav svog sina.

Potpuna nesvesnost roditelja je njihova želja da sa njihovim detetom bude preko noći sve u redu, da ne opterećuje normalno funkcionisanje. Iluzija kojom želimo da se vodimo dovodi do tragedije. Ništa nije nastalo preko noći niti se išta može rešiti preko noći.

Sin je toliko dobra drama jer rešenje nije očigledno ni nadomak ruke. Ali ako pričamo o racionalnim rešenjima, mi moramo da govorimo o tome da depresija ne može da se iznese na nogama već u 21. veku ljudi moraju da se obrate za pomoć, da traže lekove i da hemija i medicina tu zaista mogu da pomognu. To je i poruka koju smo želeli ovom predstavom da pošaljemo: da ljudi nisu sami u tome i da postoji pomoć, ali da ta pomoć jeste kroz određenu vrstu lečenja.

Zato i dolazimo do pitanja: da li je samo ljubav dovoljna? Ljubav je neophodna, ali ona nije dovoljna da izleči tako ozbiljnu stvar kao što je depresija, koja je hemijski disbalans.

Ovo nije vaša prva predstava u Ateljeu 212. Pre dve godine radili ste roman Maksa Friša Homo Faber. Koja je razlika u pristupanju materijalu kad se uzme roman u odnosu na dramski predložak?

Kod dramatizacije romana je veća sloboda ali i opasnost jer roman uvek ima mnogo veću literarnu vrednost od predstave koja je rađena po romanu. Roman je kompleksnije delo jer sve nijanse ostaju u tekstu. Na sceni mi izvlačimo nit radnje, nit narativa koji može nekad da deluje trivijalno i tu leži opasnost.

Vi ste docentkinja na pozorišnoj režiji na FDU i radite sa mladim generacijama. Da li škola prati trendove u svetu, gde se insistira na transmedijalnosti, na spajanju raznih vrsta umetnosti, na izlazak iz okvira onoga što je tradicionalno smatrano pozorišnom predstavom?

Naravno, mi studentima puštamo snimke predstava, koje su obeležile razvoj pozorišne umetnosti. Mnoge on njih su gostovale i na Bitefu. Ali osnovne studije služe pre svega kao baza za učenje zanata. Mislim da je FDU dobar prostor za to, jer ja sad kad se vraćam na osnove i čitam knjige iz režije ili dramaturgije ili filmskog scenarija, uviđam da je ona ista za sve. Mi studente učimo upravo te osnove da bi mogli da promišljaju i kasnije dalje istražuju. Šta god čovek odabrao kao medij, uvek će se vraćati na iste stvari: na temu, radnju, sukob, odnose, fabulu, siže. Osnovne studije na FDU nude dobru bazu, ali to je samo prvi korak u umetničkom razvoju. Tek kasnije reditelj mora da pronađe svoj jezik.

Koje predstave u karijeri su najviše uticale na vaš jezik? Prva vaša predstava koju sam gledao bila je Brod za lutke u SNP, koja je sasvim drugačija od, na primer, Sina ili Zločina i kazne. Koje su etape kroz koje reditelj prolazi u svojoj karijeri?

Mislim da čovek kad napusti akademiju mora da eksperimentiše i da traži svoj izraz. Ne mogu da kažem za sebe da sam još našla svoj izraz. Kroz svaku predstavu iznova tražim svoj jezik.

A da li ste nekad pomislili da ste ga pronašli i da je to to?

Ne. Gledala sam mnogo reditelja koji uzmu bilo koji tekstualni predložak i mi uvek znamo da je to njihova autorska predstava. Kao da je tema kojom se bave irelevantna jer će je uvek otključavati na isti način. Mene svaka predstava stavlja pred novi izazov za otključavanje.

Jedna od najznačajnijih predstava koje sam radila bila je Prst Doruntine Baše. To je mala duo drama koju sam radila u dva navrata jer prvom predstavom nisam bila zadovoljna. Radeći drugi put sam se iznova rodila pokušavajući da shvatim šta ta predstava treba da bude. I oslobodila sam je svakog iluzionizma, svela sam je na dve glumice koje čitaju tekst. To mi je donelo potpuno oslobođenje. Volim kad me dramski tekst izazove da stalno tragam za nečim drugačijim i novim. Recimo predstava Slučaj Vojcek / Hinkeman je nastala spajanjem tekstova Bihnera i Tolera.

Zbog čega ste spojili te dve drame?

Dramaturg Vuk Ršumović i ja smo uzimali delove tekstova iz Hinkemana i Vojceka i spajali to sa dokumentarnim tekstovima sa ciljem da se bavimo zapravo pitanjem ratnih vojnih invalida u Srbiji. Postoje ljudi koji su u poslednjem ratu ginuli i gubili delove tela, a da su u našem društvu potpuno marginalizovani, nevidljivi jer Srbija nikad zvanično nije bila u ratu i društvo nema adekvatan odnos prema tome. Ta predstava je bila uspeo eksperiment spoja literarnog, dokumentarnog i ispovednog.

Režirali ste mnogo različitih tekstova: od savremenih domaćih i stranih drama, preko romana, pa sve do klasika. Da li teme birate u odnosu na dati trenutak i šta on nalaže ili prema onome šta vama taj trenutak znači?

Mislim da je kod tako velikih dela kao što su Majka hrabrost ili Zločin i kazna sam tekst izazov. Brehta je predložilo Narodno pozorište i to mi je bilo užasno uzbudljivo jer se Breht jako retko kod nas izvodio, a najznačajniji je dramatičar i teoretičar posle Stanislavskog. Breht, kao i Dostojevski, ne mogu da se igraju, oni moraju da se misle i te misli su jako provokativne. Njihova dela su u svakom vremenu izazov.

Sa svim što radim ostvarim duboki intiman odnos i prema tome tražim formu koja najviše odgovara temi koju želim da prenesem.

Šta vas sada zanima? Da li je to neka određena forma ili tema?

Žena. Činjenica da su žene do sredine dvadesetog veka bile sasvim marginalizovana bića, a ja sad sedim ovde, dajem intervju i odvajam se od kulture svoje majke, svoje bake, to mi je neverovatno. Kad pogledaš istoriju, žena je uvek bila marginalizovana, i dan-danas je u najvećem delu sveta stalno maltretirana i silovana.

Koja je forma koja takvu priču može najbolje da iznese? Fikcija ili neki dokumentaristički pristup?

Oba pristupa su mi bliska. Volim da otkrijem dobre autore / autorke koji se bave tom temom, na primer Elenu Ferante ili Rumenu Bužarovsku…

Baš pre neki dan je Bužarovska na N1 izjavila da stvari po pitanju ženskih prava ipak idu u nekom boljem pravcu, polako, ali da idu na bolje?

Nadam se da stvari idu na bolje, ali me onda događaji, koji su se nedavno desili kod nas, vrate na to koliko je degradacija žene i dalje sveprisutna.

Obožavam filmove Džejn Kempion jer je u njenim filmovima muško-ženska borba stalna tema. Mislim da je ta borba večna, jer je to u neku ruku borba za preživljavanje.

Volim snažne ženske likove i zato je na primer Brod za lutke bio veliki izazov, jer su se tu preplitale uloge žene kao majke i kao umetnice i tu se videla borba za slobodu i individualnost koju žena mora da sprovede. Njena biološka funkcija je i dalje tu, ali istovremeno je i sve drugo takođe žena. Ceo jedan kosmos.

Da li je ima nekih primera u društvu kako takve stvari mogu da se reše?

U razvijenim zemljama se te stvari rešavaju institucionalno. Naše komunističko nasleđe je u neku ruku izjednačilo položaj muškaraca i žena. Žena je bila saborac i drug. Ali sa dolaskom neoliberalnog kapitalizma mi opet ulazimo u regresiju, u obnovljeni krug patrijarhata.

Žene su stalno izložene nekoj vrsti nasilja. Želim svu svoju podršku da dam svim hrabrim devojkama i ženama koje su javno istupile i zauzele stav. Užasno je bitno da se promene obrasci funkcionisanja, da se digne svest društva da to ne sme da se dešava, a dešava se svuda.

Koju ulogu mediji treba da odigraju da bi pružili podršku žrtvama? Imali smo slučaj gde se stalno pita zašto su tako dugo ćutale, a sa druge strane vidimo da mediji od ovog prave tabloidni vašar?

Oni su kao hijene koje komadaju ljude. Pošto nikad neće prestati da postoje, nadam se da će kroz neke institucije da se formira zaštita i sigurno mesto, da se promene zakoni koji opravdavaju nasilje. Ako te neko nije istukao, ako nemaš fizički dokaz, to se nije desilo, po tom principu se naša država vodi.

Kao u vašoj predstavi Sin. Ako ne postoji fizički dokaz..?

Društvo ne misli da ti je loše.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.