Ako bih se ikad ponavljao, prestao bih da pišem

Razgovarao: Ivan Đurđević, Izvor: Novi magazin

Kako vreme neumitno otiče, i kako literatura Igora Marojevića sve više dokazuje da treba da opstane u srpskoj književnosti, tako su i nepotrebniji, izlišni povodi za razgovor sa njim. Hoće se reći, sa Marojevićem treba neprekidno razgovarati, jer pregršt je tema iz njegovih mnogobrojnih romana, i pripovedaka, i za šta god se uhvati sagovornik, ostaće verovatno nedorečen. Rođen 1968. u Vrbasu, a otkrivajući kroz svoje knjige crnogorsko poreklo, sučeljavajući ga, opet, sa iskustvom dugogodišnjeg Beograđanina, praktično se preporučuje za pripovedača ovih prostora, koji u njegovu literaturu ulaze kao umetnički obrađene činjenice u jednoj velikom registru istorije, koji će autor u nekom trenutku života nadograditi i, kako čitalačkom, tako i životnom empirijom španskog čoveka, boraveći kraće ili duže u Kataloniji. Pronašavši se u biblioteci starina, izoštrenog čula za nevidljivo u datumu, Marojević piše svoju Etnofikciju (romani Žega, Šnit, Majčina ruka i Ostaci sveta) kontrastrirajući zvaničnu istoriografiju sa doživljenim čovekovim iskustvom, ali ne odustajući i od Beogradskog petoknjižja koje trijumfalno zaključuje romanom Tuđine, koji pored ispitivanja savremenog beogradskog načina života predstavlja i svojevrsni odgovor na Uskokovićev „beogradski stil“. Za predan rad, i posvećenost istinski sadržajnoj i motivom bogatoj literaturi, Marojević u domenu literarnih priznanja adekvatno je i nagrađen: u tri godine, po objavi romana Ostaci sveta, pisac je postao dobitnik Andrićeve i nagrade Meša Selimović, kao i između ostalih, nagrade grada Beograda Despot Stefan Lazarević – nekadašnje Oktobarske nagrade grada Beograda.

Pred čitaocima je sada knjiga novela Granična stanja (Dereta, 2023), dakle, forme, za koju Marojević obnavlja interesovanje prvi put od 1997, kad je Obmana boga izmamila pohvale istoričara književnosti Jovana Deretića. Tada mlad pisac unoseći temu samoubistva u literaturu na jedan svež način, skreće na sebe pažnju i najavljuje jedno novo ime na srpskoj književnoj sceni. Sada, međutim, 26 godina kasnije, to je već pisac čiji su kvaliteti dokazani, i koji iza svake svoje knjige stoji kako umetničkim naukom tako i celokupnim životnim iskustvom.

Javnost navikla da se s vama i vašim likovima upoznaje preko romaneskne forme sad ima priliku da čita novele, koje, čini se, uz nadgradnju mogu postati romani. One u sebi nose dovoljno zdravog, potentnog, stvaralačkog zrna, da se nastave u širu kompoziciju. Ali to vam nije bio cilj?

Ako bih se ikad ponavljao u novim delima, prestao bih da pišem. Nastojim čak da značajno izmenim one svoje ranije napisane narative na čiju sam se preradu u međuvremenu odlučio zbog različitih razloga. Bez ikakve sumnje bi od pet novela iz kojih su sačinjena Granična stanja napravila pet romana većina pametnijih pisaca, pa i Marojević iz 1997. koji je, vrlo mudro, hteo da od svoje novele Obmana boga po svaku cenu napravi istoimeni roman te je tekst dopisivao umećući nekakve eseje. Međutim, iako sam onomad sigurno bio promućurniji, a kako i ne bih, odavno sam prestao da pravim kalkulacije te vrste. Ako narativ ima štofa za novelu, ili se bar meni kao njegovom potpisniku tako učini, skromno ću ga isporučiti kao novelu, odnosno, ako o Graničnim stanjima govorimo, kao pet novela.

Prva novela – Opšta mesta u vanrednom stanju, pokazuje vas drugačijim – više ironije u naraciji, satiričnog odnosa prema stvarnosti, istine se otkrivaju odmah i sad, i njima se osmehujete likom koji ih je verovatno osetio na svojoj koži, pa bi u književnosti da izradi lekciju za preživljavanje neverovatno čudne aerodromske birokratije. A tu je i neizbežni dodir sa pekićevskim elementom?

Mogao se pekićevski element izbeći da mi njegov roman Kako upokojiti vampira nije mentalno titrao dok sam bio podvrgnut policijskom ispitivanju na jednom nemačkom aerodromu i čudio se svojim histeričnim reakcijama i pandurskim sofizmima. Meni su dokumenta EU koja ostvarujem preko Španije bila istekla zbog aktiviranja člana 155. Ustava povodom referenduma što je značilo vanredno stanje kakvo odlaže i mnogo značajnije stvari od papira jednog stranca. Trebalo je to objasniti nadležnima. Lično iskustvo je bez sumnje impregnirano u novelu Opšta mesta u vanrednom stanju, ali ona sadrži i, naravno, nezanemarljive elemente mašte i koncepta Graničnih stanja, ako ne bi bilo tako, taj narativ bih izbacio. Spomenuti koncept se, manje-više, sastoji u ispitivanju stanja između neuroze i psihoze kakva muči neupućene psihijatre, u ovom slučaju većinu njih, i možda pola čovečanstva, ali i događaje na državnim granicama ili onima između EU i pristupnih zona, i, iz oba spomenuta ugla – mentalnog i ličnog te geografskog ako ne i nacionalnog, kolektivnoga – identitetska pitanja.

IGOR MAROJEVIĆ: Mogao sam izbeći „pekićevski element“ da mi njegov roman „Kako upokojiti vampira“ nije mentalno titrao dok sam bio podvrgnut policijskom ispitivanju na jednom nemačkom aerodromu i čudio se svojim histeričnim reakcijama i pandurskim sofizmima

Nadovezuje se Pozitivac, gde stanje koje se vuklo iz prikrajka dajete u većem idejnom prostoru. Ne odričući se nekih od tema iz prethodnih knjiga (na primer, Crne Gore kao teritorije porekla i ravnanja unutrašnjeg lika), uspeli ste da sa potrebne vremenske distance kažete poneku reč i o atmosferi pandemije, u kojoj se čovek, kao i u svakoj planetarnoj bolesti, borio za svoju zdravu psihu?

To je najmanje lično proživljena od svih novela, osim što se, u dobroj meri, tiče kovida, njegove pozadine u narativu i činjenice da sam preležao koronu i boravio u Crnoj Gori pred izbore 2020. Možda je zbog najveće mere izmišljajnog ovo najduža novela. Osim toga, ekstremna tema iziskuje prostor kako bi bila podrobno uvedena i lakše čitana. Jedan od junaka, protagonistin otac, egoističan je doktor s narcisističkim poremećajem koji prodaje kuću i imanje pokojne žene i tazbine kako bi štampao knjige na kunstdruku pa kad mu propadne posao, zaduži se kod banke i lihvara samo da bi i dalje bio izdavač preskupih ali prelepih knjiga, a dobar deo radnje odvija se pred izbore 2020. u Crnoj Gori gde su neki tamošnji mentalni sadisti iz sučeljenih političkih tabora kao u parodiji vesterna ispaljivali jedni na druge umesto metaka pljuvačku koja je bila prilično opasna s obzirom da je tada kovid bio prilično in… Mašta? Recimo. Uglavnom, s obzirom na ekstremnost likova a i pandemije kao pozadine sižea, malo je nedostajalo da Pozitivac organski pređe u roman ali je ipak nedostajalo tako da je ostao novela.

Festival je iskopao traume, učinio ih jasnijim, vidljivijim; nasleđe predaka i ukorenjena rasna i krvna razdvojenost na ovim prostorima dominantna je u sceni opijanja, kad se mozak, po svoj prilici, oslobađa logičke i civilizovane potpore i luta prostorima jasnih i konačnih rešenja. Od uvoda o odgovornom umetniku došli ste kroz nekoliko dijaloških preseka do odgovornosti pojedinca u istoriji?

Ne verujem da je to najbolja novela u knjizi ali više čitalaca mi je reklo da ona na najsažetijem prostoru efikasno ukazuje na to kako zastupanje univerzalnih vrednosti može očas da pređe u potencijalni međunacionalni sukob, kako se opšte olako da preokrenuti u nešto što je brutalno lokalno. Već sam implicirao da su sve proze u Graničnim stanjima proživljene, a iza prve četiri stoji lično iskustvo, pa je takav slučaj i s Festivalom. Nekoliko puta sam osetio kako iskustvo makar i usiljene zabave i šale preti da bude zaliveno međunacionalnom krvlju, ili one samo jednog čoveka.

Famil(i)ja je u kompozicionim smislu najsavršenija novelu. Stvorili ste toliko idejnih izlaza u ograničenom broju karaktera, kombinujući nekoliko stvaralačkih strategija. Na istom mestu se pripoveda o životima nekoliko likova, prištinskim demonstracijama, stvaranju i pripremanju OVK. A pritom koristeći neke od starih, već viđenih matrica, kao što je odnos dva brata. Šta vas je podstaklo na ovakav literarni poduhvat?

To je jedina pripovest za koju sam građu preuzeo iz tuđe, privatne stvarnosti, na inicijativu jednog od aktera i uz dozvolu drugog. Naravno da sam je zatim prekrojio i dopunio po kategoričkim zahtevima narativa. Tako je nastala završna novela knjige Granična stanja koja prikazuje međuprožimanje dveju dotičnih nacija, a u kojem je bilo i lepih trenutaka, ali i krvavih uzroka za noviju istoriju Kosova. Koliko god da se spominju demonstracije iz 1981, različite reakcije pojedinih Albanaca i Srba na njih, nekadašnja pokrajina na kojoj su, uprkos većini prvih, glavna radna mesta zauzimali Srbi i Crnogorci, formiranje OVK… što više sam se čuvao zagađivanja narativa dnevnom politikom, pa se, namerno ili slučajno, Fam(i)lija završava u januaru 1999. Jedan od zanimljivih čitalačkih komentara na ovu novelu glasio je, manje-više: ako se glavna dva junaka priče, Albanci, rođena braća, razilaze, šta bi se realpolitički očekivalo od nesuđene srpske i albanske sabraće?

Jedan od zanimljivih čitalačkih komentara na novelu „Fam(i)lija“ glasio je, manje-više: Ako se glavna dva junaka priče, Albanci, rođena braća, razilaze, šta bi se realpolitički očekivalo od nesuđene srpske i albanske sabraće?

Posle toliko godina u okrilju Lagune, od Ostataka sveta uspešni ste autor Derete. Nižu se nagrade, od Meše Selimovića do Andrićeve nagrade. Mislite li da Dereta poseduje kapacitet da na tržište književnih žirija predstavi još nekog pisca, poput vas, s obzirom na veliki luk koji Laguna i Vulkan zauzimaju u književnom životu?

Pa koliko ja znam, predstavlja, a i poneko od njih je dobio poneku nagradu ili kakav najuži izbor. Ali mislim da problem nije u tome. Laguna i Vulkan su dve vodeće izdavačke kuće, i to ne samo što se distributersko-reklamno-komercijalne moći tiče. Razlika u broju njihovih knjiga i svih drugih, ako govorimo o privatnim izdavačima, više je nego rečita u smislu da je, uopšte, upražnjeno treće mesto za domaćeg privatnog izdavača i da i Dereta, i Agora, i Arhipelag, i Akademska knjiga, i Geopoetika… možda sam nekog zaboravio od onih koji bi mogli biti konkurencija… oklevaju da ga odlučno zauzmu. To je s jedne strane razumljivo zbog finansijske neizvesnosti i skoka cena papira kao jednog od manjih problema nastalih ratom u Ukrajini. Ali, kako da kažem, da bi se išlo gore mora se rizikovati.

Odlazite i vraćate se iz Katalonije češće nego što bi saradnik ili zaljubljenik u tamošnju literaturu činio. Da li ste ikad razmišljali, ili da li je u planu da pored maternjeg jezika pokušate pisati i na katalonskom? Da li bi to bio još jedan izazov za Igora Marojevića?

Što baš na katalonskom, pobogu? Od početaka veka, španski je postao, i ostao, moj drugi jezik. Ako bih mogao da ovladam njime toliko da pišem prozu, mislim da bih pisao i na kastiljanskom. Na tom jeziku sam, zasad, objavio više eseja i svoju prvoizvedenu dramu, čiji sam prevod na srpski – prevodeći sebe – godinama potom pokušavao da u prevedenoj formi udomim u nekoj domaćoj pozorišnoj kući. Uspeo sam u tome, nakratko, morajući da menjam njen naslov. A tada su moje akcije kod ovdašnjih pozorišta stajale neuporedivo bolje nego poslednjih desetak godina… Ali ako je za utehu, osim što ću 28. oktobra između 13 i 15 sati na štandu Derete potpisivati primerke Graničnih stanja eventualno zainteresovanim čitaocima, na Sajmu knjigu bi trebalo da predstavim i knjigu drama Nomadi, doduše objavljenu kod druge izdavačke kuće. Delo sadrži jedan neizvođen i dva izvođena komada i nazvano je upravo po onom koji mi je naručen u Barseloni. Mada je istina da je i tamo drama praizvedena pod naslovom što nije bio izvorni, onoliko drugačijim koliko je to katalonski od španskog, isto u prevodu, ali ga ja nisam radio.