5 minuta sa: Prof. dr Zoran Radovanović, epidemiolog

Da li je 90 obolelih na dan, uz smanjeno testiranje, razlog za brigu?

Da je od početka maja, kad je ukinuto vanredno stanje, epidemiolozima bilo dozvoljeno da se drže principa svoje struke, danas bi broj zaraženih bio blizu nule ili bi bar bio jednocifren. To ubedljivo pokazuju primeri Crne Gore i Hrvatske, koje su poštovanjem stručno-naučnih uzusa sveli pojavu Covida-19 na nivo sporadičnosti ili čak privremenog odsustva, pa sada strahuju od prelivanja zaraze iz Srbije u njihove zemlje. Crnu Goru su već dobro uzdrmali njihovi građani po povratku iz Beograda sa utakmice Crvene zvezde pre desetak dana.

Treba imati u vidu i da je naša politika testiranja danas vrlo restriktivna, pa se za uzimanje brisa kvalifikuju samo osobe s tipičnom kliničkom slikom. Bolesnici bez vrlo visoke temperature nemaju prilike da saznaju svoju dijagnozu. Dešava se da u Covid-ambulanti pri Domu zdravlja velika većina testiranih, recimo 70 odsto ili još više, bude pozitivna, ali direktor ustanove ili neki drugi zvaničnik o tome “ništa ne zna”.

Jesu li onda u pravu građani koji još odranije, a naročito danas, ne veruju ne političarima već ni lekarima iz Kriznog štaba i, generalno, celokupnom zdravstvenom sistemu?

Podaci o broju novozaraženih, izolovanih po kućama, hospitalizovanih i izlečenih na nivou države ili se kriju ili se toliko ne slažu, da služe za podsmeh. Teško je poverovati da u nadležnim ustanovama republičkog značaja ne postoji niko sa srednjoškolskim poznavanjem aritmetike. Zato se osnovano sumnja da su ti podaci “štelovani”, i to na toliko nemaran način, da ispada kao da je poduprt bahatom porukom: “Ko nam šta može?”

Šta se dogodilo, pa smo u ovoj situaciji i, naravno, zašto?

Ima se utisak da je od Đurđevdana, kad su nastavljene predizborne aktivnosti, Kriznom štabu sviran fajront. Ostao je poneki član tog tela da nas preko medija umiruje bogougodnim porukama. Rupa na “Titaniku” se širila, a muzika je neumorno svirala. Održavani su predizborni skupovi, igrane su utakmice, pa smo bar po tim bizarnostima postali poznati u Evropi i svetu. Na kraju je došao kelner da naplati već dobro narasli račun.

Šta piše na tom računu? U kakvoj smo trenutno situaciji?

Trenutno smo u posleizbornom trežnjenju. Treba popiti rasol, pokupiti srču i nastaviti život. Uslov za to je da nam se kaže koliko smo potonuli. A epidemiološka situacija nije dobra. Na njenom podrivanju se radilo ispotiha kako se biračima ne bi kvarili sreća i spokoj. Infektivne klinike su odavno pune, umesto zatvaranja Covid-bolnica otvaraju se nove, a sve više građana saznaje za obolelog komšiju ili svog nadležnog lekara, premeštenog po potrebi službe u neku ustanovu za lečenje Covida-19.

Kako je trebalo da se odvija situacija posle ukidanja vanrednog stanja, kada je procenat obolelih bio oko jedan odsto, a danas je već dva?

Taj procenat, sam po sebi, nije presudan. Ako bris uzimate bolesnicima pred prijem na Infektivnu kliniku, procenat će biti visok, a ako gro ispitanika čine građani kojima treba potvrda radi odlaska u inostranstvo, ispašće da je situacija odlična. Da bih vam ukazao na značaj broja izvora zaraze, pozvaću se na jednog stranog kolegu koji nedavno reče da, ako imate 100 zaraženih osoba, nije važno da li je populacija jedan ili 10 miliona, tj. koliki je procenat pozitivnih nalaza. Stvar je u tome da ćete, ukoliko ne preduzmete hitne mere, začas imati 1.000, pa 10.000 i više novoobolelih osoba.

Šta je i kako trebalo raditi?

Posle ukidanja vanrednog stanja morala je da se donese odluka da li i kada da se ukine ili samo ublaži prva od više mera zabrane. Zatim je trebalo pratiti da li to popuštanje ima negativan efekat na pad učestalosti bolesti. Ukoliko epidemijska kriva nastavi da stremi naniže, pristupa se labavljenju naredne mere. Proces popuštanja može da traje nedeljama. Mi smo, umesto toga, kao u cirkusu otvorili vrata kaveza i sve životinje su ušetale u arenu. I, da ostanemo pri istoj analogiji, ukrotitelj – čitaj: Krizni štab – tada je nonšalantno otišao kući. 

Dakle, nema sumnje ko je odgovoran za ovakvo stanje?

Odgovornost je uvek na vlastima. One propisuju da se vozi desnom stranom ulice, da se na javnom mestu ne sme biti go itd. Građani se drže tih propisa, a bivaju zavedeni kada vlast tako hoće. Postoji, doduše, nemačka legenda o zlatokosoj Lorelaj, koja je zanosnom pesmom sa brda opčinjavala lađare, pa su udarali u hridi, tonući potom na dno Rajne. I njene nestašluke, međutim, odobravala je neka viša vlast.

Ima li odgovornosti samih građana?

Građani su tu najvećim delom nedužni. Ponašali su se shodno informacijama koje su im stavljane na raspolaganje. One su bile ružičaste, a sada opet od Velikog Molera zavisi u koju će boju zamočiti kičicu radi farbanja stvarnosti. Sasluživači su mu pomagali eufemizmima i drugim upitomljenim opisima, pa je javljano kako je uzročnik navodno izgubio virulenciju iliti ubojitost. A to najbolje opovrgava trenutno stanje u bolnicama, nova žarišta su proglašavana džepovima, a da objasnim, džep je ono što ostaje kada se priguši žarište, što takođe nije bilo tačno. Nadalje, postojano održavanje učestalosti bolesti tokom više nedelja, uz tendenciju porasta, nazivano je repom, takođe neosnovano sugerišući optimistički ishod.

Nedavno se u jednom intervjuu našalih da toliko dugačak rep nema ni krokodil. Uz to, čak i njegov rep se približava tlu, a kriva obolevanja u Srbiji, čiji smo svedoci, sličnija je uzdignutom repu aždaje koju je ubio Sv. Đorđe ili praćakastom repu sirena koje su zavodile nesrećnog Odiseja na putu kući.

Jeste li pre mesec dana očekivali ovakvu situaciju i šta onda možemo da očekujemo na leto? 

Stalno sam isticao da bismo u ovo vreme mogli da imamo između nula i pet novootkrivenih izvora zaraza dnevno, ali nisam propuštao da naglasim da procena važi pod uslovom da se primenjuju protivepidemijske mere. Sumnjao sam, naime, da bi politički interesi odneli prevagu nad brigom za narodno zdravlje. To se, nažalost, i desilo.

Ako izvučemo pouku iz propusta čije ćemo posledice otklanjati narednih dana i nedelja, tokom ostatka leta mogli bismo da očekujemo sporadičnu pojavu bolesti. To znači tek poneki jasno uočljiv slučaj obolevanja, a svest o tome koliko je ta pojava česta zavisiće od obima testiranja. Dolazićemo do saznanja da je zaraze sve više ukoliko je upornije tražimo. Takav razvoj događaja je neizbežan, a na zdravstvenim vlastima je da promišljeno štite najranjivije segmente populacije.

Nema sumnje da je ovo u Srbiji još uvek prvi talas, pa je pitanje kako će to uticati na eventualni drugi talas obolevanja?

Kod nas se prvi talas još nije završio. Na jednoipomesečnu stagnaciju učestalosti Covida-19 sada se nadovezuje izvestan porast broja novozaraženih, tako da oblik prolećne krive može da liči na dvorogu kapu; “stručno” rečeno, to je takozvana bimodalna kriva. Valja očekivati da taj drugi krak bude mnogo manji od prvog, a ako je sreće, tek će se nazirati.

Intervju je prenet sa portala Novi magazin.